Зечевизија – Агонија треће Југославије

фото: Промо

Aгонија Титове, авнојске Југославије почетком деведесетих није била и крај једне фаталне илузије за сваког осим за значајан део несрећних Срба, предвођених Милошевићем. Потпуни крах државе СФРЈ и њене тоталитарне Партије они су доживели као неку грандиозну аномалију, али ипак инцидентну и свакако пролазну последицу берлинског цунамија, Горбачовљеве лакомислености, усташког фантома и лудила Запада, а не као дефинитивну пропаст једне историјске идеје, једне фантазије наше националне елите кроз цео XIX и XX век

Једно од питања које је покренула недавно емитована ТВ серија Породица, о којој смо писали у прошлом броју Печата, средишња је траума Слободана Милошевића везана за титокомунистичку Југославију (1944–1992), усађену у ткиво ове драме као трагички лајтмотив, који се није могао избећи. То није нимало чудно за неког који је у таквој Југославији провео цео свој век, попут, рецимо, писца ових редова. Само што агонија Титове, авнојске Југославије почетком деведесетих (као што се може чути на почетку друге епизоде Породице из једног од Слобиних говора) није била и крај једне фаталне илузије за сваког осим за значајан део несрећних Срба, предвођених Милошевићем. Потпуни крах државе СФРЈ и њене тоталитарне Партије они су доживели као неку грандиозну аномалију, али ипак инцидентну и свакако пролазну последицу берлинског цунамија, Горбачовљеве лакомислености, усташког фантома и лудила Запада, а не као дефинитивну пропаст једне историјске идеје, једне фантазије наше националне елите кроз цео XIX и XX век. Запад је, из својих разлога, неговао ову опасну уобразиљу краља Александра, као и из својих бољшевички исток, а Броз је из ње доцније саградио тековину своје личне неограничене власти. Али то је сада друга тема. Нас овде интересује покретна слика суноврата једне епохе која се види и чује у овој телевизијској серији, не толико као неки аутентичан утисак стварности (на чему иначе почива феномен филма уопште) него као окидач с муком потиснутих знакова времена. Као неки подземни ток ова агонија тече кроз целу драму, повремено се враћа и делује нарочитом снагом.

[restrict]

БИТАКА ПЛАМ Као да је било јуче, гледам пред кућом у Ужичкој сцене јецања и зарицања у пут са кога не скрећемо, усхићено певање „Хеј Словени“, витлање тробојницом и петокраком над људима избезумљеним и ојађеним, призивање вође и нове борбе, нових Неретви и Сутјески и новог братоубилачког рата, нових четрдесет и кусур година првомајских парада, штафета и Голих отока, нове неке колективне катарзе слуђених Србаља и само понеке сузе Соње Локар, на коначном опроштају од словеначких и иних паравана пријатељства. Као да је било јуче када се с неба појавио Слоба и поздравио их с „другови и другарице!“, што је изазвало делиријум одушевљења. Једна нашминкана бака, с унуком у загрљају, викала је кроз сузе „Живео, живео!“ у надахнутом тумачењу Цеце Бојковић и све се слило у помаму ослобођених афеката (ово је истинска глумачка бравура у серији Породица и требало би је некако наградити – прим. аут). Читамо у овим минијатурама целе биографије, комплетне живописе заслужних бака, као оне пензионисане докторке из Дома здравља у Симиној, за коју је Слоба био оличење људског века пуног љубави и одрицања. Не, не можете нам узети те наше животе, какви су да су били, не можете тек тако изаћи из Југославије, она је наша, ми смо је стварали, с нама ће, ако треба, и отићи. Опет из дубине душе ори се по ко зна који пут „Од Вардара па до Триглава“, коју је збиља попевала цела земља уз пратњу злосрећних Захарових хегеда, па онда „Рачунајте на нас“ и свих битака плам до Цанкаровог или Дома синдиката, где се све изненада распало. Хиљаде, стотине хиљада, милиони су се привиђали Милошевићу и његовој жени. Нова, једнодушна маса другова и другарица хрлила је к њему, ка Дедињу, с надом и вером у очима.
„Има их, можда, која стотина“, добацује цинично, у полутами Титовог кабинета ђаволов шегрт, кога су Милошевићу изаслали Ђинђић и Холбрук. „Ма не лажи! Колико их има напољу?“, виче Милошевић неком из обезбеђења. „Преко четири стотине!“, одговарају оданде. „Преко четири стотине!“, тријумфално ће Слоба, „а придолазе нови! Стотину хиљада ће их бити сутра!“ Па хајде, хапсите ме. Водите ме у тај Хаг. Сева му из очију и крупним корацима премерава Брозов кабинет, као пре тачно десет година, кад су га известили о Месићевом франковачком безобразлуку („Извршио сам своју обавезу. Југославија више не постоји“), уз то и чињеници да су се сви други разбежали куд који. Био је то тренутак за вечност. Могао је тада да преокрене историју. Цео свет са СССР-ом на челу напуштао је комунизам, Југославија је одлучивала да више не постоји, само је Милошевић у овој истој Титовој соби слушао одјеке маса којих више нема (то јест има их напољу преко четири стотине) и сањао о обнови свог хира – треће Југославије! Треће ударање главом о зид, у које је натерао читав један избезумљени и слуђени народ. Ако ни због чега другог и право је да само због овог испашта. Агонији те његове Југославије, ево, опет присуствује пред својом кућом, 31. марта 2001. године. Његових стотину хиљада није дошло, а четири стотине разишло се у тишини. Бака је изгубила унука у овом тумарању и сада рида у милицији. Пред кућом се врзмају само специјалци и чекају на миг новог газде да старог шчепају и одвуку у сургун.

ВЕЛИКА, УПУШТЕНА ШАНСА То је срж трагедије која се и за Милошевића и за нас завршила у светском рату против српског народа, који, ево, никако да се заврши. Да се разумемо, тај рат би се догодио и без Милошевића и његове фикс-идеје јер је Југославију срушио онај који ју је стварао и који је, на крају баладе, спровео Милошевића у Хаг. Ово језгро драме пропустио је Бојан Вулетић, јер можда није ни био свестан тежине Милошевићеве стигме, нити какав је колосални патос имао у рукама. Продужена, трећа Југославија (1991–2003) никада није ни успела да се састави са собом. Њена кратка историја тек чека свог Шилера. Ма каква историја. Једна лицитација тешких натезања, невера, превара, издаја, уцена, отмица, убистава, ултиматума, санкција, мрцварења и спољних силовања невиђених у свету. Једно у мукама изгубљено време за српски народ (као што су, уосталом, биле и обе претходне Југославије) завршено је колом смрти и уранијумом просутим по мајчиној утроби, али и нечим величанственим: препородом националног бића на Кошарама и Паштрику. Аристотелску целовитост добиће овај агон тек у Хагу, где се Милошевић пробудио из југословенског кошмара и повео нови монолог епских размера. Али то је већ друга прича.
У међувремену, српски народ добио је неку осакаћену државу тек када су сви други отишли и ево опет не зна шта ће с њом. Осим ако поново не падне у нову регионалну и већ постављену антисрпску замку као мањина на својој сопственој земљи, у служби свих других осим себи самом и као дежурни кривац свима и свакоме. Али то више није Милошевићев проблем него је тема за сасвим нову серију. Није ми ни на крај памети да сада измишљам нешто друго од онога што сам видео у покушају једног у суштини слабог телевизијског трилера, нити да спинујем „шта би било кад би било“, иако наша свест и не чини друго у продуженом животу филма. Јер у природи је кинематографа да стално подсвесно дописује оно чега у слици нема или што у њој недостаје, што се слути изван ивице екрана, иза филмског шава. То је ментални живот филмске слике. На то зрно истине покушао сам да овде укажем поводом једне велике, упуштене шансе у промоцији неуметничког и пролазног.

[/restrict]

2 коментара

  1. Tоплица

    Сјајно изложена суштина оне ситуације, која се сва и састоји из несрећног Александровог дела. Ипак ову задњу агонију приредили смо сами као неполитичка маса којом владају једино сентименти. Жена Милошевићева је споменута на правом месту а заслужила је да се овога пута њеној упрямости посвети више пажње. Штета што је Милошевић био толико везан за једно онакво биће.
    На жалост изостао је елемент морала; упркос свему, Милошевићеве заслуге за Републику Српску су огромне ! Чак је и извесно да никакав други систем не би онолико издржао и оно постигао. Дегутантно је било слати једног Чеду да га лаже и обмањује. Ствар која нацију срамоти до неба и на веки.

    11
  2. Miroslav Nikolic

    Sve dok se Srbi ne odreknu refleksija Jugoslavije i brozovsko-komunističke šarene laže nazvane bratstvo & jedinstvo Srbija neće moći da načine pozitivan pomak ka budućnosti. Nužno je da naš fokus usmerimo ka arpskom interesu i srpskom stanovištu !!!

    8
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *