Данајски поклони за Србе

Данајци су били грчко племе са којим је повезано „поклањање“ тзв. Тројанског коња, што је био увод у победу над противником који се дуго храбро опирао. Зато се каже „чувај се Данајских дарова“. Да ли нама Запад нуди сличне „пријатељске“ аранжмане?

Tоком најновијих регионалних самита (Брдо) и других састанака представника ЕУ и лидера држава тзв. Западног Балкана, Брисел је директно или преко својих гласноговорника поново истакао значај реализације великих инфраструктурних пројеката, пре свега изградње брзе пруге (тачније модернизације већ постојеће железничке линије) која ће повезивати Централну Европу – преко Србије и Северне Македоније – са Грчком. О том пројекту, од када је најављен као богзна какав европски дар, код нас је било много приче и то из различитих углова. Од привредног потенцијала који он има, до његове геополитичке димензије тј. намере Запада да понуди нешто примамљиво за Србију и друге земље региона, што би могло да конкурише све већем кинеском и руском утицају.

[restrict]

КАТАЛИЗАТОР НАПРЕТКА Оно што је, углавном, занемарено у освртима на најављену изградњу (реконструкцију) пруге, то је историјски контекст трасирања железнице преко Србије. Сагледавајући га штошта можемо да закључимо што је од значаја за нашу садашњу ситуацију. Да парафразирам једну познату изреку: мало тога је новог под капом небеском. Пре се ради о (гео)политичком рециклирању. Полазећи од тога вратимо се у Србију с краја 19. века, када се она суочила са нечим што и те како подсећа на нови ЕУ пројекат и генерално бриселску политику према нама.
Србија је тада, уз вишеслојно учешће низа западних фактора, добила једну од најмодернијих пруга тог времена. Одмах да кажем: несумњиво је да је изградња железнице кроз Србију била од великог значаја за развој трговине па и целокупни привредни прогрес наше земље. Поред тога она је била и питање додатног цивилизацијског укључивања Србије у развијен свет. Железница је, укратко, представљала својеврстан катализатор и симбол нашег напретка и европеизације. Но, цела прича је имала и другу, мање светлу страну.

МРАЧНА ПОЗАДИНА Изградња железнице представљала је тешко финансијско бреме за малу и неразвијену земљу. Србија која се током Источне кризе – у време када јој је била потребна геополитичка подршка Беча – обавезала према Аустрији да ће изградити пругу, започела је радове на њој 1880-1881. године. Тек изашла из ратова (српско-турски сукоби 1876-1878) и оптерећена финансијским проблемима, Србија је покушала да одложи изградњу. Али под притиском северозападног суседа који је инсистирао на нашем беспоговорном испуњавању преузетих обавеза, морала је да потврди да ће све радове завршити најкасније до средине 1889. године.
Влада је расписала јавни конкурс за изградњу пруге по систему повластица али ни једна понуда није била задовољавајућа. У међувремену су на челу државе либерале, врло осетљиве на све што задире у сферу националних интереса, заменили безрезервно прозападно оријентисани конзервативци. Они су, подруку са слично настројеним кнезом Миланом, како би убрзали ствар (али и поделили велике провизије), одлучили да закулисним каналима, без јавног конкурса, посао повере предузећу са „сигурним“ угледом. Тако је француска компанија Генерална унија, тесно повезана са Ватиканом и Бечом, добила концесије и обезбедила почетна средства за изградњу пруге.

ОДРИЦАЊЕ ОД СУВЕРЕНИТЕТА Током радова Генерална унија је доживела крах. То је изазвало у Србији озбиљну политичку аферу, названу Бонтуова по председнику Генералне уније. Упркос политичким потресима није било застоја у изградњи железнице. Страни чиниоци који су били заинтересовани за њено што брже пуштање у рад и упоредо финансијско и политичко везивање за себе, како Србије генерално, тако и што већег дела српске елите понаособ, нашли су начин да подрже пројекат. Отуда, деонице пруге су једна за другом брзо пуштане у саобраћај. Железница Београд-Ниш тако је свечано пуштена у промет 5. септембра 1884. (мада су остали да буду завршени краци до границе).
Цену за то је на крају крајева ипак платила Србија. И то вишеслојно а не само финансијски. У међународним односима важи изрека: нема бесплатне вечере! У пакету са пругом, Србија је добила и „Тајну конвенцију“. Врх власти, без знања народа, њу је потписао у време када је почињала изградња железнице (1881). Њом се Србија, која тек што је стекла независност, уместо да њу продубљује, ставила под једну врсту готово колонијалног протектората Хабзбуршке монархије. Официјелни Београд се обавезао да не закључује ниједан међународни споразум без одобрења Беча. Уз то, Србија је пристала да се одрекне националне акције тамо где је то било у колизији са аустроугарским интересима.
Укратко, Србија је морала да „замрзне“ планове о уједињењу са Србима у БиХ и Црној Гори, и вођења самосталне спољне и унутрашње политике (подразумевало се што веће удаљавање од Русије). Заузврат добила је начелна обећања да ће бити подржано њено ширење према југу (Македонија) и нешто конкретнију економску подршку (али на начин који ју је претварао у привредни привезак моћног северозападног суседа). Додуше, уз то је ишла и лична потпора коју је на разне начине добила династија али и део владајуће елите.

ПОВРАТАК У САДАШЊОСТ Да се сада вратимо у наше доба. Почетком 21. века као и крајем 19, многи на Западу желе исто. То је да Србија прекине односе са Русијом (сада и са Кином), одрекне се својих националних претензија и пристане да буде периферни (полуколонијални) део западне породице народа. То су деценијама покушавали да нам наметну брутално. И уз све муке кроз које смо прошли, и губитке које смо претрпели, нису успели. Зато сада када је геополитичка равнотежа почела да се мења на штету Запада, у страху да поредак који су градили на Балкану не буде угрожен, почињу да нам наговештавају неке уступке.
Пласирају се разни тзв. нон-пејпери, помиње се убрзавање ЕУ интеграција Србије, наговештавају се велики инфраструктурни и други пројекти. Све у свему, први пут се нешто што изгледа озбиљније нуди Београду. Али да ли је то заиста нешто велико? Макар у сфери наших националних интереса схваћених на класичан начин (решавање националног питања) – одмах да кажем – далеко је од тога. Када се све одузме и сабере, нама се реално предлаже тек шира аутономија за Србе на Косову (које би Београд морао де факто ако не и де јуре да призна) и делимично јачање (у смислу враћања дела дејтонских надлежности) позиције Републике Српске унутар Босне и Херцеговине.
Уз то иде и већи доток западног капитала, односно потенцијално (али ни тада више од тога) укључивање у ЕУ. А цена? Одрицање од иоле амбициознијих националних планова, дистанцирање од Русије и Кине, и, не заваравајмо се да је другачије, отпочињање тзв. евроатлантских интеграција. НАТО није одустао од својих амбиција у вези са Србијом. На страну све његове празне приче да прихвата нашу војну неутралност. Прихвата је док се не избори да буде анулирана.

ЕУ ДАНАЈЦИ Свега тога сетимо се када нам ЕУ нуди било шта иоле значајно. Већи пројекти у Србији у функцији су нашег стављања – налик ономе што је радио Беч крајем 19. века – под жезло Брисела, односно Берлина, а на начин који задовољава и очекивања Вашингтона. Можда би за тако нешто имао макар мало разумевања да нам неко нуди какво-такво решавање српског питања, нпр. уједињење Србије и РС, свеобухватну поделу Косова и Метохије (функционално реинтегрисање у састав Србије севера Косова, Косовског Поморавља и зона око наших кључних манастира) и бар конфедералне везе са Црном Гором којој би било одобрено да одустане од антисрпске идентитетске политике. Но, о свему томе, што је иначе тек минимум минимума задовољавања наших националних интереса, нема ни говора.
Србији се нуде мутне ЕУ перспективе, извесни економски аранжмани, националне мрвице, а тражи се њено срце. Ништа се на западној страни није променило од времена када нам је изнуђена „Тајна конвенција“ (када се ради о Русији сада са њом немамо неспоразуме какве смо због пројекта стварања „Велике Бугарске“ имали после Сан Стефанског мира, што нас је тада гурало у наручје Беча). Толико о спремности Запада на „компромис“ са нама. То је само маска за нашу капитулацију, што наравно не значи да не треба да уз помоћ ЕУ градимо брзе пруге и било шта друго за нас корисно. Само се не заваравајмо да је то увод у некакве свеобухватне по нас повољне аранжмане са Бриселом. Њих неће бити осим на нашу штету, а на то нико нама право да пристане.

[/restrict]