Зечевизија – Породица плус: вечити ултиматум

Не требају народу ова објашњења, он добро зна кад га масно политички лажу у име метафора и слобода, као што је то случај у петоделној ТВ серији под насловом Породица (Фајерфлај – Телеком), емитованој недавно на Јавном сервису Србије

Никада као данас није се уметничка слобода више призивала у медијима који толико лажу или заобилазе историјске чињенице да је постало немогуће уопште расправљати о стварности и о фикцији док траје ова обесна шарада. Уметничком слободом бране се безочни, дакако вануметнички фалсификати, док неки редитељи, који делују сасвим озбиљно, и даље наклапају о разлици између документарног и играног филма! Не требају народу ова објашњења, он добро зна кад га масно политички лажу у име метафора и слобода, као што је то случај у петоделној ТВ серији под насловом Породица (Фајерфлај – Телеком), емитованој недавно на Јавном сервису Србије. Аутор ове серије Бојан Вулетић приказује „последње заједничке тренутке породице Слободана Милошевића на слободи (што) представља метафору и трагедију не само њих самих већ и целе земље и народа“ (како некако, у званичном билтену РТС-а, аутор објашњава смисао свог предузећа). Како све то узвишено звучи… Таман што су неки гледаоци у овакве рипиде поверовали, сам РТС, још у току емитовања серије, у свом програму изненада износи чињенице, којим се озбиљно доводе у питање све ове метафоре и сличне слободе. У емисији Четвртком у девет Горислава Папића од 1. априла на РТС-у, одмах после четврте епизоде серије Породица, појавио се Чеда Јовановић, који је вољом Вулетића и његових продуцената постао звезда ове фикције и нешто попут – хероја нације! То је оно плус у наслову овог текста, прави спој реалног и имагинарног, онај битни додатак без кога овде не би било ни метафоре ни уметности; лице и наличје једног те истог спина.
Ево, дакле, у чему је ствар.

[restrict]

ЕНТРОПИЈА МЕКЕ МОЋИ Прво, ваља рећи да Породица представља несвакидашњи искорак: први политички трилер у нас и то је један од разлога што је ова серија изазвала незапамћено интересовање. Посебан разлог је и одсуство стварне временске дистанце: одвођење Слободана Милошевића с Дедиња у Централни затвор пре двадесет година био је шок за целу нацију, који још одјекује у свести грађана Србије, као и самих учесника овог догађаја. Стога се и могло очекивати да ће изазвати различита, па и дијаметрално супротна мишљења, а то се, широм земље, управо и догађа. Вулетић је био свестан овог ризика и прихватио га је, па стога заслужује извесно признање, без обзира на уметничке и професионалне домете серије.
Драмска радња Породице је, готово аристотелски, омеђена на два дана и две ноћи и оснива се на извесном јединству места (вила „Мир“, чије име, после свега, добија сардоничан призвук). Ова веза с Аристотеловом „Поетиком“ није случајна: у питању и јесте једна трагедија у античком смислу, чије обрисе назиремо у последњим данима слободе Слободана Милошевића, 2001, две године после агресије НАТО-а на Србију и у току наставка овог рата другим средствима. Срж трагедије су игра и противигра као основни чиниоци трагичке радње. Игру предводи премијер Зоран Ђинђић са својом петооктобарском хоботницом, у којој делује најмање један страни агент, доцније ухапшен и правно санкционисан под овом инкриминацијом. Ђинђићев циљ је да Милошевића притвори до истека предвиђеног рока и да га одмах потом испоручи Хагу, што он и не крије, без обзира на овај или онај јуридички алиби. С тим није сагласан његов такмац унутар владајуће коалиције Војислав Коштуница, легалист, несумњиви баштиник народне воље и председник нове државе. Ту су, наравно, и медији главног тока, као продужени пипци описане хоботнице. И народ, окупљен испред Ужичке 11, који попут античког хора (или Његошевог „кола“) мотивише радњу, противи се изручењу и подиже напетост.
Унутар зидова је Милошевић са супругом Мирјаном и ћерком Маријом, окружен најближим сарадницима из СПС-а и још актуелне власти, забринутим због могућег крвопролића. И ту се развија један нарочит контекст, који открива врло специфичне односе међу члановима ове породице, одакле и потиче семантика наслова серије. Све ово сплиће се у змијско клупко: акција и противакција су у фрикцији „политичког трилера“, жанра који жели да заступа Вулетић. Као најближи пример овог жанра из светске праксе могао би се узети прошлогодишњи филм Косте Гавраса Понашајте се као одрасли, такође пример драматургије двају супротних вектора: на једној страни је злочинац, берлинско-бриселска плутократија, на другој жртва, грчки народ, који се очајнички брани. Драматургија овог трилера састоји се од чудовишне кореографије злочина, на чијем челу се налази зликовац, инквизиторски суд еврозоне, што Гаврас на крају претвара у прави пир смрти, фантазмагоричног духа и обличја. И овде је на делу сукоб „малих с великим“, арогантног севера с убогим југом, који угрожава суверенитет и најављује дужничку и сваку другу окупацију. Оба филма истражују ентропију „меке моћи“ Запада, плус издају као библијски архетип (Каин и Авељ), али се развојем радње такође открива и фундаментална разлика између ова два кинематографска дела.
Као и свака амбициозна серија, Породица почива на фотогенији главног јунака, а то је овде Милошевић, личност која је обележила епоху својом неспорном харизмом. Сличну моћ трудила се да оствари његова супруга Мира с много мање дара. Иако никако не спадам у љубитеље њихових ставова и поступака, морам да признам да су Борис Исаковић и Мирјана Карановић успели у одбрани својих ликова. Преображајима, глумачким средствима, добром маском и промишљеним приступом зорно су испољавали основну особину глумца, вечитог „другог“, коју је Дидро назвао парадоксом. И то остаје главни домет серије. Све остало је испод тога. Нарочито демонолики Ђинђић Уликса Фехмијуа или несносно стереотипизирани Коштуница Светозара Цветковића, па даље, сасвим промашени и предимензионирани Милан Марић као Чеда Јовановић, који на крају још постаје неки вајни – национални јунак. Ни трага ичему „феноменалном“ и „маестралном“ како труби бесомучни маркетинг овог предузећа, с тек понеком минијатуром, попут убедљивог глумачког медаљона Светлане Бојковић. Осим (сасвим неаристотелске) нецеловитости и недостојног и демагошког монтажног финала серије, све овде почива не толико на лажи и измишљотинaма колико на прећуткивању и изостављању истине, чиме се стрпљиво гради једна искривљена представа. На страну егзалтације као што су витлање пиштољем, претње самоубиством, откривање Титових подземних ходника и хистерични испади, који се никада нису догодили. Шта је исход ове негативне слике Милошевића и његовог окружења, коју су по сваку цену желели да створе „Фајерфлај“ и његови спонзори? Где су овде „метафора и трагедија целог народа“ коју је обећавао Вулетић?
На једној страни је сам Милошевић, који жели да до краја остане усправан у одбрани онога што сматра својом етичком вертикалом („Живео сам усправно. Тако ћу и отићи“!). На другој булумента престрашених, уцењених и конфузних мишева с неколико часних изузетака, што све жели и упиње се да изгледа као верна слика епохе. Покушај политичке ујдурме враћа се тако као бумеранг. Нека гледаоци сами суде ко је овде заиста победник: стварни национални херој (као Варуфакис у Гавраса) или протуве које увлаче Милошевића у мрежу издаје и преваре. При свему томе, до краја нема одговора на главно питање серије: шта је био стварни разлог, зашто је постојао рок и ко је био прави налогодавац Милошевићевог хапшења?

