Добар и лош глобализам

Предлози за нову економију 2.део

Пише Бојан Димитријевић (аутор је економиста и члан Фискалног савета)

Слободно тржиште, мада на први поглед фаворизује идеју слободе, води до повећања разлика у богатству и до неправедне расподеле дохотка

Филозофија економског либерализма настаје у 18. веку знаменитим делом Адама Смита Богатство народа, одакле су проистекла и основна начела класичне политичке економије.

САВРШЕНА КОНКУРЕНЦИЈА Та основна начела су слободно тржиште као најбољи и најефикаснији регулатор и облик економске организације друштва; постојање потпуне, савршене конкуренције; улога државе своди се на начело лесе фера: минимално мешање у економски живот, заштита својине, уговора и потпуне конкуренције, спољна и унутрашња безбедност; појединац је себичан, рационалан, потпуно информисан о тржишту и руководи се начелом максимирања своје корисности (тзв. Homo oeconomicus).
Овим принципима придодати су и принципи слободне међународне трговине који у модерној верзији значе: слободна међународна тржишта, конкурентност као кључно начело међународне трговине, слободан проток рада, капитала и радне снаге у међународним односима, одсуство царинске, протекционистичке и заштитне политике (ту политику данас заступа Светска трговинска организација, СТО), повлашћени услови за стране директне инвеститоре у земљама домаћинима уз могућност извоза профита, јединствен девизни курс и прихватање долара као међународне резервне валуте.

ВАШИНГТОНСКИ КОНСЕНЗУС Модерна верзија економског либерализма, нарочито у економској политици, позната је као неолиберализам.
Неокласична и неолиберална економска мисао почев од краја 70-их година 20. века доминира у економској политици земаља Запада, паралелно с распадом концепта „државе благостања“. Она је доминантна и на седам америчких водећих универзитета који предају економију: Чикаго, Харвард, Јејл, МИТ, Колумбија, Калифорнија и Станфорд, као и на ЛСЕ (Лондон), која је расадник неолибералних умова.
У међународним економским односима овај тип политике познат је као тзв. Вашингтонски консензус (формулисан у САД почетком 80-их година 20. века) а спроводе га на основу договора: ММФ, Светска банка, Министарство финансија и Трезор САД, ФЕД, Банка Енглеске, Европска централна банка и готово све европске монетарне и економске установе. То су рецепти и упутства који се обавезно примењују у стабилизационим програмима земаља Трећег света, као и код свих земаља које су спровеле транзицију у тржишној привреди почев од 1990. године, до данас, без изузетка.
Основни елементи Вашингтонског консензуса су приватизација државних предузећа како би се она изложила јачем дејству конкуренције и остварила већу ефикасност; либерализација тржишта и економских односа са светом, укидање државне контроле цена, смањење царина и заштитних мера, слободан проток капитала; дерегулација, нарочито у области страних директних инвестиција, тржишта капитала и финансија; већа буџетска дисциплина, смањење субвенција, смањење социјалне помоћи и битних институција створених током периода државе благостања; флексибилно тржиште рада, лакше отпуштање радника, смањење давања у случају отпуштања, постепено смањиване надница и пораст незапослености као резервне армије рада, која треба постојано да врши притисак на раднике да не траже повећање надница; држава се значајно повлачи из економске и социјалне сфере; нагласак је на стабилности, а не на расту; уколико било која земља уђе у платнобилансне тешкоће, ММФ тражи свеобухватне програме реструктурирања, који значе приватизацију државних предузећа, смањење јавне потрошње и социјалних издатака, већу буџетску дисциплину и флексибилније тржиште рада.

ШОК ТЕРАПИЈА Код земаља у транзицији нагласак је био на брзим променама, тзв. шок терапији коју је Наоми Клајн назвала доктрином шока. Уместо градуализма, малих, постепених промена, за које се определила рецимо Кина, ишло се на брзе промене, наглу либерализацију, стабилизацију и приватизацију, које су произвеле огромне социјалне и економске трошкове. Међу земљама Трећег света упечатљиви примери овакве стратегије су Чиле, Аргентина, Бразил, а међу земљама у транзицији Русија, Украјина и Бугарска.

ОДРЖАЊЕ СТАТУСА КВО Основни задатак главног тока економске струке је одржање статуса кво привилегованог положаја владајуће класе (власници, менаџери) која експлоатише већину друштва и богати се.
Ако је економија егзактна наука, налик природним, онда је ефикасност у првом плану, а основни метод мора бити математичко-економетријски. У таквим околностима, питања задовољења људских потреба, моралности, праведности и равноправности, улоге институција и историјских околности имају другоразредни значај у односу на профит и ефикасност. Овим се свакако желело избећи постављање неугодних питања која се односе на експлоатацију и раст светске неједнакости. Ако је економија тобож природна наука, која се бави искључиво техничким питањима реткости, ефикасног размештаја ресурса и оптимизације, онда нема места за људске потребе, моралне судове и питања расподеле, или она, као ненаучна, морају бити у другом плану.
Ако је човек првенствено рационално економско биће којим управља себични интерес и начело оптимизације корисности, онда је најбољи начин организације друштва слободно, конкурентско тржиште и профит као искључива циљна функција. Међутим, многа савремена истраживања убедљиво потврђују: човек није само себично, већ и алтруистичко биће, код кога важну улогу у мотивацији имају вредности какве су солидарност, сарадња, хуманост, креативност, друштвено признање.

СОЦИЈАЛНИ ДАРВИНИЗАМ И ДРЖАВНА ИНТЕРВЕНЦИЈА Брус Липтон је у својој књизи Биологија вјеровања (која не припада мејнстриму те науке) убедљиво показао да биолошки дарвинизам и конкуренција нису доминантни модели опстанка у природи, већ су то заједништво и љубав, који као везивна сила држе колоније ћелија и ткива на окупу као јединствени организам. Истицање профита и корисности као искључивог економског мотива – циљне функције, углавном одговара интересима владајуће класе. Насупрот томе постоји читав низ мотива и вредности које треба афирмисати и повезати с људским понашањем у економији: љубав, вера, милосрђе, духовност, интуиција, осећајност, свесност, солидарност, целовитост. Осим тога, човек није увек рационално биће, а најчешће не располаже потпуним информацијама о тржишним процесима.
Постоји нова и веома развијена грана економске науке, тзв. Еконофизика, која моделира берзанско понашање људи на основу непотпуних, асиметричних информација и често паничног, ирационалног, непредвидивог понашања, као стање у коме се повремено доносе економске одлуке. Отуда следи да социјални дарвинизам фундаменталног тржишта мора бити замењен моделом државне регулације и интервенције.
Слободно тржиште, мада на први поглед фаворизује идеју слободе, води до повећања разлика у богатству и до неправедне расподеле дохотка. Такође, сва емпиријска истраживања показују да је од почетка 80-их година прошлог века растао јаз између продуктивности и плата (које се углавном нису мењале), што значи да је расла профитна разлика у корист најбогатијих и најмоћнијих. У исто време Гини коефицијент је растао како између богатих и сиромашнијих земаља, тако и код земаља у транзицији, али и унутар богатих земаља, где је такође расло раслојавање између средње класе и мале, изузетно богате и моћне мањине.

ЕКОНОМСКИ ЦУНАМИ Слободно тржиште у међународним размерама у далеко повољнији положај ставља богатије и развијеније економије. Уосталом, Велика Британија и САД су напустиле протекционистичку политику тек кад су оствариле доминантан економски положај у међународној подели рада. Ради илустрације шта значи погубно отварање према свету, наводимо следеће примере: претерана либерализација тржишта капитала била је основни узрочник „текила кризе“ у Мексику 1994. која је земљу оставила с огромним дуговима и застојем у развоју, а либерализација тржишта капитала, у комбинацији са шпекулативним инвестиционим фондовима који су напали домаће валуте, збрисала је попут цунамија економије успешних земаља Далеког истока какве су Филипини, Тајланд, Индонезија и Јужна Кореја, у познатој финансијској кризи из 1997. године, тако да се ни до данас нису сасвим опоравиле.
Савети ММФ-а које су земље у кризи, по правилу, усвајале, само су продубили кризе и продужили њихово трајање. О улози ММФ-а у кризи која је настала 2008. године професор Стиглиц дао је једну од најоштријих критика. Ево цитата: „ММФ не само да је учинио врло мало како би спречио кризу него је и погурао политике дерегулације, укључујући либерализацију тржишта капитала и финансијских тржишта, које су допринеле настанку кризе и њеном брзом ширењу по свету.“

НОВИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ Идеја слободне међународне трговине и доминација политике Вашингтонског консензуса у међународним економским институцијама само су кључни елементи једног од најутицајнијих феномена данашњице – глобализма.
Постоје добре и лоше стране глобализма. Добре се односе на развој технологије и модернизацију, умрежавање и културно повезивање света, олакшане међународне комуникације, сарадњу и солидарност међу државама и народима на пријатељској и равноправној основи.
Међутим, глобализам је данас код земаља Трећег света друго име за неоколонијализам, доминацију богатијих и моћнијих над сиромашнијима, одређивање и наметање „правила игре“ која нису у интересу мање развијених земаља, експлоатацију природних ресурса и израбљивање домаће радне снаге на основу страних директних инвестиција; то је синоним за скупе и политички условљене кредите, технолошку супериорност Запада и ниске извозне цене за производе с периферије светског тржишта.
У својој књизи Раскринкана економија Смит и Макс Ниф разобличавају неколико типичних митова и предрасуда везаних за глобализам који су уобичајени у економској литератури која се заснива на неолиберализму, а у основи су нетачни: 1) да је глобализација једини ефикасан пут развоја, 2) да чврста интеграција у светску привреду помаже сиромашнима у свету, 3) да ширење глобализације значи повећање радних места, 4) да је глобализација неизбежна; 5) да СТО има одговорну и корисну мисију за читав свет. Анализе економисте Бранка Милановића и увид у светске статистике последњих 30 година убедљиво демантују овакве тезе које личе на лажни орвеловски новоговор, а постоје бројни примери земаља и региона који остварују успешан развој упркос глобализацији и економско-политичким рецептима које она нуди.

МАНИПУЛАЦИЈА СЛОБОДОМ У заводљивим либералистичким идејама често је опасна манипулација људском слободом као највећом вредношћу за многе људе. Наиме, економске слободе без регулације доводе до повећања разлика између богатих и сиромашних и само су лукаво оправдање за пљачку од стране владајућих слојева и за повећање друштвених неједнакости.
Политичке слободе које свој израз имају у демократији најчешће доводе до наметања воље већине у односу на мањину, до повременог напуштања владавине закона и републиканских установа и до суштинске владавине стварног слоја моћних и богатих који делују „из сенке“, док се политички пиони, пајаци и марионете тобож надмећу у бесомучној конкурентској борби политичких странака а не доводе у питање економски поредак (домаћи и међународни) и одржавају статус кво модерног ропског друштва.
Такође, парадокс је да једина државна интервенција коју либерали оправдавају јесте она која намеће слободно, дерегулисано, скоро дивље тржиште, у коме велики неминовно „гутају“ мале.
Да ли у САД и ЕУ постоји конкурентско тржиште? Одговор је изричито одричан! Не, не и не! Погледајте само књигу Џефрија Група о корпоративизму у Америци. Тај облик владавине доминира и он је практично ставио ван снаге идеју и праксу конкуренције. Седамсто највећих корпорација у свету контролише око 60 посто светског богатства, а 400 америчких породица има под контролом више од 80 посто богатства САД. Конкуренција је често привидна и непостојећа. Начела неокласичне школе утемељена су на постулату о потпуној конкуренцији и на темељу те претпоставке се изводи понашање фирме о оптимизацији производње и максимизацији профита, а конкуренција у стварности не постоји. Доминантне привредне структуре су претежно олигополског карактера (неколико крупних фирми на тржишту), а монопол постоји у нафтној индустрији (коју контролише „седам сестара“, моћни нафтни картел из САД и ВБ), у производњи и трговини златом и дијамантима, и код других стратешких сировина.

Наставиће се

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *