Зенитистички сан о обнови света

Поводом стогодишњице часописа Зенит

Како је идеја барбарогенија постала окосница Мицићевог и зенитистичког деловања

У познатој периодизацији човековог културног развоја, након дивљаштва и варварства започео је период цивилизације који до данас није добио и општељудски карактер. Изван цивилизацијски утврђених граница, од давнина живе и људи на нижем културном нивоу, према којима припадници цивилизације имају амбивалентан однос. Бранећи се од њих као непожељних, осећање супериорности исказују и тежњом да их поробљавају и користе као ресурс свог даљег развоја. Због таквог односа је варварство постало двозначан појам који је свој позитиван или негативан смисао добијао у зависности од оног који га користи.

ДУХ УМЕТНИЧКЕ ПОБУНЕ Осим коришћења нижег за изградњу вишег, развијене организационе форме културе су се обнављале и привременом регресијом до нижих нивоа свог постојања. Такав празнични модел очувао се до данас, а препознајемо га и у тежњи уметника да у примитивном и аутентичном потраже почетком 20. века креативни подстицај за излаз из западноевропског културног круга. То стремљење постаје израженије након Великог рата када настаје и разочарање у европске културне вредности. Међутим, већ током тог рата, када се чинило да ће он дуго потрајати и продубити апсурд људског постојања, у самом средишту Европе, у Швајцарској, 1916. године, настаје уметничка и морална побуна против тадашњих трагичних животних околности, средствима која радикализују апсурд саме цивилизације која је поништавала своје основне вредности. Вођен најбруталнијим средствима, бесмислени рат односећи милионе људских жртава добио је у дадаизму одговор креативног уметничког духа који је истицањем апсурда одбацивао традиционалне вредности.
Епохална упитност европске цивилизације након Великог рата била је највећи повод тадашњој авангарди да на њу одговори на свој начин. Уметници и књижевници представљали су себе као духовну претходницу, која није само ишла испред друштвеног и културног живота већ је имала потребу и да га мења. Дух уметничке побуне живео је и након завршетка Великог рата, а један од најизраженијих се испољио покретањем Зенита, међународне ревије за нову уметност у Загребу 1921. године. Објављен у време различитих авангардних струјања у Европи, први број овог часописа одражава свест његовог покретача о тадашњој сложеној европској уметничкој и књижевној реалности и тежњу да постане њен креативни чинилац.

ОБРАЧУН С ТРАДИЦИЈОМ У уводнику тог фебруарског броја Зенита, његов уредник Љубомир Мицић истиче важност радикалне промене постојећих културних и друштвених околности и стварање нове уметности и човека. У борби за реализацију тих циљева као начином човековог самопотврђивања, он објављује обрачун са сваком традицијом, оспоравање регионализама и рушење дотадашњих граница. На путу ка остварењу тих његових највиших моћи као израза његовог унутрашњег свемира, човек ће досећи свој зенит и остварити другу ренесансу као вечну револуцију. Сматрајући да је експресионизам најснажнија уметничка афирмација, Мицић у закључку свог уводника вели да је зенитизам, као оличење духа и душе, императив за остварење највишег уметничког израза, па је у том смислу он уједно и тежња за стварањем таквих облика који представља „апстрактни метакозмички експресионизам“. У овом програму нема, дакле, ни речи о барбарогенију који ће тек након шест бројева Зенита постати и идејна основа овог уметничког покрета.
Окупљајући припаднике различитих авангардних покрета и значајне ауторе који им нису припадали, Мицић је Зенитом исказивао најпре тражење и стварање свог уметничког и књижевног идентитета. Објављивањем овог часописа назначена је и тежња његовог оснивача да покрене што више заинтересованих за културне и друштвене промене. Иако с претензијом да буде гласило новог авангардног покрета, Зенит то и фактички постаје објављивањем Манифеста зенитизма 1921. године, као посебне књиге у оквиру часописа, чији су аутори, осим Мицића, Иван Гол и Бошко Токин. Управо у уводном тексту овог манифеста Мицић износи идеју барбарогенија, која постаје основа њеног авангардног деловања.
У том свом уводнику под називом „Голи човек – барбаро геније“, он устаје против неморалне и лицемерне Западне Европе оличене у морално отупелим и удебљаним ратним лихварима који плетући мреже око чистих душа опсењују, заслепљују и заглупљују мајке и очеве спремне да продају своје невине кћери. Такву Европу може спасити варварин, односно барбар који доноси неокаљану душу и дух човека у којем постоји неугасла искра космичког јединства љубави. Тај барбарогеније потиче с југоистока Европе, с Балкана, а припадници новог покрета су његова деца која долазе са зенитизмом као колима за спасавање умирућег човека Запада. Полазећи од става да је човек центар макрокосмоса и северни пол Земље, а Зенит центар метакосмоса и северни пол свемира, Мицић закључује да је зенитизам магични и електрични интервал макрокосмоса и метакосмоса, човека и Зенита. Идеја барбарогенија постаје окосница Мицићевог и зенитистичког деловања у наредном периоду.

ПРИМИТИВНОСТ КАО ЕТИЧКА ВРЕДНОСТ Наредне године у ванредном издању Зенита Мицић у културној примитивности балканског народа види етичку вредност као хуманистички основ балканске цивилизације. „Етички осећаји и свест ’о правди бога великога’ врло јако су развијени код примитивних народа. А ми јесмо примитиван народ. Ту примитивност треба сачувати и формирати је у смеру чистог стваралачког балканизма. Балканизам значи: чистоћу примитивности, непосредна човечност, хероизам духа и срца, непоквареност душе, свечовечје братство, правду, етику.“ У контексту авангардистичких активности, уметничко и књижевно стварање је било неодвојиво од друштвеног и политичког деловања. Сматрајући да је идентитет декадентне Европе изражен њеном тадашњом уметношћу, Мицић истиче значај обновитељских културних вредности примитивних народа. Идејом антиевропејства исказује се критички однос према тадашњој европској цивилизацији, чију уметност треба заменити новом уметношћу заснованој не само на балканској култури већ и на примитивној уметности афричких народа. Будући да су аутентичне вредности тих архаичних култура остале несхваћене у Мицићевој средини, његове идеје о њиховом обновитељском значају, као и његово целокупна зенитистичка активност наилазили су на жестоко супротстављање.

ВАРВАРСТВО КАО ОБНОВИТЕЉСКА СНАГА Од покретања часописа Мицић је долазио у сукоб како са својим колегама авангардистима, тако и с представницима тадашње официјелне хрватске културе, Крлежом и Радићем, с којима је водио полемике. Због неповољних прилика за своје даље авангардно деловање, он у мају 1923. објављује последњи, 24. број Зенита на чијој је насловној страни публикован текст „Папига и монопол ’хрватска култура’“ и напушта Загреб. Преласком у Београд, Мицић наставља с издавањем овог часописа, али следећи, 25. број објављује тек наредне, 1924. године. И у Београду долази у сукоб с грађанском културом тога времена, као и с младим модернистима.
Указивањем на извор модерне уметности у тзв. примитивним културама, црначкој пластици и њеним архетипским формама као инспирацији савремених уметника, оснивач Зенита је испровоцирао и Богдана Поповића, који је том приликом и изложио свој став о уметности ваневропских култура. Мицић је радикализаво идеју о значају архаичног за савремено уметничко и књижевно стваралаштво и настојао да је учини животно присутном у ширем и дубљем значењу. У том смислу, он и не сагледава однос цивилизације и културе, као однос вишег и нижег, супериорног и инфериорног, већ и као однос између отуђеног и оног што је сачувало духовне, етичке и хумане вредности. У 38. броју Зенита од 1. фебруара 1926, петогодишњицу његовог покретања обележава својим уводником, манифестом „Варварима духа и мисли на свим континентима“. Овим прогласом указује на шири значај идеје барбарогенија, односно идеје варварства као обновитељске снаге цивилизације. Одређујући себе и зенитисте као хајдуке у прашуми културе и као комите у џунгли цивилизације, он истиче да они ратују за ново варварско доба, али да њихова људска освета, заснована на принципу талиона око за око, зуб за зуб, користи као оружје бунтовне песме. У храбром спорењу с другима, Мицић је у свом интелектуалном авантуризму својеврстан културни Робинзон који после цивилизацијског бродолома настоји да на пустом острву започне нови живот. Супротстављајући се тадашњој Европи због њеног негативног утицаја и на Балкан, Мицић објављује 1926. књигу песама Антиевропа у чијем предговору, под насловом „Ванумна поезија и антиевропа“, констатујући да се у накарадном и ропском капитализму увећава и културно ропство, вели: „Трка за Европом одвратна је. Хоћу да зенитистичком поезијом будемо прва брана европској дегенерацији на Балкану. Јер данас хтети европеизацију Балкана у сумрак Европе – данас када је најсавременија балканизација Европе – значи трчати око самог себе – за својим сопственим репом. Поред руске револуције – културна еманципација Балкана од Европе за нас је један од највећих савремених проблема.“

ГРОТЕСКНЕ ОДЛИКЕ БАЛКАНСКОГ НАТЧОВЕКА Иако окренут авангардним збивањима у Европи, Мицићеви сукоби с околином и нетрпељивост према сарадницима сужавали су могућност његовог креативног деловања. Децембра 1926. објављен је 43. број Зенита који је забрањен због чланка „Зенитизам кроз призму марксизма“. Иако разматра хуманистичке вредности марксизма, овај текст, потписан Мицићевим псеудонимом Др M. Расинов, у време важења строгих цензорских мера после Обзнане, којом је 1920. забрањен рад КП Југославије, тумачен је као политичка и идеолошка пропаганда и позив на насилно рушење постојећег поретка. Страхујући од хапшења, Мицић емигрира најпре у Италију, одакле уз помоћ Маринетија почетком јануара 1927. године одлази у Париз. Његова животна и књижевна судбина битно се мења у Француској, где пише и објављује своја песничка и прозна дела на француском.
У прозним делима Мицић је литераризовао историју зенитизма и златни период свог авангардног деловања. У романима еротска омнипотенција његових ликова је фиктивна компензација осећања социјалне и културне инфериорности самог аутора као својеврсног зенитистичког културног јунака барбарогенија. Један од тих романа је Барбарогеније, децивилизатор у којем Мицићева литераризована визија балканског натчовека добија гротескне одлике у његовој месијанској тежњи да промени европску цивилизацију која је својом похлепом и хипокризијом уништила човека. У суве гране трулежи те цивилизације, барбарогеније жели да подметне ватру и ослободи човека и његов дух да попут сунца досегне свој зенит. Он има мисију да промени негативни предзнак западноевропске цивилизације, обнови човечанство и децивилизује свет. За разлику од цивилизованог човека који ствара свог варвара као свој алтер его, против кога се бори да би прикрио своје злочине, прави варварин који децивилизује свет има позитиван предзнак. Елементи пародије у овом делу израз су ауторове свести о утопистичком карактеру својих некадашњих настојања да оствари авангардистичке идеје и као културни и политички пројекат. То историјско време је завршено и Европа се управо у време објављивања овог романа суочава са својом новом ратном апокалипсом.

„ЦРВЕНИ ВАРВАРИ“ СА ЖИГОМ НАЦИОНАЛИСТЕ Мицић се 1937. године враћа у Југославију, остаје у Београду током Другог светског рата, али је после ослобођења потпуно потиснут из јавног и књижевног живота од стране нових комунистичких власти. Без могућности да буде члан Удружења књижевника Србије и у том статусу оствари своја социјална права, преживљавао је у крајњој оскудици продајући на улици ситнице из пакета УНРЕ, попут жилета и жвакаћих гума, док је љубоморно чувао у свом стану колекцију вредних уметничких дела.
Као и другим покретима и зенитизму је битне одлике дао сам карактер, односно личност његовог оснивача Љубомира Мицића. Уместо да интегрише и окупља, он је одбијао друге од себе и на крају у изгнанству у Француској остао разочаран и усамљен. Премда је у том десетогодишњем периоду написао и објавио на француском значајна књижевна дела, његов неспоразум с околином се наставља након повратка у домовину пре Другог светског рата и нарочито након ослобођења у време нових комунистичких власти. Тада и доживљава праву калварију, јер га „црвени варвари“ са жигом националисте потискују на социјалну и културну маргину на којој је и завршио свој живот 1971. године. Доминантан негативан однос који је до тада створен према њему онемогућавао је готово до краја прошлог века потпунију и адекватнију ревалоризују његовог дела и рехабилитацију његове личности.

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *