Светионик – Загрли ме топлим уснама

Шкрпина, портрет отровне рибе, фото Н.М.

Склон сам тумачењу како је немогуће препознати тренутак у коме је Западно царство кренуло да пада преко ивице литице јер смо научени да очигледан пад пркоси законима економије и физике – баш као што и јунак цртаног филма још неко вријеме трчи док не каже: Упс! – након чега ће се суновратити у анимирани амбис

Шта може да значи необичан стих из пјесме „До свитања“ Влада Георгијева, проспекулисаћу на крају. Допало ми се током истраживања што сам сазнао да ипак многи ову адреналинску композицију доживљавају као тежњу Србије и Црне Горе да живе заједно.
Али није о томе ријеч…
Текст у који је тек уроњено читаочево око (језички чистунци би рекли – очеса, јер је српски језик поред једнине и множине сачувао и облик двојине, па се тако за оба ока каже очеса) – има за задатак да констатује како се свијет око нас изврће на поставу, те да оно што је некад било лоше постаје добро, назадно (поста)је напредно, срамота се огрће велом врлине, амбиција с глупошћу и проституцијом подруку улази у парламент, кока-кола бива јефтинија од воде, и естетика ружног привлачнија од љепоте.
Склон сам тумачењу како је немогуће препознати тренутак у коме је Западно царство кренуло да пада преко ивице литице јер смо научени да очигледан пад пркоси законима економије и физике – баш као што и јунак цртаног филма још неко вријеме трчи док не каже: Упс! – након чега ће се суновратити у анимирани амбис.
Па тако и свијет Западног царства, који је можда кроз тренутак прошао већ 1912, у ноћи 15. априла, када се у 2.20 Титаник суновратио у амбис.
Штампајући папирни и бесомучно умножавајући е-новац, на наше очи тај свијет трчи преко ивице литице. И за сада упорно не пада. Али једном и ускоро – ће. Јер морају они који не престају да журе бесомучно штампајући папирни и умножавајући е-новац као да су листом завјештали све своје професије самом врагу, не би ли пред крај зарадили још. Излобирани политичари краду брже: ем се вријеме убрзало, ем се количина глобалног плијена смањила.
Занимљиво је унутар наших малих и небитних пропасти гледати како чак и многи супербогати немају појма гдје су већ постали хранљива подлога онима вишима, још богатијима, онима хипер пак богатима. Скоро да је па исто кад у Београду или Боки Которској велики трговински ланац затвори море малих дјелатности – као и када хипербогати одмахну руком на море до јуче супербогатих авио-компанија, крузинг-компанија, банака, фабрика хране, фармацеутских кућа… све у жељи да их самељу тако што ће их економски усисати, јер им је омогућено и дато. Ђаво је, а не држава, њихов послодавац. С њим све западом заражене земље узгајају тикве, па тако и Србија и Црна Гора.
И сада,
Без обзира да ли је 15. априла 1912. г. на симболичкој равни Западно царство почело да тоне, или се то догодило генерисаним рушењем њујоршких Кула близнакиња 2001, или 19 година касније када се 2020. појавио смртоносни ковид наратив – свједоци смо да је некако паралелно с трком за зарадом, све што је у први мах било „ослобођено стега“, све што се отело с конопца морала, почело да бива лијепо, јер је наплативо.
Од бикинија до напумпаних дјевојачких усана није прошло много.
Ко год узме да мијења два телевизијска канала у секунди ухватиће у једном тренутку, осим факта да је остарио чим гледа телевизор, макар какву водитељку, глумицу, старлету… с уснама као у патке.
Ко у мијењању канала у потрази за нечим мемедовићевским, сасвим природним, улови секунд хируршког ријалитија у коме један жели да му се уграде рогови под кожом на челу, друга да јој се уклоне вита ребра не би личила на јунакињу из цртаног филма, трећи да му се црна кожа замијени бијелом, мушко које жени жељној да буде мушко донира пенис, и тако даље до у три абнормална бескраја – схватиће да је враг однио шалу када је због моралног пада мушкарца жена сасвим изгубила срам.
Пазимо…
Овај свијет почива колико на молитви несветих а светих, толико и на женској чедности. Мушке никад није ни било. Мушки свијет донекле је био подношљив док није допустио себи да разврати жену. А онда је мушкарац, гле, посрнуо сасвим.
И заиста видимо како је мушкарац за руку први пут у историји увео порно-глумицу Илону Сталер звану Ћићолину у италијански парламент, гдје је од 1987. до 1991. та фетива шјора била посланик као члан Радикалне странке. Прошле јој је године сајт Порнхаб додијелио награду за животно дјело. Ово је велика част, рекла је том приликом 69-годишња порно-глумица, оцвала умјетница могућег.
Сјећам се да сам као тинејџер који је одгледао тек један Ћићолинин урадак бранио став да ако је могла да уђе у италијански парламент, онда дебото заслужује да се тамо и нађе. Мој је рођак поморац, власник једног од првих обалних видео-рекордера, имао другачије мишљење: ако је могла да продаје своје тијело, што не би могла да изда и државу за паре?!
Какви су, но, наши парламенти? Пажљива очеса могу да опазе тачно која је атрактивна жена међу умјетницама могућег – заправо либертина?
Нису либертине само жене које се сладострасно смију док све у шеснаест гријеше у читању, у Парламенту. Или које карактеристично замуцкујући изговарају ја, ја, ја, док смишљају како да слажу новом реченицом, опет. Или које зато што то поредак допушта, раде све у корист себе, само себе, и своје политичке секте, док наше природне земље, авај, пропадају.
На крају, не знам да ли пјесма Влада Георгијева с почетка овог текста заиста алудира на јединство Србије и Црне Горе, али ми се стих, „загрли ме топлим уснама“, чини веома еротичним. Веома еротичним. Пођемо ли од дефиниције загрљаја: обухватити некога рукама око врата или рамена као израз њежности или срдачности – не чини ми се да се ишта осим једне ствари може таман загрлити уснама. Осим што је, дакле, пругастоплави шмекер потекао с обале, Владо је Георгијев, за разлику од творца властитог турбо-фолк имена Рамба Амадеуса, такође Бокеља, веома политичан, па тако стихом из пјесме „До свитања“ канда казује многим политичким проституткама из Србије и Црне Горе да су им уста недопустиво пуна боље будућности.
И сви они дакако нису загрлили народ, обухватили рукама око врата или рамена неког из гласачке масе, да искажу тиме искрену њежност или срдачност. Загрлили су топлим уснама из геополитичке перспективе сасвим невидљивог – само свог страначког бога. Замјеника пиона с локалне, одавно излизане, шаховске табле од фурнира, не од дрвета гофера.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *