Клизање у једноставно црно

„Сеоба“ стваралачког потенцијала с великог платна на мале екране: француске ТВ серије

У Француској никада ТВ серије нису биле тако популарне као током прошле и ове године. Наводно за то није било заслужно само закључавање због пандемије већ и квалитет нове понуде француских телевизија. Отуд етикета о „новом новом таласу“, која безобразно алудира да се чувени, можда и најчувенији у историји филма, француски „нови талас“, иако без аутора ранга рецимо Франсоа Трифоа, ето, успешно понавља

Док ми с приличним закашњењем гледамо чувену скандинавску ТВ серију „Убиство“, која је својим квалитетом толико одскочила од остале тадашње (три сезоне између 2007. и 2012. године) телевизијске понуде да се може рећи да је иницирала квалитативни преображај у овом одељку индустрије забаве, и то не само у њиховој конкуренцији већ и широм Европе, а онда, највише преко америчког „римејка“, и света, нешто слично се ових година дешава када је реч о новој француској ТВ понуди. Наиме, због тако изненадног и снажног одскакања од просека свог времена скандинавска серија „Убиство“ је инспирисала мноштво аутора да крену сличним путем, па је убрзо створено довољно њих да та нова продукција заслужи и етикету – „нордик ноар“. Исто се сада дешава с новом француском продукцијом, која је због успеха неколико њихових нових серија чак названа новим француским таласом. Или, ако ћемо да будемо иронично прецизнији, „новим новим таласом“. Како год, сурово закључавање које су истрпели Французи и још неколико западних земаља створило је замашно доконо гледалиште које буквално није имало ништа друго да ради него да се по читав дан, сваки дан, месецима, гуши у ТВ понуди. И њу су и добили. И то у огромним количинама. У Француској изгледа да никада серије нису биле тако популарне као током прошле и ове године. Међутим, наводно за то није било заслужно само поменуто закључавање због пандемије већ и квалитет нове понуде француских телевизија. Отуд, најпре, поменута етикета о новом таласу која безобразно алудира да се чувени, можда и најчувенији у историји филма, „нови талас“, иако без иједног аутора ранга рецимо Франсоа Трифоа, ето, успешно понавља, као и да се стваралачки потенцијал изместио с биоскопског платна на мале екране, а приказивачки из биоскопа у стриминг сервисе или кабловску понуду. „Ново нормално“ уплело се и у индустрију забаве.

Најдрагоценији производ „новог новог таласа“

Кажу да је 2021. најдрагоценији производ овог француског новог таласа серија „Лупен“. Био је то убедљиви рекордер по броју корисника стриминг сервиса у првом делу године. Чак седамдесет милиона гледања убележио је први део ове серије и то већ у првом месецу од када је био у понуди. „Нетфликсово“ (француски огранак) чедо, овај очекивано-неочекивани хит је најпре пропагандни производ новог нормалног у расној конфигурацији ликова. Они који знају сигурно имају добар увид у лик и дело литерарног јунака Арсена Лупена, „џентлмена лопова“ који је пре стотинак година забављао ондашње љубитеље плитке али забавне акције-авантуре. И, свакако, био је белац. Тај јунак Арсен Лупен, француски претходник џејмсбондовског отменог лупежа, као што је и био у бројним екранизацијама. Све до ове, „рекордне“ „Нетфликсове. Данас је он громадни црнац, као да је свеже прихваћен из неке афричке постојбине и ми сви сада имамо заправо вишечасовну (шест епизода и још толико на јесен) обуку о новом „расном добром“ и ко зна који по реду „црнац са плавушом“ наратив у коме је још, разуме се, белац представљен као симбол зла. Лупен, овај нови, црни, тако се заправо свети белом богаташу који је неправедно послао у затвор његовог оца, тако што ће постати вођа пљачкаша скупоцене огрлице из Лувра. Јефтини и безброј пута виђени заплет с „пљачком века“ у њеном срцу је, иако, руку на срце, осуђен као плитак и стереотипан од оно мало озбиљне критике која још постоји, био тек само изговор за поменуто расно префарбавање и „ново читање“ овог сто година филмичног француског популарног плитко-литерарног дела за најширу публику.
А када смо код текућих расних дошколовавања гледалишта, одмах иза најнапреднијег у том смислу „Би-Би-Сија“, испред чак и све у овом смислу ангажованијег Холивуда, управо је француски систем расног просвећивања гледалишта. Па отуд и међу најпопуларнијим новим понудама наизглед контроверзни квазидокументарни (опет француски „Нетфликс“!) филм „Једноставно црно“, који је на наводно сатиричан начин „обрнутом пропагандом“, од стране црног аутора, лажном критиком инсистирања на „црној правди“, заправо отишао корак даље у промоцији борбе против белог расизма кроз причу о покушају црног активисте да организује расни протест у Француској, а што му баш и није кренуло по плану због немогућности да пронађе праву улогу црних житеља Француске у данашњем француском друштву!?

Клизање у понор друштвеног пакла

Серија „Клизање“, међутим, и те како установљава положај, па самим тим и улогу, типичног белог Француза савремене Француске и то оног који је у сваком смислу избачен из колосека управо односима наметнутим „новим нормалним“ диктатима тзв. неолиберализма. Критика западног друштва, преко слике садашњег друштвеног стања водеће земље тог света, Француске, на квадрат. Прави социјални коментар толико моћан и реалистичан да више припада документарном жанру него играном. Ипак, реч је о социјалној драми играног карактера, а у главној улози је легенда француског фудбала Ерик Кантона, бриљантно упечатљив и уверљив. Не, прича нема никакве везе с фудбалом. Кантона је овде био једнако глумачки надахнут као што је био у својим најбољим фудбалерским данима. Па чак можда и мало више дочаравајући постсредовечног белог Француза који је на прагу седме деценије живота, као жртва расне дискриминације и свог насилног реаговања на њу, остао без и оне беде од примања коју је имао, и суочен с губитком породице и крова над главом одлучио се на веома бизарни излаз, понуђен од људи који губитнике сличне њему користе за своје потребе. Без излаза и спаса, модерни бели Француз некадашње више средње класе бива гурнут у суноврат насиља које, као и клизање по леду (отуд и наслов), неминовно и незаустављиво води у понор. Изузетан глумачки допринос чувеног фудбалера, реалистична и добро написана прича, одмерени споредни ликови и оригинални заплет чине ову мини-серију једино достојном поређења с некадашњим француским новим таласом. Али и делима која су некада чинила важне ставке међу друштвено ангажованим драмама што су критиковале неправде друштва јер су то те неправде заслуживале, а не, као ове данашње, ради испуњавања политичких агенди новог светског расног нивелисања.
За љубитеље шпијунских серија свакако је опстанак и то на истом, високом нивоу, ево већ педесет епизода које се снимају још од 2015. године, серије „Биро“, нешто што ће они ставити у похвални контекст приликом оцењивања нове француске ТВ продукције. И биће у праву. Ако се манемо критика друштва и расних лекција, па помислимо да је телевизијска забава довољна чак и када се бави стереотипним, али ипак довољно солидно разрађеним идејама о томе како „мали Ђокица“ замишља шпијунске окршаје данашњег у том смислу веома компликованог света, не треба ићи даље од понуде серије „Биро“. Узбудљива и занимљива забава која има и извесна лековита својства за онај, масовнији део, гледалишта с озбиљно оштећеном способношћу држања фокуса на било којој теми. Веома слична опаска стоји и уз још једну дуговечно популарну, детективску серију, „Спирала“, која се бави париским подземљем у свим његовим богато-сиромашним квартовима, што су увијени један у други, а то веома успешно чини од 2005. године кроз скоро деведесет епизода. Ова серија, која је осмом сезоном окончана јесенас (можда и није?), представља и најубедљивији изданак „новог новог“ француског таласа који је сада присутан на малим екранима, али је, бар у овом случају, оригиналан, храбар, провокативан и бескомпромисан баш толико колико је то данас могуће. Париз је присутан и у још једној „Нетфликсовој“ комерцијалној серији, „Емили у Паризу“, која се у наизглед обећавајуће циничној причи о младој Американки коју у француску престоницу доводи маркетиншка фирма како би у свом пословању добила „амерички поглед на ствари“, већ после првих неколико епизода губи у уобичајеној романтичној квазихумористичкој сапуници и бесмисленом кичерајском пропагандно-туристичком експлоатисању чувених париских локација. Ова је серија, међутим, једна од типичних понуда за масе која се интензивно производи за обамрлу, заглупљену, уплашену, а сада још и по кућама закључану, публику и отуда је, кажу, веома комерцијална. Врло ефикасна одбрана од мозга и његових страшних, опасних и потпуно беспотребних потреба да размишља. Браво за „Нетфликс“. Шта би овај нови врли затарабљени свет без њега.