Проф. др Ирена Арсић – Заборављени данак „свића“

Дубровник није делио судбину наших градова на копну, али је баш зато представљао посебну везу, и с Истоком и са Западом

Дело „Срби у Дубровнику“ др Ирене Арсић, капитално значајно за нашу историју, културу, историју књижевности, недавно је представљено нашој интелектуалној јавности. Ирена Арсић, професор на катедри Српске и упоредне књижевности Филозофског факултета у Нишу, припада оним научницима који дубоко у себи носе жељу да расветле историју, време, личности које су постојале, живеле, стварале у Дубровнику. Скоро 30 година броди живом реком сведочанства трајања нашег народа у култури Рагузе. Пише о Србима који су свој печат трајања утиснули дубоко, тако да туђа брисања тешко могу то да засене.
„Моја нова књига ’Срби у Дубровнику’ је синтеза бављења овом темом током четврт века рада. Посебна је међу осталим мојим делима, јер сажима моја досадашња истраживања и изучавања овог феномена. Она би требало да тек добије потврду од мојих колега који се баве овим периодом у историји и историји културе српског народа. Приметила сам да је и шира публика заинтересована за ову тему. То није необично – Београђани су увек били наклоњени Дубровнику, а у неким периодима су га и обожавали. Међутим, ту се јавља и извесна доза чуђења и, верујте, уздржаности, посебно међу вашим колегама, новинарима. Одакле Дубровник и то баш на овај начин опет у нашој културној јавности? Све је то резултат дубоког непознавања прилика у савременој науци, односно публицистици, посебно оној која се штампа у Дубровнику, односно у оквиру хрватске историографије“ – каже Ирена Арсић на почетку разговора за „Печат“.

Шта значи дубровачка књижевност за српску историју, културу?
Место старе дубровачке књижевности у српској књижевној историји давно је утврђено. То је „средња књижевност“ у српској књижевности, која повезује средњовековну и новију српску књижевност, како ју је на почетку 20. века устоличио, на основу мишљења знаменитих словенских филолога, Павле Поповић. Као таква она је заступљена и у нашим школским програмима, од оних средњошколских до факултета. Дубровник није делио судбину наших градова на копну, али је баш зато представљао посебну везу, и с Истоком и са Западом. Специфичан је, и својом историјом и својом културом, али се баш као такав и уклапа у период затишја српске матичне културе који се поклапа с боравком Турака на Балкану и свођењем културне активности на манастирске прилике и на народно стваралаштво.
Последњих деценија, које су и деценије током и после ратних дешавања широм ових простора, врло активно, континуирано изучавање и публиковање научних резултата у оквиру дубровачких студија, карактеристично за период до 1980-их година, врло очито је утихнуло, ако не и замрло. Ако се и нешто пише и објављује из дубровачких старина, то су већ познате и прерађене чињенице, да би се, при томе, консултовала литература стара и по пола века, односно потпуно без увида у садашњу дубровачку и хрватску књижевну историографију. То је недопустиво. На тај начин имамо утисак да наша наука не само стагнира него и да се блокира изучавање дубровачке културе и књижевности.

Ко су били Срби католици, колики су допринос дали нашој свеукупној култури, које Србе католике бисте издвојили, а које православце?
У време европског националног одређења, током 19. века, и Дубровчани су се национално изјашњавали. Међу интелектуалцима, а по новијим истраживањима, и нижом интелигенцијом, и уопште становништвом, у самом граду и околини највише је било Срба, наравно католичке вероисповести. Посебност дубровачких Срба католика је што су бројни били усмерени на интелектуалне послове, баш из разлога традиције која је подразумевала добро, често – европско образовање. То је била, углавном, хуманистичка интелигенција, како је својим истраживањем утврдио Никола Тоља, а тек понеки је био припадник техничке интелигенције. Још једна је била особеност дубровачког интелектуалца – он је сматрао да својом активношћу мора да служи свом народу, тако да су многи, без обзира на ужу стручност, писали, држали предавања, уређивали новине, оглашавали се… Допринос интелектуалног круга Срба католика свеукупној српској култури још није довољно истражен. Највише се зна о онима који су напустили Дубровник и своје каријере даље развијали у Београду, Загребу, на Цетињу, по европским градовима, али и у Русији. Тако да је углавном испитано дело дубровачког историчара права Валтазара Богишића, писано је и о филологу и нумизматичару Милану Решетару, као и о делу и раду Матије Бана, мада је ипак недовољно познато стручној јавности. Многи, међутим, баш из разлога што од половине прошлог века њихово национално одређење представља проблем у државама које су успостављане на овим нашим просторима, готово су непознати у науци. Тек када буду, за почетак, личности и дела ових Дубровчана најпре монографски обрађени, затим и проблемски, може им се и одредити место у српској култури.
Кога издвојити од Срба католика, а кога од православаца? Медо Пуцић, властелин, писац, публициста, историчар, важио је за најугледнијег Србина у Дубровнику од половине века па до своје смрти, 1882. године. Антун Фабрис је у последњој деценији 19. и на самом почетку 20. века, као политичка личност али и као разумни и толерантни полемичар, био онај Дубровчанин с којим су српски писци, филолози и историчари из Београда одржавали најживље везе. Те последње деценије века највећи углед међу српском дубровачком академском омладином имао је дум Иван Стојановић. Можда из разлога што је његов рад највише проучен, посебно после студије Наташе Трнавац Ћалдовић о књижевном националном идентитету дум Ивана Стојановића, овај Дубровчанин, чије је читаво разноврсно и разнородно дело било усмерено само ка доказивању српства Дубровника, може се поставити на пиједестал.
Што се православаца тиче, значај и дело Сремца Ђорђа Николајевића, који је у Дубровнику боравио готово три деценије, немерљиви су. Уз њега, сем Јовице Перовића, чији се рад везује за 20. век, ретки су ангажовани интелектуалци међу Србима источног обреда. Наиме, мада имућни и образовани, православни Срби су често одлазили из града и настављали своје животе и послове у Европи, или пак Америци, а неретко и у Србији.

Зашто се данас не говори о Србима католицима?
У историјском смислу Срби католици су свој успон и врхунац у Дубровнику доживели последњих деценија 19. века. После тога, и у новој држави, питање Срба католика значајно губи на важности. Највише оних најистакнутијих је умрло без наследника, што је резултат и њихове одлуке да не рађају робове, али и стицај других, кобних околности. Многи од њих су се, разочарани односом званичног Београда, али и уопште српског јавног и културног мњења, временом од Југословена претапали у Хрвате. Као да су се испунила страховања Никше Градића, који се са четворицом својих суграђана у уговору поводом штампања листа „Гуштерица“ заклео, и то оверио печатом, „да се неће претопити у Хрвате“.
Да ли данас има Срба католика у Дубровнику? Треба указати на чињеницу да Никола Тоља у својој књизи Дубровачки Срби католици – истине и заблуде, наводећи конкретна имена Срба Дубровчана из 19. века, неретко уместо презимена одређене личности наведе тек иницијал, јер, каже он, његови потомци, односно породице с тим презименом и даље живе у Дубровнику. Треба рећи и да је приликом представљања ове књиге Кнежев двор био пун публике. Кога је интересовала ова тема? О Србима католицима се данас готово и не говори, али се о њима, конкретно о Дубровчанима, доста пише. Нажалост, они нису тема српске историографије. О њима пишу врло активно хрватски историчари, понеки обављајући и значајна архивска истраживања. Неке од тих резултата уврстила сам у моје радове.
Зашто сте се фокусирали на 19. и 20. век?
Тема мог доктората била је везана за 19. век. Пошто сам се дотад бавила дубровачком ренесансом и бароком, ово време ме је изненадило, у смислу бројних писаца који су, под посебним условима, пошто је Дубровник окупиран најпре од Француза, па после и Беча, покушали да одрже своју културу и традицију. Ту сам, признајем, била изненађена њиховим јасним националним опредељењем. Појавила се преда мном култура Срба католика, личности јаких интегритета, чији је главни циљ и био да докажу то српство Дубровника. Сем католика, у 19. веку и православни Срби у Дубровнику добили су своја права, па је имућна и моћна, мада не тако бројна, заједница задобила своје место у старом граду. О том периоду је мало писано, а још мање истраживано. Тако сам се определила за своје уже усмерење. Што се тиче 20. века, он се наметнуо у смислу да су неке личности из круга интелектуалаца Срба у Дубровнику свој животни и радни век наставили и у првим деценијама овог столећа. Тај део мог рада донео ми је, у последње време, и разрешење судбине Срба у Дубровнику, што ме је дуго мучило.
Како су изгледали ваши први одласци у Дубровник послератних година?
Имала сам привилегију да сам у Дубровник дошла као гошћа Српске православне цркве, тадашњи владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије је благословио и омогућио мој рад на историји Српске православне цркве у Дубровнику. На тај начин сам у Дубровнику и дочекивана, односно препоручивана за рад и у Државном архиву и у Знанственој библиотеци, али и у библиотеци Фрањевачког манастира. То је врло добро функционисало, пошто су везе између две цркве тада, а мислим и сада, биле добре, а што може само да користи нашим људима у Дубровнику. Пре мене, рећи ћу то мада звучи нескромно, стигле су моје књиге. Тако су ме у Научној библиотеци дочекали с констатацијом да не могу да набаве моју књигу о дубровачким штампарима, пошто су тада спремали изложбу о једном од издавача Мартекинију. После промоције књиге Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века, чији је издавач била и СПЦ у Дубровнику, када су том догађају присуствовали најугледнији Дубровчани, уз двојицу црквених великодостојника, бискупа Пуљића и владике Григорија, а о споменици говорили Иво Банац и Раде Петровић, мој рад у Дубровнику текао је много сигурније.
Шта је нашјенски језик?
Појам „наши“, који су стари Дубровчани везивали уз своје сународнике („нашјенци“), језик и писмо („нашки“), веру-конфесију („наша стара вјера“), редовно се јавља у радовима историографског и културноисторијског типа којима је предмет одређење припадности старе дубровачке културе. Ко су за старе Дубровчане били „наши“, „нашијенци“? Као најприступачнији извор нам се указује комедиографски рад Марина Држића. Нашјенци су код Држића не само становници града Дубровника и шире Дубровачке републике него и сви они који се могу на известан начин сврстати у дубровачко залеђе, али и они који су дубровачки државни гранични суседи – Которани, на пример. Следећи извори, архивског порекла, указују на још једну карактеристику овог појма – он није конфесионално ограничен, односно нашјенци су не само католици него и православно становништво. Међутим, назив нашјенац није био ни верски искључив. Сем православног, односно хришћанског становништва, под „нашјенцима“ Дубровчани су подразумевали и припаднике муслиманске вероисповести. Кључна, ипак, чињеница за добијање овако готово интимног назива налазила се у пореклу конкретне личности – оно је морало бити српско, односно матерњи језик је морао бити заједнички – нашки, дубровачки, односно српски.

Какав је однос термина „нашки“ у односу на „дубровачки“, односно колико су Дубровчани и нашјенци своји а колико и/или туђи?
Дубровачка област је била уско повезана географски, етнички, економски и језички са српским етничким подручјем. Дубровчани су били посебни, упркос или баш управо због тих бројних и значајних веза са својим залеђем. Та посебност је била резултат објективног стања – од оснивања град је носио своју двојност романско-словенску као битно своје одређење. Мада је словенски елеменат брзо надјачао романски, Дубровчани су стално свесни своје посебности у односу на народ од којег су потекли. Тај културни образац (такозвани дубровачки класићизам) обухватао је њихову целокупну културну и цивилизацијску свест. Њихов језик је био језик околних народа – односно српски, али је то био језик који је прошао кроз бројне академије засноване по класичном обрасцу и по угледању на италијанску литературу. О тој посебности сведочи и стара дубровачка књижевност. Ту посебност Дубровчани су и сами одржавали – јасно се одвајајући од оних који су им били блиски, али с недвосмисленим и јаким осећањем те блискости. Разлог је био, као и неретко у Дубровнику – државни. Опстанак Дубровника је био везан за њихову посебност. Међутим, без обзира на све разлоге, Дубровчани нису могли да превладају и оно коренито у себи што их је снажно везивало за њихове саплеменике ван зидина – и ту је термин „наши“ ступао на сцену и разрешавао ту њихову дубоку расцепљеност.
Пишете о култу Светог Саве у Дубровнику, који много разоткрива о нашој далекој историји на тим теренима, подсећате на чињенице, давно потиснуте у свести српског народа.
Култ Светог Саве у Дубровнику имао је свој својеврсни развој, до данашњих дана. Растко Немањић је управо као млади господар Хумске области начинио свој први земаљски подвиг – упутивши се у Свету Гору. Као први српски архиепископ, оснивајући националну цркву, поделио ју је на осам епископија, међу којима је била и Хумска, са седиштем у Стону. Вероватно је мудри и државотворни Сава добро запамтио манастире на Пељешцу, и најзначајнији, задужбину кнеза Михаила, који је од оца Војислава, владара Дукље, наследио залеђе Дубровника са Стоном.
Необичан поступак цара Душана, да Пељешац са Стоном и бројним манастирима поклони Дубровчанима, био је и разлог вишевековног данка, названог „свића“, који су Дубровчани давали више као сећање на цареву милост, него као својеврстан откуп. Предају „свиће“ пратио је сусрет светогорских монаха и дубровачке властеле, уз живописне поклоне из Хиландара, и увек уз службу на словенском језику, како је записано. Ни по окончању земног живота, Сава није престајао да буде „светилник свога отачаства“. Манастир Милешева, Савино земно прибежиште, одакле је вековима зрачио Савин култ, био је на путу дубровачких поклисара, дипломата и трговачких каравана, а око њега су се лоцирале и дубровачке насеобине. У својим списима неки од њих остављали су записе о чувеном немањићком манастиру, о бројности калуђера, сећали се своје затечености богатством светих реликвија и словенском службом под њеним сводовима, увек упућујући на „старинску стару веру“ и помињући и култ Светог Саве негован у Милешеви. Тако барокни дубровачки песник и дипломата Јакета Палмотић, у свом епу Дубровник поновљен, описује дирљиви сусрет с „игуманом старцем“ и с многобројним калуђерима, који су Дубровчане примили „с умиљенијем“, отворили пред њима цркву и „из гласа угодна“ запевали молитве. Они су се молили за своје госте, али и за опоравак „Дубровника, славног града“ после великог земљотреса. Тада су Дубровчанима „ти планински калуђери“ показали свете реликвије, односно „све што је драже у старинској старој вјери“, међу којима су били и земни остаци српског светитеља.
И отац Руђера Бошковића у својим сећањима помиње рашке светиње…
Необично и неуверљиво оспоравање култа Светог Саве, и то од стране прекаљеног дубровачког трговца, пореклом из Поповог Поља Николе Бошковића, оца Руђера Бошковића, исказано је у његовим сећањима на рашке старине. Разрешење овакве мистерије налазило се у чињеници да је Бошковић, после једног великог турског разарања Милешеве, успео да набави, куповином, две реликвије из цркве, које су чудом остале целе у великом пожару. Једна је била део Христовог крста, коју је, по предању, Свети Сава донео са својих путовања, и она је дарована језуитском манастиру у Дубровнику. Другу пак, а ту би лежао и разлог необичног става Бошковића према Светом Сави, а која је представљала део земних остатака овог свеца и коју је овај тешком муком набавио и у тишини чувао, Никола је током времена некако изгубио.
Снажно национално прослављање дана Св. Саве започиње с 19. веком, када постаје једна од нових српских традиционалних манифестација, док се од педесетих година посебно издваја и истиче просветитељска улога Св. Саве. Дубровчанин Матија Бан био је значајан и као иницијатор можда једног од данас најупечатљивијих материјалних сведока култа Светог Саве. У питању је Храм свеца на Врачару, за чије је подизање Бан, у свом писаном обраћању тадашњем председнику српске владе Јовану Ристићу, дао конкретан предлог. То је било 1879. године, готово две деценије пре него што је на данашњем месту олтара Спомен-храма Светог Саве подигнут Мали светосавски храм.
Сликовити приказ присуства култа Светог Саве у Дубровнику 19. века је графика под именом „Српска дубровачка омладина дум Ивану Стојановићу“ великог дубровачког сликара Марка Мурата, која, над Дубровником, у облацима, на месту предвиђеном за небеске заштитнике, приказује заједно дубровачког парца Светог Влаха и светитеља српског Светог Саву. Да су личност и лик Светог Саве били присутни у свести Дубровчана 19. века указују и друге чињенице: Тома Ивановић је у свом делу Правовјерство старијех младијем Дубровчаном на изглед, које је штампано у Дубровнику 1808, уз животописе Св. Влаха и Св. Трифуна, саставио и Житије Светог Саве, док је Антун Фабрис, уредник листа „Дубровник“, у више наврата био у прилици да на страницама овог гласила пише о Светом Сави као српском народном просветитељу „кога и католичка црква убраја међу свеце“.

Наставиће се