СКАНДАЛОЗНО ПРЕЋУТКИВАЊЕ А одговор се одавно зна. Зато је важан плус Чеде Јовановића у политичкој емисији РТС-а после четврте епизоде, по свом садржају (иако „првоаприлски“) насмрт озбиљан. Чеда сада јавно, urbi et orbi, саопштава да је у Вашингтону Зоран Ђинђић добио од Колина Пауела, државног секретара САД, ултиматум да ухапси Слободана Милошевића до поноћи 31. марта 2001. године и потом га преда Хагу. Или… О томе или Чеда не говори, нити га Папић ишта пита. (Сада се све врти око износа од 50 милиона долара, што се може чути и с говорнице наше Скупштине.) Ђинђић је знао да Пауелов ултиматум потиче директно из Овалног кабинета и да о њему нема дискусије. Био је то наставак агресије другим средствима. Како је све сличне ултиматуме Ђинђић испуњавао без поговора, видимо премијера нешто касније у Лугану, како с Карлом дел Понте, у локалној полицијској станици (!), договара детаље ове испоруке у предвиђеном року. О свему томе нема ни речи у серији Породица. Прави разлог догађаја на Дедињу је уметнички прећутан (зато Ђинђић каже: „нема плана Б“!). И зато се све тамо догађа баш онако како је наређено.
У тексту из „Печата“ бр. 644, од 11. децембра прошле године („Барон Гизл и трећи светски рат“), детаљно се описује откриће тајног меморандума Ричарда Холбрука, саветника за националну безбедност САД од 20. априла 1999, са кога је у Вашингтону тек прошле године скинут ембарго и који је обелоданио РТС у емисији Рамбује, српска прича). Тај папир не оставља ни најмању сумњу у погледу правог карактера рата 1999. о коме Холбрук, без икаквог зазора, каже: „Наш стварни циљ, званично или незванично, мора бити промена на челу Југославије. Инстинкт ми говори да је Милошевић готов, али се не може предвидети како и кад… Наш најважнији циљ треба да буде подстицање промене режима. Ако Београд не изнесе кредибилну преговарачку понуду, треба да појачамо бомбардовање док то не учини.“ Није навео шта за њега значи „кредибилна преговарачка понуда“ (а то је била безусловна капитулација, као и 1914, као и 1941) после једног диктата, коме се већ читав један век обнавља моћ. Тако се барон Гизл, који је ултиматум предао у Београду 1914, поново јавља на вратима виле „Мир“ 2001, са сличним, ако не и истим захтевима. Мало је докумената у историји међународних односа којим се овако простачки и дрско признаје злочин агресије на једну суверену земљу, што је свакако разлог за помно скривање овог папира у протеклих двадесет година. Штавише, Холбрук на истом месту најављује и смрт Милошевића у Хагу. „Претпостављам да Милошевић неће преживети ове догађаје“, вели тамо Американац, „и да ће, овако или онако, не само пасти него и умрети као последица тога“ (управо како се касније и догодило).
То је скандалозно прећутана драмска срж Породице, а историчари и правници нека расправљају о судском налогу по коме је Милошевић те ноћи бесправно приведен, бесправно држан у притвору, тј. отет и послат у Хаг са свим даљим последицама. Папир судије Чавлине је нестао, нестали су и Милошевић и Ђинђић, још многе ствари су ишчезле, само је Гизлов ултиматум остао на снази и он ће нам, сасвим сигурно, бити враћен у првој наредној прилици. То је реалност ове драме, све остало су лук и вода. Мора да је велика та уметничка слобода која може да прећути ове капиталне чињенице и мора да је жестоко узнемирена савест, која их, већ сутрадан по премијери описаног игроказа, износи на видело.

[/restrict]

Један коментар

  1. када је реч о јавном сервису, велим: кажи америчка !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *