ГДЕ СУ ВАМ ГРАНИЦЕ?

„НЕПАПИРИ“ И БРДО-БРИОНИ

Одавно је јасно да су неке границе једнакије од других и да се у складу са тим на помен промене једних имамо сви најежити, док се помен промене других уопште не сме доводити у питање, јер онда постајете „све усамљенији“. То су нам поново демонстрирали и „нон-пејпери“ и самит Брдо-Бриони, само Београд то никако да схвати и да се помири с „реалношћу“

Један од највећих српских ерудита, Јован Ћирилов, пре десетак година је, пишући о феномену „нон-пејпера“ навео: „У последње време у нашем политичком животу појављује се термин non-paper или транскрибовано нон-пејпер, у дословном преводу непапир. На основу тог превода, никада не бисмо схватили о чему се ради. Већ смо ближе значењу ове релативно нове речи с краја 20. века, ако је преведемо (истина накарадно) као недокумент. Светска администрација, а пре свега Европска унија, а са њом и Уједињене нације, дошле су до спасоносног термина, да у својим архивским класерима имају писани документ којим је започет рад на неком документу, али који ће тeк можда бити изгласан на некој највишој инстанци. Док се то не деси, у рукама им је нон-пејпер којим нико не може махати као обавезујућим документом. Неки најновији лексикони у свету и код нас преводе га познатим европеизмом ед-мемоар или по нашки – „подсетник“. „У случају нон-пејпера, реч је о принципу ништа није договорено док није коначно договорено.  Дакле, терминолошки нон-пејпер је као нешто чега нема јер је пука скица. Наравно, озбиљна скица, на којој се каткада дуго радило, да би једном била прихваћена и спровођена у дело“, додао је.
У време када је Ћирилов ово писао, када ствари на Западу још нису отишле овако далеко (или ниско) као што је то данас, ова његова дефиниција је била сасвим исправна, али данас, као и тако много других ствари у вези са Западом, више није. Данас је, у великој мери захваљујући серији „непапира“, илити „недокумената“, који су се у последњих месец дана појавили и везани се за питања региона, односно „Западног Балкана“, много исправнија она коју је недавно, баш осврћући се на њих, дао Дарко Танасковић: „Нико их није видео, али сви знају да постоје, нико их није читао, али сви знају шта у њима пише, нико не прихвата њихово ауторство, али има сведока којима су наводни/набеђени творци ових мистериозних папира већ поодавно говорили о њиховој садржини и идејама на којима почивају. Стручно се говори о пробним балонима, дипломатским торпедима, темпираним политичким бомбама…“

[restrict]

ШТО СЕ БАБИ СНИЛО? Четири „нон-пејпера“ у вези са решавањем питања „Западног Балкана“ појавила су се у последњих тридесетак дана, закључно са 18. мајем и „документом“ који је објавио немачки десничарски магазин „Цуерст“. Тај последњи, што је сасвим очекивано, с обзиром на крајње просрпску уређивачку политику овог политичког часописа, усмерен на „српску воденицу“ и, како се истиче, „не крши ниједну одредницу Резолуције 1244 Савета безбедности УН“. Како наводи „Спутњик“, „према том, наводном, документу, КиМ би остало у саставу Србије у наредних 99 година, границе би обезбеђивали српски и косовски службеници заједно, а јужна српска покрајина имала би специјалан статус, који би подразумевао самостално представљање у регионалним организацијама“, а „гувернер таквог Косова био би истовремено и потпредседник српског парламента, а у Мисији Србије при УН би седео и представник Косова“.
Овај „нон-пејпер“ је оно што би могле сневати „београдске бабе“, али је и највише у сладу са пресуђивањем по начелу „нит’ по бабу, нит’ по стричевима“ јер се њиме, као што смо већ навели, не крши ниједна одредница Резолуције 1244 и међународног права и (и правде). Остали су, снови неких других „баба“ и у њима се разматрају модели по којима би се Србија приволела (приморала) да пристане на „реалност“ једнострано проглашене косовске независности. Њихово узимање у обзир интереса српског народа варира између „даривања“ нечег нашег (Републике Српске) у замену за нешто наше (Косова и Метохије), до предлагања „компромиса“ који би се састојао у томе да Србија призна Косово у замену за признање сопствене државности од Приштине уз шаргарепу у виду формирања некакве аутономне области на северу Косова (што је већ предвиђено одавно потписаним, али никако у дело спроведеним Бриселским споразумом, па онда и није неки „дар“) и успостављања некакве посебне, „заједничке“ економске зоне на простору Косовске Митровице, што би, у ствари, значило стављање и северног, српског дела овог града у албански оквир. У ове „нон-пејпере“ спада онај што је наводно чедо француско-немачког напора на успостављању реда и дисциплине на „Западном Балкану“ којег је објавила албанска „Коха диторе“, а којег је немачки амбасадор у Приштини Јерн Роде назвао „лажном вешћу“, као и онај наводно словеначког порекла чије је ауторство Љубљана демантовала. Једини „нон-пејпер“ којем су познати и „отац“, и „мајка“ је онај што га је Европској унији направио њен високи представник за спољну и безбедносну политику Жозеп Борељ. „Нон-пејпер“ Бореља и ЕУ има једну значајну предност у односу на ове остале, а то је што је он потписан и што иза њега стоји један важан светски фактор, али и једну велику ману, а то је што је политички потпуно испразан и састављен од набацаних флоскула попут приче о томе како је „Западни Балкан интегрални део Европе“ и постојању потребе да се „захуктају заједнички потенцијали“, што је све сасвим у складу са бирократским карактером европског Голема (у јеврејском фолклору живо антропоморфно створење направљено искључиво од неживе материје, углавном глине или блата).

ПОТРЕС НА ГОРИ И РОЂЕЊЕ МИША Поставља се, међутим, питање због чега се око тих „непапира“, ако су они у којима се износе неке нове идеје и коначна решења ничији, а они који су нечији пуцају од импотентности, толико затресла гора да се о њима морало расправљати и на једном самиту од глобалне важности какав је састанак Г7 и на једном самиту од регионалног значаја какав је онај што је одржан на Брду код Крања? Да ли су они вештачки повод да се поново демонстрира „јединство међународне заједнице“, или да се створи некаква нова фантомска опасност у региону која би отворила пут убрзавању решавања преосталих „отворених питања“? Шефови дипломатије држава Г7 оштро су, током сусрета у Лондону реаговали на ове идеје о прекрајању граница у региону назвавши их „неоправданим спекулацијама о променама граница дуж етничких линија“ истичући да би „такве промене представљале претњу регионалној безбедности“. „Одлучно одбијамо сваки покушај подривања територијалног интегритета Босне и Херцеговине“, навели су они. Државни секретар за Европу у Министарству спољних послова Немачке (која наводно стоји иза једног од „непапира“) Михаел Рот изјавио је истим поводом да је „цртање нових граница опасан пут“, те да „треба радити на регионалном помирењу и сарадњи, а не на мењају граница“, док је Стејт департмент саопштио да САД „подржавају суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине, чије је поштовање зацртано Дејтонским мировним споразумом“. Заменик помоћника америчког државног секретара и специјални представник САД за Западни Балкан Метју Палмер отишао је и корак даље и рекао да се његова земља залаже за „Велику Босну и Херцеговину“, али не као географски појам.
„Ако један такав папир може изазвати овакве реакције, онда то највише говори о онима који реагују. Западнобалканско питање за Г7 и ЕУ остаје незатворено, а што је још горе, досадашња пракса не доноси резултат, целокупно дводеценијско деловање усмерено ка новој политичкој и територијалној прекомпозицији региона испоставља се да је – промашено“, приметио је сасвим исправно овим поводом Душан Пророковић додајући да је „креирана (само)обмањујућа слика како је све решено, готово, како смо сведоци нове реалности којој пркосе још неки радикални елементи у Београду, али ни они неће моћи да издрже дуго, разбија се у парампарчад пред једним нон-пејпером и даље непознатих аутора и дискутабилне садржине“.

ПОТРЕС НА БРДУ Чврст и одлучан став о принципу непроменљивости граница показали су регионални лидери и на самиту Брдо-Бриони у Словенији инсистирајући на томе да у завршне закључке уђе и та ставка, наравно уз изузетак граница Србије, чему се председник Александар Вучић оштро супротставио. Да будемо прецизнији, није се Вучић, односно Србија противила идеји да у закључке самита буде унет и став о непроменљивости граница у региону, него је захтевала да се прецизно истакне да се ради о непроменљивости граница које су признате у Уједињеним нацијама и мимо принципа и правила прихваћених у Светској организацији. То је амандман који је осталим државама био неприхватљив и због којег је Србија опет испала „реметилачки фактор“ иако се наша земља, како је то после састанка Вучић рекао, „одувек залаже за принцип поштовања немењања граница признатих од Уједињених нација“.
Спољнополитички коментатор Бошко Јакшић је у том контексту у изјави за Н1 оценио да је Вучић у свом отпору томе све усамљенији. Иако то лепо звучи у ушима оних који председника Србије сматрају апсолутним непријатељем, то није баш тачно. Прво, није у тој причи Вучић усамљен, него је усамљена Србија, јер није Вучић био „усамљен“ због своје висине, наочара, или карактеристичних усана, него јер је заступао један став који је сасвим у складу са основним интересима државе Србије. Друго, није Србија (па ни Вучић) „све усамљенији“, него је ниво усамљености у том друштву исти већ годинама, због упорног одбијања Београда (ко год га водио и ко год га представљао) да пристане на отцепљење најважнијег дела своје територије и ту се ништа није мењало откако је Хрватска међу првима на свету, како то поносито истиче њен министар спољних послова Гордан Грлић Радман, признала сецесију Косова и Метохије, у чему су је следиле и Словенија, Црна Гора и Македонија.
Да нешто, у ствари, није у реду са нама истим поводом закључио је и Александар Попов оценивши да Вучићева изјава да се западне силе према Србији односе лицемерно „једноставно није добра порука“. Према његовом схватању, или залагање за непроменљивост свих граница, осим граница Србије није лицемерно, или оно то јесте, али тако нешто не сме да се каже. „Ако су сви против Србије и ако земља има толико непријатеља, онда би председник требало да се запита шта није у реду“, рекао је Попов. На страну сад то што је идеја да су „сви против Србије“ толико далеко од истине колико је то и идеја о равној Земљи. То не би требало да чуди, јер Запад и јесу „сви“ у светоназору људи попут Попова. Оно што чуди јесте што Попов није схватио да се Вучић очито јесте запитао „шта то није у реду“ и да је дошао до закључка да је једна од тих ствари управо лицемерје на које указује.
На крају, и Јакшића и Попова би требало подсетити и да је Србија, односно Југославија по одбацивању Тројног пакта била усамљена и 1941. и да су и тада „сви“ били против ње, али да то не значи да није била на становишту правде и истине.

[/restrict]