Лекције Семјона Зеленског

Недотучене казнене експедиције и њихови следбеници покушавају данас да преузму идеологију нациста од оних који су били опседнути теоријама о сопственој изузетности, рекао је Путин на Паради победе

Дан победе над нацизмом је вероватно најзначајнији празник у савременој Русији и није случајно што је председник Владимир Путин затражио да грађани ове године имају чак 11 спојених нерадних дана. Први мај, Васкрс и Дан победе тако су се стопили у празнични низ који обједињује све идеје, тежње и стремљења руског народа. Празник рада подсећа да пламен социјалне правде поново букти у највећој држави света, док прослава Васкрсења Христовог указује да се Русија враћа хришћанским коренима – без угрожавања било чијег права на слободу вероисповести. Коначно, када се свет рада и материјалне изградње споји с духовним уздизањем људи, онда је народ способан на највеће подвиге и победе, као што је било 9. маја 1945. године, када је Москва предводила напоре човечанства у отпору рушилачком и убилачком нацистичком режиму, с епицентром у Берлину и пипцима у многим престоницама Европе и света. Не треба заборавити ни да је тадашњи совјетски лидер Стаљин у потпуности рехабилитовао Руску православну цркву током Великог отаџбинског рата (1941–1945), свестан да је без Бога у души народа немогуће извојевати победу против зла.

[restrict]

ЈАСНЕ ПОРУКЕ КРЕМЉА На неки начин, данашња Русија се поново налази пред сличним искушењима. И поново је њен одговор исти: ослањање на сопствене снаге у привреди и пољопривреди, јачање социјалне компоненте, армије и Цркве. Ове године традиционална парада за Дан победе одржана је без присуства највиших иностраних делегација, уз само један изузетак. То је Емомали Рахмон, од 1994. председник бивше совјетске републике Таџикистан, земље која се недавно нашла у ударним вестима светских медија због пограничног сукоба са такође совјетском Киргизијом, где је пре неколико месеци власт смењена револуцијом. С обзиром на то да су обе државе у руској зони интереса, као чланице војног савеза ОДКБ, Путин и Рахмон послали су на овај начин поруку да Москва неће дозволити да се геополитички процеси у Централној Азији одвијају неконтролисано, под утицајем спољних фактора. Јер, од 2001. и формирања Шангајске организације за сарадњу, Русија и Кина почеле су да преузимају одговорност за безбедност и стабилност у овом делу света. Потврда тога је и недавна одлука председника Џоа Бајдена да америчке трупе напусте Авганистан, после две деценије од инвазије на ову земљу.
Говорећи пред окупљеним ветеранима Другог светског рата и другим високим званицама на Паради победе на Црвеном тргу у Москви, Владимир Путин је нагласио да ће „Русија чврсто бранити своје националне интересе“. „Рат је донео толико неиздрживих искушења, патњи и суза, да је то немогуће заборавити. Нема опроста и оправдања за оне који поново осмишљавају агресивне планове. Скоро читав век нас дели од догађаја када је у центру Европе дрско прикупљала предаторску силу монструозна нацистичка звер. Све циничније су звучале пароле расне и националне супериорности, антисемитизма и русофобије“, оценио је руски председник догађаје који су претходили избијању Другог светског рата и указао да, у светлу актуелних међународних дешавања, Русија тврдо брани међународно право. „При томе, ми ћемо чврсто штитити наше националне интересе и осигурати безбедност нашег народа“, поручио је Путин – пре него што су под зидинама Кремља почеле да дефилују под конац постројене чете и батаљони, најмодернији тенкови, ракете, авиони и хеликоптери. То је била још једна јасна порука.
Али оне који сневају о некој новој светској хегемонији нису највише забринуле његове поруке о угрожености међународног права, већ су се сви обрушили на речи у којима је помињао „недотучене казнене експедиције“. Како је нагласио, историја захтева да се чине закључци и извлаче лекције. „Нажалост, сада поново покушавају да преузму много тога од идеологије нациста, од оних који су били опседнути теоријама у којима булазне о сопственој изузетности“, рекао је Путин и подвукао да се не ради само о екстремистима и групама међународних терориста. „Данас ми видимо окупљање недотучених казнених експедиција, њихових следбеника, покушаје ревизије историје и правдања издајника и злочинаца, на чијим је рукама крв стотина хиљада недужних људи. Наш народ исувише добро зна чему то води“, рекао је председник Руске Федерације. Његове речи појаснио је и портпарол Дмитриј Песков, речима да „у европским земљама све више дижу главу неонацисти“ и да је за Русију то неприхватљиво. „У Украјини, у неким земљама Прибалтика, заиста видимо исте те неонацисте. ’Галиција’ је у Кијеву марширала сасвим недавно“, указао је Песков.

КОМЕ СМЕТА ГЕОРГИЈЕВСКА ТРАЧИЦА Заиста, најбоља илустрација Путинових речи јесу догађаји и Украјини. То је земља у којој је од 2017. законом забрањено истицање некада заједничког симбола борбе против нацизма и фашизма – „георгијевске ленте“, односно наранџасто-црне трачице Светог Ђорђа. Чињеница је, такође, да су украјинске власти много толерантније према појавама неонацизма и њиховим симболима, него према тековинама антифашизма, укључујући и георгијевску ленту и црвену заставу победе која је 1945. пободена на врху Рајхстага. Уместо да се Украјина дичи победом којој је и сама много допринела, власт у Кијеву годинама попушта пред притиском фашиста и њиховом идеологијом – најпогубнијом управо за саму ову државу. Од 2017. забрањено је показивање, ношење и дистрибуција георгијевске трачице и било какве симболике у наранџасто-црној боји. Уместо сопствене антифашистичке симболике под којом су се борили њихови дедови, Украјинцима је Запад одобрио коришћење симбола црвеног мака који користе Британци, али везе нема с украјинском традицијом. Онима који носе георгијевску траку следи казна од 100 долара, за поновљен „прекршај“ 200, а могуће је добити и 15 дана затвора.
С друге стране, неонацисти шетају слободно широм Украјине, носе кукасте крстове и подижу руку у знак поздрава „зиг хајл“ – чак и у центру Кијева. И нико их не спречава. Последњи пут то се десило 28. априла, када је одржан „марш вишиванке“, тј. традиционалне украјинске везене кошуље, која је и симбол украјинских екстремних националиста. Повод није била украјинска „недеља моде“ већ годишњица формирања злогласне СС дивизије „Галичина“ (Галиција), што је област на западу ове земље, где је и највећа подршка екстремној идеологији: према неким истраживањима, наводно више од 70 одсто тамошњих грађана позитивно оцењује историјску улогу нацистичког сарадника Степана Бандере и његових сабораца. Стотине људи промарширало је 28. априла Кијевом, носећи „вишиванке“ и држећи у рукама заставе с амблемом „Галичине“, исте онакве какве су се могле у овом граду видети и током нацистичке окупације пре осам деценија. Тада су, додуше, поред њих стајале црвено-беле немачке заставе с кукастим крстом у средини, док се данас вијоре жуто-плаве украјинске.

БРУТАЛНА РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ Ово је била толико очигледна демонстрација нацизма у украјинској престоници да је, два дана касније, ипак морао да се огласи и председник Владимир Зеленски, рекавши да нема оправдања за „ову ситуацију“ и да „категорички осуђује било какве манифестације тоталитарних режима, укључујући и национал-социјалистички, као и покушаје ревизије истине о Другом светском рату“. „Пораз нацизма био је победа нашег народа“, саопштио је шеф државе. Али не само што украјински председник ништа није учинио да спречи неонацистичко дивљање, и што се огласио тек 30. априла увече, већ је и његова порука прилично двосмислена – исто као и званична политика Кијева и однос према нацизму после 2014. године. Најпре, он говори о томе да „осуђује манифестације тоталитарних режима, укључујући и национал-социјалистички“, чиме иде наруку онима који изједначавају Хитлера и Стаљина, односно тадашњи Берлин и Москву. А то и јесте брутална ревизија историје, где се жртве проглашавају за злочинце. То је свесна игра у којој учествују многи у Европи, поготово они који су током рата служили Хитлеру: ем што тако сатанизују Русију и дезавуишу њену велику победу (у корист Американаца), ем „перу“ и сопствене биографије – јер „сви смо ми исти“. А Путин каже: Нисмо исти!
Друга мантра новокијевске „религије вестернизма“ јесте увођење празника 8. маја, као „Дана сећања и помирења“, док је 9. мај преименован у „Дан победе над нацизмом у Другом светском рату“. У свим земљама дани сећања се уводе поводом тужних догађаја и националних трагедија, па је нејасно за чиме Украјинци жале 8. маја? Није ваљда за капитулацијом Немачке? А шта је „помирење“, с ким се то они мире? Да није можда с пораженом страном, односно украјинским нацистима с Бандером на челу, а који су истребљивали цивилно становништво? Све им је, дакле, опроштено?
Не мисле сви тако у Украјини. Деветог маја, на Дан победе, упркос забранама, лидери однедавно најпопуларније партије „Опозициона платформа“, с Јуријем Бојком, Вадимом Рабиновичем и Виктором Медведчуком на челу, окупили су се у центру Кијева поред легендарног тенка Т-34 и одатле започели празничну поворку – док су се истовремено окупљали и екстремни националисти. Већих инцидената није било, али је и то послужило неформалном лидеру ОП Виктору Медведчуку да изјави како се не сме допустити „реванш нацизма који диже главу“ у Украјини. Зар нису то исто изјавили Путин и Песков и да ли то говори да је у будућности ипак могуће приближавање политичких ставова Москве и Кијева? И да ли је управо то разлог што западни кругови упорно подстичу Украјину да се силом обрачуна с непокорним Донбасом, па чак и Кримом?
Али док председник Зеленски не зна ком би се царству приволео и да ли су протекли дани за њега били одраз жалости, или националног поноса, помоћ би могла да му стигне из „окупираног Донбаса“. На војној паради коју је самопроглашена република одржала 9. маја у Доњецку публицисткиња Татјана Монтјан носила је током церемоније Бесмртни пук слику – Семјона Ивановича Зеленског! Деда председника Украјине, кад већ унук није хтео да то учини, симболично је и потпуно заслужено дефиловао улицама у Татјаниним рукама: реч је о двоструком носиоцу Ордена Црвене звезде, које је 1944. заслужио као командир минобацачког вода, а затим и пешадијске чете. Када би знао да његов унук допушта да нацисти марширају Кијевом и славе Бандеру и Хитлера – шта би му рекао? Вероватно исто што и Путин.

[/restrict]