Проф. др Миладин Шеварлић – Револуција гладних стомака на помолу (1. део)

Сељаци постају „ретка воћка“ чије ће плодове потрошачима у Србији надоместити изузетно фаворизовани инострани трговачки ланци, који ће из својих домицилних земаља добављати и пласирати робу с квалитетом „за треће земље“

Недавно је Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација (ФАО) известила да су цене прехрамбених производа на светским тржиштима у марту наставиле да расту десети месец заредом, а највише су поскупели млечни производи, месо и биљна уља. Дакле, поскупела је храна коју Србија, да је добре воље и памети, може да производи не само за своје потребе него и за извоз, и то с „гаранцијом“ Made in Serbia – GMO free! Међутим, сведоци смо да је због свакодневних поскупљења у Србији гладних уста све више, и да су глобалисти, захваљујући пандемији ковида 19, заправо, на прагу да остваре два циља – убијање националних економија и депопулацију становништва на планети Земљи.
Како у томе успевају, питали смо проф. др Миладина Шеварлића, агроекономисту и народног посланика у српском парламенту.

Да ли су свакодневна поскупљења хране искључиво последица епидемије короне, и чиме је све условљен раст цена у Србији?
Пораст цена хране је последица истовременог дејства више међусобно условљених фактора. Пре свега, цене пољопривредно-прехрамбених производа (ППП), посебно егзистенцијално најзначајнијих, расту када произвођачи хране услед повећане тражње, као у случају епидемије, продају само количине које су им довољне да покрију сопствене расходе – очекујући да ће се тенденција пораста цена тих производа наставити и да ће остварити још већу зараду, уколико имају складишта с одговарајућим условима.
Друго, фондови и берзански посредници који се баве прометом берзанских ППП настоје што пре да расположива новчана средства претворе у робне фондове увек тражених производа, укључујући чак и откуп „на зелено“ док је њихова производња у току.
Треће, у условима пандемије промет роба је отежан и успорен због обезбеђења додатне здравствене документације за шпедитере, што ствара психозу куповине и лагеровања резерви хране код потрошача изнад уобичајено набављаних количина – посебно производа с дужим роком употребне вредности (шећер, уље, конзерве, пиринач, брашно…) без њиховог складиштења у посебним условима (замрзивачи…).
Четврто, ограничења кретања произвођача и трговаца, смањење њиховог броја због евентуалне заразе и болничког лечења, до забране рада (на пример) пијаца, као што је био случај у почетку пандемије у Србији, додатни су разлози за већу „нервозу“ свих актера у репроцелини од произвођача инпута за пољопривредну производњу, преко фармера, откупљивача… до финалних потрошача хране.
Најзад, поједине државе у условима пандемија повећавају своје робне резерве и различитим мерама ограничавају слободу извоза тржишних вишкова ППП – посебно основних прехрамбених производа.
Поред хране, незадрживо расту и цене других производа (инпута попут струје и горива), што је огроман удар на кућне буџете већине породица. С обзиром на све веће раслојавање, значи ли то да ће се ускоро богати хранити квалитетно, а сиромашни умирати од глади или ће им ГМ храна још извесно време омогућити болесно преживљавање?
Пандемија вируса корона је појачала економско и социјално раслојавање и поларизацију на све мањи број енормно богатих и стално растући број све сиромашнијих, посебно у земљама с растућим бројем потрошача – што у Србији, нажалост, није случај. Свакако да ће у условима повећане тражње хране и могуће појаве глади, плашећи се „револуције празних стомака“, владе многих држава дозволити и увоз мање квалитетне и ГМ хране само да би спречиле социјалне немире сиромашних потрошача.
То, на сву срећу, није случај у Србији која је аграрно суфицитарна, јер у спољнотрговинској размени ППП остварује стални суфицит. Међутим, статистички податак о релативно значајном повећању извоза ППП за 23,18 одсто у периоду 2019–2020. године, с агроекономског гледишта има два оспоравајућа аргумента. Први је општи пораст продајних цена ППП у условима пандемије вируса корона 2020. године, а други је стално смањење укупног броја становника, односно потрошача хране у Србији – због мањег броја рођених у односу на значајно већи број умрлих и због емиграције углавном млађих, образованијих и репродуктивно способнијих грађана!
Чак и не рачунајући општи пораст цена хране у 2020. години, само на основу смањења броја становника у последњих 20 година – које се процењује на 700.000 лица и рачунајући минималне трошкове „уздржног оброка“ од свега 1,25 долара по становнику на дан, произлази да је остварени двогодишњи суфицит у извозу ППП из Србије од 774.302.100 долара значајно мањи због трошкова егзистенцијалних оброка за драстично смањени број потрошача хране: 700.000 становника * 365 дана * 1,25 УС $ по дану = 319.375.000 УС $, односно да је при стагнирајућем броју становника од пре 20 година остварени статистички суфицит у извозу ППП реално већи само за 454.927.100 УС $, односно за свега 13,69 одсто!
Посебно треба истаћи да је српска пољопривреда на почетку треће деценије 21. века за више од 20 пута мање извозно конкурентна од пољопривреде Холандије (извоз ППП од 80 милијарди евра!). A могли бисмо да извозимо значајне количине високовреднијег меса и прерађевина од меса, млека и јаја с робном марком Made in Serbia – GMO free!
Србија је једна од десетак држава у свету које имају забрану увоза, узгоја, прераде и промета ГМО и производа од ГМО, посебно од 2009. године. Међутим, у српском парламенту спремају се измене овога закона у корист ГМ хране. Можемо ли се, и како, одбранити од те пошасти?
Формално да! Међутим, у пракси имамо јавно изјашњавање за ГМО од стране највиших државних функционера!? Председник Републике је, без накнадног извињења, у Скупштини Србије (2017) апсолутно нетачно тврдио да је чери парадајз генетички модификован с „генима једне одвратне животиње“ (првог дана када је подносио експозе после избора), а другог дана да је ГМ с „генима једне рибе“. Потпредседник Владе и министар трговине (туризма и телекомуникација) у изјави „Политици“ (2016) тврдио је да ми „већ једемо ГМ производе“ (?) – иако је његова тржишна инспекција једна од надлежних да то онемогућава! Та два примера указују да су највиши државни функционери, насупрот Закону о ГМО (2009), лобисти за увоз, промет и потрошњу ГМО у Србији. Сходно томе, трећерангирани министар пољопривреде је, уз подршку прорежимске скупштинске већине, и de iure индиректно „прогурао појам генетички модификована храна (ГМХ)“ кроз измене и допуне Закона о безбедности хране (2019) – и поред чињенице да ГМХ не постоји у Закону о ГМО из 2009. године!? Да није истинито – било би комично и за студенте права а камоли за министра који је дипломирани правник – како је у допунама Закона о безбедности хране језички и суштински дефинисана категорија ГМХ, која гласи да је то: „генетички модификована храна (није наведено за кога је?) и генетички модификована храна за животиње, као и храна (није наведено за кога је?) и храна за животиње добијена од генетички модификованих организама.“ Оваква формулација ГМХ, према мишљењу стручњака за српски језик из Института за српски језик САНУ, представља језичку и правничку неразумљиву „небулозу“, јер је и у првом и у другом делу дефиниције избегнуто да се директно наведе да је ГМХ и за људе (или, можда, само ексклузивно за политичаре!), а животиње су фаворизовано заштићеније од људи јер се у оваквој дефиницији посебно скреће пажња на ГМХ за животиње, а људе – „ко их шиша“?! Или је пак намерно избегнуто да се наведе да је ГМХ (и) за људе, односно да је ГМХ од ГМО (и) за људе – што значи да ће људи на сопствену одговорност користити ГМХ без права на потраживање одштете у случају негативних последица конзумирања ГМХ. Тиме су на перфидан начин формално заштитили иностране произвођаче, партиократски фаворизоване увознике и неодговорне продавце потенцијално небезбедне ГМХ и српске потрошаче оставили потпуно незаштићене!
Да ли поскупљењима хране доприноси и чињеница да је и ове године изгласан веома мали аграрни буџет и да већина српских пољопривредника прима пензије од око 12.000 динара?
У последње три године (2017–2020) тзв. Аграрни буџет је у апсолутним износима већи, што није резултат само издвајања из националног буџета – већ тога што смо почели да користимо средства Претприступног фонда ЕУ за побољшање конкурентности српске пољопривреде (ИПАРД) која су за седмогодишњи буџетски период „испреговарана“ од претходног режима у износу од свега 175 милиона € + 25% увећања из националног буџета за исте намене! Будући да држава „није имала пара у буџету да упосли око 100 стручњака различитих профила за функционисање Управе за аграрна плаћања“ (!?) иста четири године практично није функционисала, због чега одобрена средства ИПАРД-а српски пољопривредници нису могли да користе!? А можда држава није имала ни за сопствено учешће прописаних додатних 25% средстава за суфинансирање пројеката у ИПАРД програму?
Кад је у питању куповна моћ већине српских потрошача ППП, она је испод или на граници екстремног сиромаштва и то не само пензионера који немају средстава ни за „уздржани оброк“ него и већине запослених. 

ПОДАЦИ ДЕМАНТУЈУ МИНИСТРА НЕДИМОВИЋА

Недавна изјава министра пољопривреде Недимовића, који је (ако се не варам) и први министар пољопривреде с позиционо вишом функцијом потпредседника наше владе, да је Србија у последње две године остварила повећање извоза ППП за 50 одсто, апсолутно је нетачна. Наиме, подаци Сектора за спољну трговину Републичког завода за статистику (РЗС) указују да је вредност извоза ППП у 2018. години износила 3.366.829.200 УС $, који је у 2019. повећан на 3.624.605.600 УС $, односно за 257.776.400 УС $ или за 7,66 одсто, док је у 2020. извоз повећан на 4.147.131.300 УС $ (претходни подаци који у мају могу бити минорно кориговани!), односно за додатних 522.525.700 УС $ или за 14,42 одсто, што значи да је укупно повећање вредности извоза ППП у 2019. и 2020. години (у односу на базну 2018) износило 774.302.100 УС $ или за свега 23,18 одсто – што није чак ни половина од неосновано пропагандно потенцираних 50 одсто!

Уз најнеопходније прехрамбене производе поскупљују и многи други прехрамбени артикли. Најобичније обланде, на пример, у року од месец и по дана у једном великом трговинском ланцу су са 51 динар поскупеле на 97 динара, што је скоро сто одсто. Да ли неко контролише поскупљења или су она апсолутно измакла контроли, за рачун трговаца а на штету произвођача и потрошача?
Основни циљ трговачких ланаца, посебно иностраних, јесте да пласирају робу квалитета „за треће земље“ произведену од добављача из њихових домицилних држава, и да за њу остваре максимално могући профит. Питање како разбити „договорно-картелски“ модел понашања иностраних трговачких ланаца на српском тржишту је за надлежну тржишну инспекцију!
Посебно су проблематични и национално деградирајући захтеви иностраних трговачких ланаца да српске произвођаче приморају да наше производе пласирају под тзв. приватним робним маркама тих трговачких ланаца – и то искључиво означених латиничким писмом, чиме се дугорочно уништава ћирилично писмо као једно од обележја српског националног идентитета и прикрива тржишна препознатљивост српских произвођача.
Да ли би помоћ српском сељаку, односно газдинствима, утицала на смањење цена прехрамбених производа на домаћем тржишту? 
Свакако, али томе треба додати и самоорганизовање и непосредно повезивање између домаћих произвођача и потрошача без посредника или са што мање истих. А надокнада опљачканих подстицаја до законом минимално прописаних пет одсто укупних пореских прихода за помоћ пољопривредницима требало би да буде „црвена линија“ за давање гласова пољопривредника на свим следећим изборима. Односно и пољопривредници и потрошачи ППП морају да схвате да је оловка у њиховим рукама изузетна моћ коју морају да користе на свим изборима!
Може ли Србија, уопште, да преживи без сељака? И зашто српске власти не дају стимулације младим, незапосленим а образованим људима у виду давања у закуп земље?
Сељаци постају „ретка воћка“ чије ће плодове потрошачима у Србији надоместити изузетно фаворизовани инострани трговачки ланци, који ће из својих домицилних земаља добављати и пласирати робу с квалитетом „за треће земље“!
Симболично, у Војводини се већ неколико година реализује програм обезбеђења кућа и окућница за младе брачне парове с децом, а формирањем Министарства за (бригу о) сел(у)о то ће бити једна од прилично закаснелих нових тема у предстојећој изборној кампањи и у централној Србији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *