ВЛАДИМИР ПУТИН: ЗАЖАЛИЋЕ КАКО ОДАВНО НИСУ

Одговор Русије на провокације биће асиметричан, брз и жесток и надам се да никоме неће на памет пасти да пређе црвену линију, а где ће она пролазити, ми ћемо одређивати сами, поручио је Владимир Путин

Овогодишње обраћање Владимира Путина Федералној скупштини Руске Федерације најављивано је као историјско. И с правом, јер поруке које је руски председник упутио домаћим грађанима и иностраној јавности умногоме одударају од свега што се од њега могло чути претходних година – не по тону, јер је Путин говорио мирно и пристојно као и увек, већ по садржају ових порука. Овога пута није говорио о западним „партнерима“ већ их је називао само „колегама“, а први пут је употребио израз „непријатељске државе“. Овде треба направити мало појашњење: у питању је дипломатска финеса и игра речи, јер се у руском језику непријатељ каже „враг“, а Путин и руски званичници у овом случају не користе именицу, већ придев скован од две речи: „не“ и „пријатељ“. Дакле, Руси још увек не кажу да су за њих САД и Запад непријатељи, већ је за сада реч о „непријатељским државама“, односно о земљама које се не односе пријатељски према Москви. Кремљ је оставио још један, последњи траг наде да ситуација може бити поправљена и исправљена, пре него што Запад, од „непријатеља“ – постане „враг“.

ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ ОДРЕЂУЈЕ МОСКВА На церемонији у Централној изложбеној сали „Мањеж“, непун километар удаљеној од Црвеног трга, сабрало се више од хиљаду људи, први пут у „постковид режиму“, односно углавном без маски, које су носили само ретки међу њима. Сенатори Савета Федерације, депутати Државне думе, премијер са члановима Владе, председници Уставног и Врховног суда, верски лидери и друге јавне личности окупили су се у среду, 21. априла, да од шефа државе чују најновије оцене актуелне ситуације у друштву и на међународној сцени. У говору који амерички председници и медији називају „стање нације“, Путин је заиста и указао куда иде Русија, али и подвукао да Москва више ни за милиметар неће узмицати пред притисцима, ма какви они били и ма од кога долазили. Истовремено је Вашингтону и његовим савезницима поручио да ће „зажалити како одавно нису“ ако буду прешли црвене линије.
А њих одређује Москва и задржава суверено право да одлучује где ће их тачно повући, нагласио је Путин. За оне који, можда, не прате пажљиво руског лидера и генезу његових порука Западу, треба рећи да он никада није, било коме, упутио било какву претњу или шта томе слично, већ води рачуна да се изражава крајње културно и с уважавањем, увек користећи различите нијансе еуфемизама и метафора. То је чинио и овог пута, али, први пут од 2007. и чувеног Минхенског говора, уз неколико недвосмислених изузетака. И за разлику од 2007, када је упозоравао да због покушаја успостављања западне хегемоније прети озбиљан поремећај у међународном поретку успостављеном после окончања Хладног рата – што 14 година касније може да види и разуме сваки становник ове планете, а не само „експерти“ – сада указује да актуелни геополитички сукоб може прерасти у нешто због чега ће многи зажалити „како одавно нису“. Остаје само нада да ће га овог пута пажљивије слушати, чути и разумети. За своје и добро свих нас.

[restrict]

ВИТАЛНОСТ И СНАГА ЕКОНОМИЈЕ Пре него што се обратио о овим питањима међународне политике и безбедности, председник Русије је најпре говорио о пандемији ковида, а пре свега о руској економији и огромним мерама државне подршке привреди и грађанима, као и о националним стратешким пројектима и износима који се рачунају у десетинама и стотинама милијарди долара. Нагласио је да у 2021. очекује рекордан корпоративни профит и позвао да се приход од дивиденди улаже у даљи развој компанија. Истовремено је подсетио и да је прошле године Русија значајно повећала буџетске трошкове, али без угрожавања стабилности државних финансија. О томе сведочи и чињеница да је Москва увећала своје златне и девизне резерве за око 10 одсто у поменутом периоду.
Све ово указује на виталност и снагу руске економије и друштва, без обзира на санкције којима Запад наноси штету Москви, али и самом себи. Један пример из борбе против короне довољно говори: Русија је за неколико месеци увећала број кревета у болницама за пет пута, на 280.000 места! То је, између осталог, било могуће и захваљујући томе што је широм земље истовремено изграђено 30 нових ковид болница. Растући научни и технолошки потенцијал исказан је и кроз стварање у најкраћем року чак три поуздане руске вакцине против короне – „Спутњик“, „Вектор“ и „Чумаков“. А томе да нико неће остати гладан у Русији иде у прилог податак да је прошлогодишња жетва била једна од рекордних, с преко 130 милиона тона пшенице. С овом количином житарица, Русија може да храни бар двоструко већи број становника од сопственог – више него цео бивши Совјетски Савез. Што она и чини, имајући у виду да је последњих година поново израсла у највећег светског извозника пшенице, као некада царска Русија.
Квалитет медицине и пољопривреде најважнији су предуслови повећања просечног животног века грађана и Путин је потврдио стратешки план да до 2030. буде то 78 година, мада је признао да је 2020. у том погледу била тешка, чему је, директно и индиректно, допринела и пандемија вируса. Зато је позвао грађане да приме једну од три руске вакцине, да би до јесени на целој територији био формиран колективни имунитет. Да не би због короне биле у потпуности занемарене „обичне“ болести и здравствене тегобе, Путин је наложио да се од 1. јула крене у масовну диспанзеризацију и превентивне прегледе грађана. Такође, у наредне три године, биће набављено 5.000 нових амбулантних возила за руска села и вароши. Огромни су и планови за развој домаћег туризма, кроз изградњу нових туристичких кластера или потпуну ревитализацију постојећих, уз посебан нагласак на дечја и студентска одмаралишта, како би квалитетан одмор био свима доступан. То, такође, доприноси повећању квалитета живота, али и значајном привредном расту.
Током пандемије држава је, поред редовних социјалних прилива, додатном финансијском помоћи подржавала руске породице у којима данас расте 28 милиона деце. Од 1. јануара 2020, подсетио је Путин, за све млађе основце у Русији обезбеђен је бесплатан топли оброк у школама, као мера подршке породици. Говорио је и о напретку електронске управе, увођењу „једног шалтера“ итд. Поменуо је још читав низ значајних социјалних мера, пре свега усмерених ка деци и породици, али би било потребно много простора да се све то наведе. Главни задатак сада, указао је, јесте повећање реалних прихода грађана и стимулисање инвестиција, уз осигурање трајне стабилности цена и квалитетног снабдевања, уз помоћ тржишних механизама.
Да су неки проблеми заједнички многим земљама, види се и из једног примера: Путин је говорио о појединим уџбеницима историје, где се у делу о Другом светском рату „помиње све, чак и ’други фронт’, али само о Стаљинградској бици ништа није речено“! „Ко пише, ко одобрава такве уџбенике?“, запитао је руски лидер. Ни њему није јасно коме је у Русији искрцавање савезника у Нормандији, са 56.000 погинулих, важније од преко милион руских и совјетских жртава у Стаљинграду. Не само зато, најавио је у наредне три године улагање од 24 милијарде рубаља (320 милиона долара) за обнову домова културе, библиотека и музеја у селима и малим местима.
И из овога се види да је приоритет подизање села и мањих средина, имајући у виду да је у индустријским центрима пристојан животни стандард, док су држави увек „кратке руке“, и има „прече“ приоритете од развоја мањих и руралних средина. Сада је најављено да ће регионима чија задуженост прелази 25 одсто прихода, дуг бити замењен кредитима из буџета, с роком отплате до 2029. године. Другим речима, комерцијалне дугове држава преузима на себе, а ако не буду исплаћивали рате на време, цех ће платити губернатори који ће бити смењени. Уз ово растерећење, Путин је најавио до краја 2023. за регионе и наменске инфраструктурне буџетске кредите, у укупној висини од преко 500 милијарди рубаља (седам милијарди долара), искључиво за конкретне локалне пројекте, с роком отплате од 15 година и каматном стопом до три одсто. Држава ће, осим у градовима, посебно подстицати и грађевинарство у сеоским срединама, али и микро гасификацију, свуда где још увек није урађено.

За развој науке 22 милијарде долара током три године

Москва ће до 2024. инвестирати 1,63 билиона рубаља (око 22 милијарде долара) у развој цивилне науке, најавио је Владимир Путин обраћајући се горњем и доњем дому руског парламента. Очигледно се ту не рачунају улагања у војна научна истраживања, која сигурно неће бити мања од ове суме. Тиме ће се оправдати и чињеница да ће држава обезбедити буџетска места на универзитетима за 60 одсто свршених средњошколаца. Осим тога, најмање 100 државних универзитета у регионима добиће буџетске грантове у износу од 1,3 милиона долара па навише, за отварање нових технолошких паркова, бизнис инкубатора, обнову лабораторија и наставних програма.

САВРЕМЕНА МРЕЖА ОД БАЛТИКА ДО УРАЛА Навео је три главна правца стратешких пројеката, „критично важних за развој земље“. Прво, то је „снажан и поуздан штит санитарне и биолошке безбедности“, укључујући и појаву нових вируса и инфекција, где ће држава најкасније до 2030. бити у стању да за највише четири дана пружи адекватан одговор на сваку претњу ове врсте. Друго, нови комплексан приступ у развоју енергетике, посебно перспективних праваца, као што су водоничка енергетика и акумулирање енергије. Треће, то су климатске промене. До 2024. у 12 највећих индустријских центара неопходно је смањити емисију гасова с ефектом стаклене баште за 20 одсто, са сложеним циљем да у року од три деценије укупна акумулирана емисија буде мања него у ЕУ. Да би се то постигло, неопходно је створити нову индустријску грану која ће се бавити неутралисањем ових гасова. Како је нагласио, нова енергетика, нова фармацеутика и решавање климатских проблема треба да буду снажан стимуланс за комплетну модернизацију економије и социјалне сфере.
Говорећи о стратешким националним пројектима, руски председник је посебно напоменуо да до краја 2024. треба средствима из Фонда националног благостања завршити комплетан ауто-пут од Балтика до Урала! Реч је о релацији Санкт Петербург – Москва – Казањ – Јекатеринбург, укупне дужине око 2.300 километара. Путин је затражио да обавезно уз целу трасу буду изграђене и пратеће локалне саобраћајнице и остала инфраструктура, што је назвао „савремена регионална мрежа“. Управо ова мрежа треба да буде предмет улагања из буџетских инфраструктурних кредита.

ПОЛИТИЧКА УБИСТВА И ПРЕКОРАЧЕНЕ ГРАНИЦЕ За инострану јавност најважнији део излагања тицао се међународне политике. Путин је рекао да су мир, безбедност, благостање и стабилан развој смисао руске политике на међународној арени и да ће Москва своје интересе, у оквирима међународног права, штитити на начин како то раде и друге државе. „Ако неко одбија да разуме ову очигледну ствар, одбија да води дијалог и бира егоистичан и арогантан тон, Русија ће увек пронаћи пут да одбрани своју позицију“, нагласио је. Указао је и да је Русија навикла на политички мотивисане, незаконите економске санкције, као „грубе покушаје једних да силом наметну своју вољу другима“. Подвукао је да се ова пракса сада претвара у нешто још опасније: „Имам у виду да смо недавно сазнали за директне покушаје организовања државног преврата у Белорусији и убиства председника ове земље. Карактеристично је да чак и тако бруталне акције не наилазе на осуду такозваног колективног Запада. Просто се праве да то и не примећују. Можете мислити шта год хоћете о политици Александра Лукашенка, али пракса организовања државних преврата, планова за политичка убиства, то је већ сувише. Све границе су прешли.“
Како је навео, спремана је потпуна блокада престонице Белорусије, укључујући и градску инфраструктуру и средства комуникације, што подразумева масован сајбер-напад. Тиме је и објаснио што „западне колеге“ упорно одбијају бројне руске предлоге да се успостави међународни дијалог о информатичкој и сајбер-безбедности. Запитао је и шта би се десило да је заиста спроведен покушај преврата у Белорусији, који је спречен, и каква би у том случају била судбина ове земље. „О томе нико не размишља, исто као што нико није размишљао ни о судбини Украјине када се државни преврат дешавао у тој земљи“, навео је Путин. Указао је да Русију без икаквог разлога стално покушавају да уједају с разних страна, а да се, попут Киплингове „Књиге о џунгли“, као око Ширкана окупљају мале хијене које „завијају да би одобровољиле свог суверена“. „Киплинг је сјајан писац“, оценио је.
„Ми заиста желимо да имамо добре односе са свим учесницима међународне комуникације, укључујући и оне с којима нам, благо речено, у последње време и не иде. Ми заиста не желимо да спаљујемо мостове. Али ако неко наше добре намере доживљава као равнодушност или слабост и сам планира да спали или чак да дигне у ваздух ове мостове, мора знати да ће одговор Русије бити асиметричан, брз и жесток. Организатори било каквих провокација које угрожавају темељне интересе наше безбедности, зажалиће за учињено онако како одавно ни за чим нису жалили. Ми ћемо, морам то да кажем, имати довољно стрпљења, одговорности, професионализма, вере у себе и своју исправност, као и здравог разума у доношењу сваке одлуке. Али се надам да никоме неће на памет пасти да у односу према Русији пређе такозвану црвену линију. А где ће она пролазити, то ћемо ми одређивати у сваком конкретном случају сами“, поручио је Владимир Путин.
Да би све било јасније, подсетио је да се јачање руских Оружаних снага одвија непрекидно, уз набрајање наоружања – углавном хиперсоничног, које Запад још не поседује – којим се војска опрема, попут „Кинжала“, „Сармата“, „Калибра“, „Циркона“, „Посејдона“, „Буревесника“. Нагласио је да се Русија доследно залаже за очување и јачање кључне улоге Уједињених нација у светским пословима, с посебном одговорношћу „нуклеарне петорке“. У том смислу, изразио је очекивање да ће иницијатива о самиту лидера сталних чланица СБ УН бити реализована чим то дозволе епидемиолошки услови.
Обраћање је закључио констатацијом да с апсолутном већином држава света Москва гради везе засноване на узајамном уважавању: у Азији, Африци, Латинској Америци, као и с многим земљама Европе. За Русију је приоритет ширење веза с најближим партнерима из Шангајске организације за сарадњу, земљама БРИКС-а и ЗНД-а, као и са својим савезницима из ОДКБ-а. Посебно је указао на нове заједничке пројекте из области саобраћаја и инфраструктуре у оквиру Евроазијске економске уније, што би требало да постане оквир за изградњу „великог евроазијског партнерства“, као широке отворене интеграције. Путин је рекао да идеја оваквог партнерства није само теоријски концепт већ веома практичан инструмент за решавање задатака националног развоја. Могуће да је у корену руских проблема са Западом последњих година управо то што се „Ширкану“ овакве идеје не свиђају.

[/restrict]

3 коментара

  1. Na prvi pogled mnogi bi mogli biti razočarani jer je Putin malo pažnje posvetio spoljnoj politici. Nije bilo nikakvih jakih međunarodnih izjava. Međutim, čini se da nije realna to razočarenje. Putinovo ćutanje o nizu pitanja (na primer o budućem susretu sa Bajdenom) govori glasnije od mnogih reči i izjava. Putin je iscrtao svoje gledanje današnjih problema međunarodnih odnosa. Umesto „Minhenske reči“ Putin je to učinio koristeći likove iz „Knjige o džungli“ Radjarda Kiplinga. Nije ovo prvi put da se Putin „poziva“ na likove iz ove knjige. To je učinio i 2011. godine, drugim povodom. Sada je SAD izjednačio sa zloglasnim tigrom Šir Kanom, oko koga igraju i umiljavaju se sitne zveri, da mu se dodvore. Moguće je mnogo pisati o ovoj „analogiji“, ali meni se čini važnim i nešto drugo. Šir Kan ima povređenu šapu i zbog toga nije više u stanju da lovi brze i jake. Sada je u otvorenom lovu samo na slabe i spore. To Šir Kan („duboka država“) pokušava da prikrije „silnim potezima“, ali (što bi rekla deca) vidi se iz aviona.

    14
    1
  2. Душан Буковић

    Уобличавање безбожности у Европи и Америци, давање замаха оним големим рушилачким снагама безбожја, извршено је кроз марксизам у свим његовим облицима, било да је реч о национал-социјализму, бундизму, фабијанизму, бољшевизму, фашизму, америчком кејнизму и текућем мултикорпоративном социјалистичком поретку, којег пропагирају извесни „велики изабраници и кадрови“ , идолатристи, окултисти, ритуалисти и езотеристи у дегенерисаној и безбожној Европи и Америци.

    У овом контексту цитирали бисмо Пјера Вириона, који у својој књизи “Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise” трвди да су се Совјетски интереси поклапали са међународним интересима Запада:

    “Дакле, још једном тврдимо, да би 1955, па чак и 1957, Совјетска Русија била неспособна да се одржи, да Висока Универзална Масонерија, служећи се англосаксонском моћи и затровавањем маса, није сматрала Гвоздену Завесу неповредљивом, постигавши, да совјетска неповредљивост постане реалност. Суецка афера била је заустављена не руским претњама, већ интервенцијом САД. Тачно исто таква политика била је вођена на истоку, према Чанг-Кај-Шеку, а у корист кинеског комунизма…“ – “…Or, affirmons-le fois de plus: en 1955 et meme en 1957, la Russie sovietique etat parfaitement incapable de tenir si la Hute Maconnerie Universelle, usan des puissances le Rideau de fer comme intangible et fait passer la superiorite sovietique pour une realite. L’affaire de Suez a ete arretee, non par les menaces russes mais par les Etats-Unis. Exactement la meme politique qu’en Orient vis-à-vis de Tchang Kai’ Cheik au profit du communism chinois…” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 117).

    Велика је заблуда извесних „српских“ стаљиниста, да је манијак Стаљин био заштитник „свете православне совјетске Русије“ , који је видео главну опасност по неруске нације у западној експериметнталној Совјетској унији у „великоруском шовинизму“. Он је у току 1923. године говорио, између осталог, још и ово:

    „Главна опасност која отуда проистиче, – то је од тога што код нас у вези с Непом расте, и то не сваког дана, него сваког часа, великодржавни шовинизам, најокорелији национализам, који настоји да збрише све што није руско, да скупи све конце управе око руског елемента и придави све што није руско. Главна опасност састоји се у томе што при таквој политици долазимо у опасност да изгубимо поверење бивших угњетених народа према руском пролетаријасту, које су ови стекли у октобарским данима, када су руски пролетери збацили спахије и руске капиталисте, када су руски пролетери разбили национално угњетавање, повукли трупе из Перзије, из Монголије, прогласили независност Финске, Јерменије и уопште поставили национално питање на потпуно нове основе. То поверење које смо тада стекли можемо потпуно изгубити ако се сви не наоружамо против тог новог, понављам, великоруског шовинизма… Ето ту опасност, другови, ми морамо по сваку цену потпуно савладати, иначе нам прети перспектива губитка поверења радника и сељака раније угњетаваних народа, прети нам перспектива прекида везе између тих народности и руског пролетаријата, а самим тим прети нам опасност стварања извесне пукотине у систему наше диктатуре. Не заборавите, другови: кад смо са развијеним заставама ишли против Керенског и срушили Привремену владу, срушили смо је поред осталог, зато што смо за собом имали поверење угњетених народа, који су од руских пролетера очекивали ослобођење. Не заборавите на резерве као што су угњетени народи, који ћуте, али својим ћутањем врше притисак и решавају много штошта. Често се то не осећа, али ти народи живе, они постоје, и на њих не смемо заборавити. Да, другови, опасно је на њих заборављати. Не заборавите: да у позадини Колчака, Дењикина, Врангела и Јуденића нисмо имали такозване ‘инорце’, да нисмо имали раније угњетаване народе који су поткопавали позадину тих генерала својим прећутним симпатијама за руске пролетере, – другови, то је нарочити чинилац у нашем рзвитку: прећутне симпартије, њих нико не види и не чује, али оне решавају све, – да није било тих симпатија, ми не бисмо смакли ниједног од тих генерала…“ (Види: Ј. Стаљин, Марксизам и национално-колонијално питање, „Култура“, Београд, 1947; Редакциони одбор: О неистинитим и неправедним оптужбама против наше Партије и наше земље, „Борба“, Београд, 1948, стр. 14-16).

    Достојевски је пророчки сагледао суштину безбожног марксистичког „социјализма“. Он је рекао:

    „Социјализам већ по суштини својој мора бити атеизам, јер је од прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког и да сав свет намерава уредити искључиво на начелима разума… Социјализам није само радничко питање, него је по превасходству атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање Вавилонске куле, која се зида без Бога, не зато де се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу…”

    Све је то само је свођење биланса погрешног постављања пројекта о којем је 1877. године Достојевски писао:

    „Европу очекују огромни преврати, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско…“

    Три године касније, Достојевски је писао:

    „Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре него што би и најача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародневни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у основама и сакупљала се вековима…? Та неприродност и та ‘нерешива’ политичка питања морају на сваки начин довести великом, крајње расправљачком рату у који ће сви бити умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву варницу…“

    Такође, Достојевски је пророчки предвидео догађаје који су настали у данашњој дегенерисаној и безбожној Европи, која је изгубила своје јединство и своју водећу политичку и културну улогу у свету, рекао је да ће се нови људи одрећи слободе и да ће рећи Великом Инквизитору: „Држите нас поробљене, али храните нас“.

    У овом контексту указали бисмо и на дело Освалда Шпенглера, које је објављено под насловом „Две Русије“, где између осталог, стоји:

    „Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала рана религиозност већ одавна у ‘проблему’. Црква је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте представљају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом…“ (Види: Освалд Шпенглер, Две Русије, Библиотека „Хришћанство и култура“, Свеска IV, Хановер, Немачка, Септембар 1948, стр. 41-42).

    Узгред бисмо цитирали Питера Jyстинова (Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника „Светског федералистичког покрета“ чије се седиште налази у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама („He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који је објавио веома интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

    „Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег („They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

    Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јофе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov, Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

    Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољског, јеврејског, немачког и етиопског порекла — … was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent… (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјаснио деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:

    „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“ (овде)

    Можемо без икаквивих претеривања рећи да су европски и амерички империјалисти-тријалисти остварили безбожне марксистичке и „социјалистичке“ планове и намере преко крволочних буржоаских најамника Лењина, Стаљина и Броза у Русији и Југославији. Трајно су разбили и осакатили Русе и Србе.

