Балканске аналогије

Хрватска и КиМ

Нигде се историја тако очигледно не понавља као на овим просторима, где су улоге подељене по већ добро познатој матрици, уљуљкујући њихове актере у уверења о властитом значају и снази. Као да будућност или било шта друго важно од њих зависи

Aко је неко хтео да напакости Србији и за сва понижења на тему проблема са самопроглашеном државом Косово, на њеној сувереној територији, додатно јој забије прст у око, успео је то преко Хрвата и државе Хрватске. Ова некадашња „братска“ република а однедавно поново независна држава, као што је доследна својој унутрашњој усташофилији, на спољном плану следи старе историјске улоге и савезништва, засноване на србофобији.
У тренутку када су Вуковаром и околином, што на православни Васкрс, што на Дан победе над фашизмом, булументе хрватских младића обучених у црно и с бакљама у руци дефиловали и скандирали „Ој Хрватска мати, Србе ћемо клати“ и „Убиј Србина“, све уз мирну пратњу полиције, шеф хрватске дипломатије Горан Грлић Радман је приликом посете Приштини (6. маја) најавио да ће његова земља на „Косову“ формирати војни камп ради веће безбедности.
„Одлучили смо да на Косову поставимо војни камп који ће допринети стабилности. Хрватска је недавно донела одлуку о повећању свог војног контингента у оквиру мировне НАТО операције на Косову а операција Кфора има посебан значај за Хрватску јер се налази у нашем непосредном суседству, што може да има посебне импликације на стабилност целе регије“, навео је Радман, а то је у Београду изазвало праву канонаду коментара и осуда.

[restrict]

БЕЗ ДОБРЕ ПОРУКЕ ЗА СРБЕ Истог дана реаговао је министар полиције Србије Александар Вулин, који је у саопштењу рекао да не сумња да би шеф хрватске дипломатије „волео да може да распореди окупационе снаге на простору Србије, али за то ће му требати много више од оног што са (Албин) Куртијем (премијер Косова) може да смисли“.
Одмах за њим огласио се и директор Канцеларије за Косово Владе Србије Петар Петковић, који је отварање наводног кампа назвао „претњом“.
Већ сутрадан (7. маја) Игор Симић, представник Српске листе, рекао је да се због најаве отварања наводног војног кампа Хрватске на Косову Срби осећају угрожено. „Најавом отварања војне базе српски народ се осећа угроженије него што је то било два дана пре“, изјавио је Симић.
Коментар је дао и председник Србије Александар Вучић, који је 7. маја рекао новинарима да најава да ће Хрватска правити војну базу на Косову „благо речено није израз поштовања према Србима“.
На страну што се овим потезом, односно планом Загреба да формира војни камп на КиМ, читав Балкан дестабилизује, због чега ће Београд најпре обавестити врх НАТО-а, а ово питање могло би да буде отворено и пред Саветом безбедности Уједињених нација, по чијој су Резолуцији 1244 међународне трупе и распоређене у покрајини. То је супротно и ставу НАТО-а, који званично не признаје косовске снаге, а Хрватска је члан ове војне алијансе.
Повећање броја хрватских војника у мисији Кфора са садашњих 34 на скоро 120 неће бити добра порука пре свега за Србе који живе на КиМ, и чија је безбедност и иначе свакодневно угрожена. То би значило и да ће Хрватска убудуће имати чак четири пута више својих војника на КиМ од рецимо Велике Британије, и скоро дупло више од Немачке. Алармантно је што Хрвати желе свој засебан војни камп на косовској територији, а не да буду стационирани у некој од постојећих база, у којима је тренутно 3.342 припадника Кфора из 27 земаља.
Наводно, Хрвати су „пикирали“ подручје Пећи и ту би могао бити лоциран и њихов војни камп. За почетак ће њихова чета бити смештена у оквиру постојећег кампа Кфорове регионалне команде „Запад“.
Не очекујући ваљда тако жестоке реакције из Београда, Радман је већ сутрадан, у Подгорици, демантовао изјаву дату у Приштини да је Хрватска „одлучила да на Косову постави војни камп који ће допринети стабилност“. На конференцији за новинаре рекао је да је његова најава о отварању војног кампа на Косову и Метохији „спиновање и да није у питању војни камп“ већ „повећање броја војника у оквиру контингента јединице која броји најмање чланова војника на Косову“.
„Не знам чему та антихрватска хистерија у Србији“, рекао је Грлић Радман а „Хина“ пренела и његове речи да је „хистерија која се појављује из Србије непотребна, а њен генератор је прикривање пасивности српске стране да хрватској мањини у Србији осигура иста права која српска мањина има у Хрватској“.
А докле је стигла данашња „хрватска демократска зрелост“ показала је америчка агенција АП, наводећи да се Хрватска, иначе чланица ЕУ, суочава с порастом десничарских осећања, који укључују и дивљење за усташки, нацистички, марионетски режим током Другог светског рата, који је одговоран за смрт десетина хиљада Јевреја, Срба и Рома у концентрационим логорима.

ПРОВОКАЦИЈЕ ЗОРАНА МИЛАНОВИЋА На страну што је с уласком Хрватске у Европску унију порасла и нада да ће многи нерешени српски проблеми с овом бившом југословенском републиком бити решени. Од потраживања државе Србије, преко статусних питања Срба у Хрватској, па до лично имовинских питања прогнаних и избеглих Срба… Нажалост, од наде је остала само пуста жеља, јер се тек испод плаве заставе са жутим звездицама показало све лицемерје, до тада прикривано обећањима и обавезивањем на европске норме и стандарде.
За хрватског председника Зорана Милановића повећање броја хрватских војника на Косову и Метохији није „никаква провокација“ према Србији, али, ето, малтене му се омакло.
„Већ сам потписао то наређење, али сад, да сам знао да им то толико смета, можда бисмо разговарали, без ругања“, рекао је Милановић и додао да није мислио да ће „људима у Београду, конкретно Вучићу“ сметати повећана присутност хрватских војника на Косову, наглашавајући да су они тамо већ годинама, а да је сада присутност повећана након што су хрватски војници напустили Авганистан.
Како се наводи на сајту Кфора – међународне мировне снаге под вођством НАТО-а чији је задатак чување реда и мира на Косову – Хрватска у саставу те мисије већ има 34 војника.
У оквиру ове мисије своје војнике има 28 држава, међу којима су и Сједињене Америчке Државе, Немачка, Турска, Северна Македонија, Црна Гора, Италија и многе друге.

СТАРО САВЕЗНИШТВО Најава повећања броја хрватских војника у саставу мисије Кфор на Косову и није нова вест. То је 11. марта већ најавио премијер те државе Андреј Пленковић. „Ми смо поносни што смо чланица НАТО-а и што учествујемо у мисијама НАТО-а. Били смо у Авганистану и сада смо и на Косову, где ћемо у следећим седмицама и повећати наше присуство“, рекао је Пленковић након посете седишту НАТО-а.
Није случајно што Хрвати ово чине с Албанцима, иначе тако доказаним хрватским савезницима и пријатељима. Не заборавимо да су многи Албанци ратовали у Хрватској а да је Агим Чеку командовао паравојном формацијом „Зенге“ 1991. године која је одговорна за отмице, убистава и масакр Срба у Госпићу. Исти ти Чекуови саборци рат су наставили на Косову само под капом ОВК.
Саво Штрбац, председник документационо-информационог центра „Веритаса“, својевремено је подсетио да је Чеку послат као припадник војних формација Хрватске на Косово где је 1999. постављен за шефа штаба ОВК, заменивши Сулејмана „Султана“ Селимија.
„Чеку је рањен у хрватској војној акцији ’спржена земља’ у Медачком џепу, Масленици, због чега је и добио чин од Туђмана“, рећи ће Штрбац, уз напомену да је Чеку своје искуство из рата у Хрватској и начин на који су се чинили злочини над цивилним становништвом „понео са собом у ОВК“, због чега је сада и оптужен пред специјалним судом за злочине ОВК. Током рата на Косову били су и припадници „Зенги“ или „пси рата“, како су себе звали, који су се борили на страни ОВК. Тачније, само су узвратили Албанцима услугу за њихову борбу у хрватском рату.
Хрватска и данас Албанце назива „браћа по оружју“, како је то хрватска председница Колинда Грабар Китаровић пре три године изговорила у Тирани и то „дословце браћа по оружју“. Били су то и у Првом и у Другом светском рату, у сукобима деведесетих година, као и данас.
Зато се Хрватска није тек тако залагала за укидање Специјалног суда за злочине ОВК и то баш у тренутку подизања оптужнице против Агима Чекуа, држављанина Хрватске и власника генералског чина хрватске војске који је добио од Фрање Туђмана. Њихов циљ је да се његовим појављивањем пред овим судом избегне део који га повезује с ратовањем у Хрватској, као и обука коју је имао с припадницима ОВК на хрватском тлу. Рекло би се да у Загребу преовладава страх да у процесу против Чекуа нешто „исцури“ што не би желели да се сазна и на тај начин компромитује Хрватска.
Занимљиво је да се ових дана огласила и хрватска државна службеница Ермина Љекај Прљаскај изјавом да је Загреб расположен да обезбеди кауцију за некадашњег вођу терористичке ОВК Хашима Тачија и друге хашке притворенике, пренео је албански онлајн-портал „Репортери“, и то баш уочи посете Грлић Радмана Приштини. Штавише, бивши командант ОВК на подручју Кошаре Хисен Бериша додао је да, после Словеније и Аустрије, Хрватска нуди кауцију за хашке оптуженике. И за ово се може рећи да је занимљива историјска трансверзала.
Хрватски председник Милановића хитро је демантовао ову информацију јер, како каже, он нема таква овлашћења, али није пропустио да подсети како је приликом подизања оптужнице против Тачија рекао да о њој мисли „све најгоре“ и да је она начин да се „упропасти регија“.

СВЕ ХРВАТСКЕ ИЛУЗИЈЕ Не либи се хрватски председник да изјави како „ми нисмо у равноправном положају. Ми смо члан ЕУ, они нису. И ако желе да уђу, морамо да разговарамо…“ Милановић каже да Хрватска не жели да тај положај користи за уцењивање, али да има утисак да „на другој страни уопште не постоји стварна амбиција да Србија за 15 година уђе у ЕУ“…
Као да су они у ЕУ ушли због својих демократских и економских домета а не, како неки с иронијом наглашавају, „преко везе“ и због тренутних геостратешких потреба. Можда су и свесни тога, али одбијају да прихвате да од њих ништа не зависи, нити се они за било шта питају.
Као и било када у историји, тако и данас, када се повампирује НДХ творевина а идеја „велике Албаније“ прећутно одобрава од стране западних сила. Ако су многи због тога изненађени, има оних који нису, попут поборника историјског циклизма, за које се на Балкану, па и у Европи све понавља. Не чуди што неки говоре како Балкан данас губи Други светски рат. Једино што то још није и коначно, ма колико тренутно деловало обесхрабрујуће.

[/restrict]