ПАД НА ПАМЕТ – На колосеку српске туге

Упловљавајући на док Андрићграда, Хандке је течно певао „Иде Миле лајковачком пругом“ највише ослушкујући и понављајући онај стих „дугачка је лајковачка пруга“. У том стиху је нашао нешто што му је било потребно

Андрићев институт у Андрићграду доделио је „Велику награду Иво Андрић“ нобеловцу Петеру Хандкеу, па је дан након тога уприличена пловидба до Старог Брода како бисмо сви видели шта је тамо направљено за ову годину коју је појела корона.
Наравно, чим је Петер слетео у Републику Српску, медији из БиХ осули су баражну паљбу по њему, а Андрићград поново означили као место где је вршен геноцид над муслиманским становништвом деведесетих година. Поново је свако ко је присуствовао, с Емиром Кустурицом на челу, назван великосрпским националистом или порицатељем геноцида, без обзира на то што се све одиграло у граду на чијим се капијама братски грле Мехмед-паша и Макарије Соколовић. Али зашто би се оних жељних рата и свађе то тицало.

ПОМИРЕЊЕ – НЕ РАТ Ти медијски удари на Хандкеа нису престајали иако је он у свом говору на додели награде причао о помирењу. Није их се тицало ни то што нико тих дана није поменуо ни рат ни свађу. Све је било подређено уметности.
Међутим, то је наљутило целу БиХ. Они некога чији је уметнички домет апсолутно неоспоран свлаче с пиједестала у блато својих уверења и идеологије не схватајући да се не може баш свако увалити у блато, нарочито ако је тај превише високо, као што је Хандке. Чак мислим да је те дежурне хушкаче највише изнервирало управо то што цела та светковина књижевности није имала везе с њима. Инсистирају на рату у данима када смо ми, седећи на тргу у Андрићграду, једни другима пунили уши утисцима о Хандкеовим делима. Док смо ми причали о његовом опису чистача ципела, о влатима траве која није сигурна да ли је трава или травњак, о двогодишњем детету са опсесивно-компулсивним поремећајем, о симфонији капа, о луковима вишеградске ћуприје, о сазвучјима које смо чули међу корицама књига, о важности уметности, ноћима обојеним поезијом, о шетњи, медији су говорили о геноциду, свађању, одузимању награда и ордења, о оргијању, ватри, баруту и крви. Ми смо након првог дана устали опијени лепотом и заиграни речима попут деце, а они су и даље брујали о ужасима.
Другог дана смо запловили ка Старом Броду и слушали стихове док су они мржњом бомбардовали с екрана и страница штампе. И даље су нас оптуживали за геноцид када смо допловили на место у ком је убијено преко шест и по хиљада Срба. Тамо смо обишли све што смо могли, па су неки и плакали видевши скулптуре и музејску поставку, хиљаде имена која испуњавају музеј од пода до крова.
Ишли смо у цркву у Старом Броду, помолили се за наше страдалнике и све чистог срца и са ужасом свесни чињенице да је страдање српског народа одувек било сакривано и вест о њему забрањивана.
Али ми ни тад, када би било природно причати о починиоцима и жртвама, нисмо спомињали оне који су и даље негде из Сарајева лајали на нас, пре свих на Хандкеа. Он је немо обилазио и гледао све ово тражећи у свему оно по шта је и деведесетих долазио, а то је истина, и уз њу је, сигуран сам, тражио и уметност.

НА КОЛОСЕКУ СРПСКЕ ТУГЕ Упловљавајући на док Андрићграда, Хандкеа смо слушали како течно пева „Иде Миле лајковачком пругом“ највише ослушкујући и понављајући онај стих „дугачка је лајковачка пруга“. У том стиху је нашао нешто што му је било потребно. Ујутру сам га видео како то записује на папир.
На том вишедневном слављењу уметности и ничега другог, свима нама који смо били у овом друштву на памети је био само тај стих „дугачка је лајковачка пруга“. И хукћући кроз ноћ тим предугим колосеком српске туге, нашли смо срећу на једној станици обасјаној лепотом писане и изговорене речи на којој је отправник возова био Хандке. Тамо смо направили паузу. Није нам пало на памет да гледамо на суседни колосек којим је протутњао воз кроз чије отворене прозоре су до нас долетале псовке и ратни повици. Они су се губили у ноћи.
Ми смо се тих дана одмарали за даљи пут нашом пругом. Иако је понекад мрачна, наша је и ваља нам ходити њом. А брате, да је дугачка, дугачка је, Бог је благословио.