    1
    5
  3. Душан Буковић

    СРБИЈА И РУСИЈА У НАПОЛЕОНОВИМ ПЛАНОВИМА И НАМЕРАМА

    Полазећи о чињенице да су енглески масони основали у Француској 1789. године Јакобински клуб, у којем су се посебно истицали, између осталих, Марат, Дантон, Робеспјер и помпезни Наполеон (Види: Nesta H. Webster, The French revolution, Hawthorne, California, USA, 1983; Nesta H. Webster, World revolution, London, England, 1921; Nesta H. Webster, Secret societies and subversive movement, London, England, 1924; Nesta H. Webster, The socialist network, Omni publications, Hawthorne, California, USA, 1973; Nesta H. Webster and Kurt Karlen, Boche and Bolshevik, New York, 1923).

    За остварење Наполеонових масонско-јакобинских планова и намере главну сметњу представљала му је православна Русија. То нам најбоље одсликава и овај податак који се односи на разговор између Наполеона и римског католичког темплара Метерниха, који је објављен у књизи Гргура Јакшића “Европа и васкрс Србије 1804-1834”, где између осталог, стоји:

    “Тада се цар вратио на заједницу интереса Француске и Аустрије у Источном питању… Рекао му је да је наредио своме амбасадору у Петрограду да изјави руској влади, да се он, веран својим обавезама које је примио на себе у Ерфурту, не може противити присаједињењу Влашке и Молдавије Русији, али да неће допустити да се Русија даље шири. ‘Ја нећу трпети ни окупацију утврђених места на десној обали Дунава, ни заштиту над Србима – продужио је он. Србија вам мора припасти једног дана; али ја не сматрам да је у мом интересу да изазивам пропаст Турске царевине; њено рушење није ни у вашем интересу. Ако хоћете да поседнете Београд, ја се томе нећу противити; нека Турска закључи мир са Србима и нека им постави кнеза њихове народности; ја се нећу противити да тај кнез буде под вашом гарантијом и заштитом, не могу пристати на једног господара под гарантијом и заштитом Русије, нити на и најмању отимачину те силе на десној обали Дунава… Ако она буде хтела да узме ма и једно утврђено место, ја ћу то сматрати као
    освојење Цариграда’.

    – ‘Што се тиче Београда – одговорио је аустриски министер – то би место било од огромне користи по Аустрију; али досад су нас два разлога задржала од сваке активне политике у Србији: први је да не убрзамо пропаст Турске царевине…’

    Осем тога, Наполеон је ставио до знања руској влади да ће свако мешање у српске ствари а нарочито утврђивање Руса на десној обали Дунава, узети као повреду ранијих уговора и да се онда неће више сматрати као везан њима…”

    (Види: Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије 1804-1834, Београд, 1933, стр. 157/158).

    Наполеон је то радио по масонско-јакобинском програму, који је предвиђао уништење православне Русије и Србије и тиме проширио конспиративну базу за остварење фабијанско-бундистичке и бољшевичке револуције у православној Русији.

    Није тајна да фабијанско-бундистичка и бољшевичка револуција у Русији није дошла изненада. Она је много раније приређена и припремљена у масонско-јакобинским ложама у западној Европи и подземној, подривеној и потпаљеној православној Русији, штo сe јасно види у расправи енглеске историчарке Несте Х. Вебстер (Nesta H. Webster), коју је објавила под насловом “Chart accompanying – The socialist network”, где између остало стоји:

    “RUSSIA.
    FIRST INTERNATIONAL 1864: Karl Marx, Wolff, Odger, Cremer – Mazzinistes, Le Lubez, Eugene Dupont, Herman Jung, Eccarius, Lessner, 1869-1872. Bakunin and Co. James Guilaume.
    ANARHISM.
    ALLIANCE SOCIALE DEMOKRATIQUE 1864: 1864. Bakunin, Netchaieff.
    NIHILISM 1862-1872.
    REVOLUTIONARY SOCIALISM.
    ANARHISM 1872: Prince Kropotkin,
    GROUP FOR THE EMANCPATION OF LABOR 1883: George Plekhanov, R. Axelord, Vera Zassulictch, Leo Deutch.
    RUSSIAN SOCIAL DEMOCRATIC PARTY (Marxian) 1908: Plekhanov.
    MENSHEVIKS 1903: Martov.
    BOLSHEVICS 1903: Lenin.
    JEWISH BUND 1906.
    MENSHEVICS 1917: National: Plekhanov, International: Martoff.
    BOLSHEVIKS: (Russian Communist Party)., Nov. 1917, Lenin and Trotsky.
    SOCIAL REVOLUTIONARIES: March, 1917. Kerensky.
    POLIT – BUREAU – TS. I. K.: Central Excc. Com’tee of U.S.S.R.
    ALL RUSSIAN CONGRESS OF TRADE UNIONS JAN. 1918.
    ANARCHISM COMMUNISM – BAKUNIN HOUSE – LONDON AND GLASGOW 1920: Guy Aldred.
    ANARCHISM FREEDOM GROUP (Kropotkinist) 1920: Geoge Bareet, Dr. M. Zalkind.
    ALL RUSSIAN CENTRAL COUNCIL COUNCILL OF TRADE UNIONS: Tomski.
    INTERNATINAL COUNCIL OF TRADE AND INDUSTRIAL UNIONS, June 1920.
    R.I. l. U. (Red Internationale of Labour Unions.): “The Profintern” ‘ 1921, A. Losovsky, Tom Mann, Nogin, Anton Mayer, Orlandes, geoge Andreychine.
    THIRD INTERNATIONALE: “The Komintern”, Moscow, March, 1919. Lenin and Trotsky, 1923, Pres. Zinoviev.
    I.K.K.I. (Exsecutive Committee of the Communist Internatonale): Zinoviev.
    YOUNG COMMUNIST LEAGUE: “Comsomol” 1919.
    M.O.P.R. (Scours Rouge Internationale): Moscow, 1922.
    ALL RUSSIAN GENERAL CONCIL OF TRADE UNIONS IN 1925: Tomski, Melnichansky, Lepse, Dogadov, Mikhaliv, etc.
    PROFINTERN IN 1926: Presidium of: A. Losovsky, Dogadov, Melnichansky, Nat Watkins, , Semard, Monmoussean, Johnson, etc.
    KOMINTERN IN 1926: Presidium of I.K.K.I, , Zinoviev, Bukharin, Stalin, Gallacher, Larkin, Semard, Dorsy, Clara Zetkine, etc.
    ANGLO- RUSSIAN TRADE UNION UNITY COMMITTEE 1925: Tomski, Dogadov, Pureell, H. Smith, Bromley, Tillett, etc.
    ANGLO – RUSSIAN PARL., COMMITTEE – Cic. 1923: E.E. Morel, A. A. Purcell, etc.
    HANDS 0FF RUSSIA COM’TEE MAY 1920: Tom Mann, Israel Zangvill, etc.
    (Види: Nesta H. Webster, Chart accompanying “The socialist network” – Marxian socialism, Karl Marx- Fiedric Engels, The chart is arranged latitudinally in chrolonogical order throughout, and longitudinally according to countries, Hawthorne, California, USA, 1973).

    Русија је била једина земља у Европи коју безбожни западно европски империјалисти-тријалисти нису могли фронтално уништити. Зато су је подривали, потпаљивали изнутра и споља у девтнаестом и двадесетом столећу преко буржоаских најамника, који су се церили, као што се цере и данас буржоаски најамници у Русији, над обновљеном православном руском земљом, коју и данас намеравају да униште.

    Шта нa ово кажу савремени “српски” западноеврпски и амерички буржоаски најамници, интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, франкофили, англофили, припадници француских и англоамеричких масонско-јакобинских ложа у окупираној, обесправљеној, осакаћеној и пониженој несрећној Србији?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *