Паклена битка и истина о њој

Митске размере једне трагедије:

Књига БОЈАНА ДИМИТРИЈЕВИЋА И НЕМАЊЕ ДЕВИЋА

2. део

Десило се то 6. маја 1945. године, била је недеља, Ускрс и Ђурђевдан истога дана. Сачувало се сведочење да је тај дан био миран, без борбе, да су висови били под снегом, а долине осуте бехаром. За већину равногораца из ове колоне био је то последњи Ускрс и Ђурђевдан и последњи велики хришћански празници које су једни другима честитали

Колона Југословенске војске у отаџбини, носећи свој крст на голготском путу преко босанских планина, чије кретање из дана у дан, из километра у километар прате историчари Димитријевић и Девић, нашла се, ношена историјским усудом, на планини Битовљи, десетак километара северно од Коњица. Десило се то 6. маја 1945. године, била је недеља, Ускрс и Ђурђевдан истога дана. Сачувало се сведочење да је тај дан био миран, без борбе, да су висови били под снегом, а долине осуте бехаром. За већину равногораца из ове колоне био је то последњи Ускрс и Ђурђевдан и последњи велики хришћански празници које су једни другима честитали.
Сутрадан је колона код Брадине прешла пругу и друм који повезују Коњиц и Сарајево. Од тога дана стални пратилац колоне били су партизански авиони који су полетали са сарајевског и мостарског аеродрома, засипајући их бомбама и митраљеском ватром. Била је то углавном авијација Независне Државе Хрватске, чији су се пилоти авионима прикључили партизанима. Колона се затим, запутивши се према Дрини, успињала уз планину Височицу, а онда се испред ње испречила набујала река Језерница, десна притока Неретве у њеном горњем току. Језерница се пробијала кроз стрму и несавладиву клисуру. С једне стране окомит кањон и набујала река, а с друге село Обаљ, које су запоселе јаке партизанске снаге. Цела колона нашла се у готово несавладивој клопци. Равногорци су побацали тешко наоружање у кањон реке Језернице, затим су се у реци нашли и верни пратиоци коњи. Окренули су се према Обаљу и у ноћи између 10. и 11. маја уз јуриш успели су да потисну комунисте, и отворе пут преко планине Лелије, према Зеленгори, где их је чекао крај.
На планини Зеленгори, која захвата простор од око 160 квадратних километара на територијама општина Калиновик, Фоча и Гацко, Југословенска војска у отаџбини водила је 13. маја последњу битку после које је престала да постоји као организована војна снага. Битка се водила на простору где су се још у лишћу белеле кости партизана који су овде изгинули непуне две године раније у Петој офанзиви, где су их опколили Немци. Сада су у улози Немаца били партизани за које „борба са четницима Драже Михаиловића није била само борба војничког значаја са противником, већ је то била класна, идеолошко-политичка борба са главном снагом контрареволуције у земљи“. Сада су комунисти користили прилику да униште свог најважнијег противника у грађанском рату који су они повели.
Историчари Бојан Димитријевић и Немања Девић, позивајући се на историјске изворе равногорског и партизанског порекла, успели су да осветле ову битку у којој је, као што смо поменули, страдало 9.235 равногораца, међу којима и више од 300 официра. Најжешћи сукоби вођени су у подручјима села Врбница, Љубина и Закмур. Равногорци који су остали без муниције били су опкољени са свих страна, иза сваког дрвета чекала их је партизанска цев. Надлетали су их партизански авиони, митраљирали и засипали бомбама. Поред бомби и митраљеских рафала из авиона су сејани и леци намењени борцима на којима је писало да је рат завршен, да је завладао мир, да их код кућа чекају породице. Од њих је тражено да побију своје старешине и да с тим летком мирно иду кући.

ПОГИБИЈА ВОЈЕ МИХАИЛОВИЋА

Потпоручник Ивко Јовановић, раније командант батаљона у Пожешком корпусу ЈВуО, оставио је сведочанство о борбама вођеним 12. маја када је погинуо Војислав, син ђенерала Михаиловића: „Заузет је Обаљ и крећемо под борбом у планину Лелију, где нас њихови авиони бију јаче него икада. Идемо, па ко паде – паде, а ко остаде иде даље. Надали смо се да ће нам бити лакше кад се докопамо Зеленгоре, али авај, Зеленгора је била запоседнута са свих страна. Задњи кркљанац је почео, заузимамо неко село где су они (партизани) смештени. Мислим да се звало Врбник или Врбница, не сећам се тачно. Општи кркљанац. Авиони туку сад на смену. Једни долазе, а други одлазе. Гине Воја, наш љубимац и за све ратни друг. Релејно се јавља: ’Погибе нам Воја.’ Ово нам тешко пада, Чича наилази и види свог миљеника мртвог. Иду му сузе испод наочара, тешко га је било гледати, да се војска до краја не деморалише. Вади папир из торбе и скицира место, а он мртав пригрлио своју ’бреду’. Кад је Чича скицирао место, рече: ’Сахраните га.’
Војислав Михаиловић је у тренутку погибије имао 21 годину; у најбољем маниру официрских синова, без икакве протекције, током рата је био редов Црногорске (косјерићке) бригаде.“

У тој пакленој бици равногорци су падали као снопље. Ова драма може се најбоље дочарати погибијом ђенерала Мирослава Трифуновића, команданта Србије. На голготски пут кроз Босну повео је и својих двоје малолетне деце, ћерку и сина. У овим драматичним тренуцима није се од њих одвајао. Партизани су им се сасвим приближили, према Трифуновићу је из шуме с блиског одстојања полетела бомба. Да би спасио децу, Трифуновић је дограбио бомбу с намером да је одбаци од себе, али му је она експлодирала у рукама и убила га. Данас се зна за гроб ђенерала Трифуновића.
Овако је, према сведочењу Александра Милошевића, изгледао ђенерал Михаиловић док је издавао своју последњу команду: „На ногама му беху војничке енглеске цокуле, изнад којих се видео на сељачким чарапама диван вез шумадијског села. Чакшире на левом колену поцепане. На левом рукаву војничке блузе, испод рамена, пришивена красно извезена круна и грб са натписом: ’Своме Чичи – Јаручишанке’… Лице му је упола осветљавало сунце. Мрко бакарна боја нарочито је истицала ионако јако одражене боре на измученом и измршавелом лицу. Израз му је био миран, више светитељски. Из њега се јасно читала и у овом тренутку, најцрњем од најцрњих, безгранична вера у победу равногорске мисли, победу правде и истине, победу моралних величина човекових… Тог тренутка наш бесмртних Чича изгледао ми је у снази свог духовног бића као масив Маглића.“ У тим одсудним тренуцима како је посведочио очевидац ових догађаја Александар Милошевић, Михаиловић је издао своју последњу наредбу: ‘По тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добро нашега народа. Ја ћу бити са вама. Наша је победа!“
Мало је било оних који су, извршавајући ову Михаиловићеву наредбу, успели да се извуку из партизанског обруча, и да се домогну својих завичаја. Већина их је оставила кости на бојишту на Зеленгори. На овој планини у то време није важило ратно право које је штитило заробљенике. Нису вредела ни обећања одштампана на лецима које су бацали комунистички авиони. Сви су убијани, рањеници на лицу места, а за оне који су се могли кретати тражени су оближњи понори, вртаче и јаме над којима су ти људи масовно убијани, а њихова тела бацана у јаме. Истина, био је један број свештеника, интелектуалаца, равногорских команданата који су вођени у Сарајево и Фочу, тамо су ислеђивани и убијани. Мањи број је упућен из Сарајева у логоре у Србији.

КРОМПИР С ВРАНИЦЕ

Један од официра Југословенске војске у отаџбини који су оставили сведочења о Босанској голготи био је Александар Милошевић – забележио је занимљив догађај који се збио 5. маја 1945. године на једном врху планине Вранице, где је крај ватре заноћио Дража Михаиловић с најужом пратњом. „У дугом и тешком маршу кроз ненасељена места утрошили смо све залихе хране, и у овом моменту није било хране за вечеру. Неко је од присутних имао један непечен кромпир у џепу. Извадио га је, испекао у времену међусобног разговора, и понудио Чичи. Он је одбио да га прими и изразом лица, при томе, показао такву узвишеност у жртви, да је за собом повео и оне који су и те како прижељкивали тај печени кромпир. Сутрадан ујутру, у моменту кад смо сви били спремни за покрет, запазио сам да је кромпир остао крај ватришта.“

Бојан Димитријевић и Немања Девић, настојећи да што боље расветле ову драму на Зеленгори, укрштали су историјске изворе равногорске и партизанске. Комунисти су се припремили да на Дрини задају последњи ударац Југословенској војсци у отаџбини. Пажљиво је праћено кретање колоне кроз централну Босну на основу чега су се могли донети закључци да ће равногорци настојати да приђу Дрини и домогну се Србије. На Иван седлу 8. маја формиран је Оперативи штаб, коме су биле подређене партизанске јединице задужене да униште Југословенску војску у отаџбини. На челу Оперативног штаба био је Данило Комненовић, командант Босанскохерцеговачке дивизије Корпуса народне одбране. Међу јединицама које су се посебно истакле у ликвидацији равногораца била је 3. санџачка бригада, у чијем саставу готово да и није било партизана који су 1942. године кренули у Босанску Крајину. Ова јединица претрпела је велике губитке 1943. године у бици на Сутјесци, а њен нови састав чинили су новомобилисани борци са простора Санџака. Поред ове у окршају са равногорцима и стрељању заробљеника истакла се и 12. и 13. херцеговачка бригада и посебно 19. крајишка бригада. Равногорце су убијали и припадници партизанских јединица војске и милиције које су чинили санџачки муслимани. Како стоји у једном извештају, они су од осталих партизанских јединица преотимали четнике да би их убијали. Посебно су то чиниле милицијске јединице које су звали „ћебовци“ где се истицао Хасан Хоџић. Али ипак, како кажу Димитријевић и Девић, главни ликвидатори равногораца на Зеленгори били су Срби.

Крај у следећем броју

Један коментар

  1. Ovo je istorija koju deca treba da uce.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *