Претпоставка невиности

Какве везе случај Данијеле Штајнфелд и Бранислава Лечића има с америчким милијардером и осуђеним педофилом Џефријем Епстајном, који је скончао у затвору под сумњивим околностима

Tешко је бранити Бранислава Лечића, уосталом, већ и зато што нико осим њега и Данијеле Штајнфелд не зна шта се стварно догодило те вечери 7. маја 2012. Али ако то већ нико не зна, па је Лечића због тога тешко бранити, као што и јесте, зашто га је тако лако нападати?

СТВАР ПРИНЦИПА Читаоцима „Печата“ можда се неће свидети што ћемо се Браниславом Лечићем позабавити на начин на који намеравамо то да учинимо, дакле, мимо оног хора који га је осудио иако ћемо тек видети хоће ли он уопште бити оптужен; зато што је Лечић био истакнути припадник оне самозване петооктобарске елите која нам је за туђ рачун од земље направила колонију, а и зато што је морално поприлично непријатна особина, многих мушкараца нажалост, да свој друштвени положај употребљавају као своју заводничку вештину. Док су текстуалне поруке – Лечићева преписка с једном водитељком која је објављена у јавности, мораћемо и о томе касније – у којима бивши министар, и то културе, прави правописне грешке какве су недопустиве и у нижим разредима основне школе, само употпуниле утисак. Забога, редни бројеви пишу се с тачком иза.
Али свакоме се неко не свиђа, и када би се такав принцип спровео доследно, куда би нас то одвело?
А суштина ове приче је управо у принципима и доследности. Хоћемо да кажемо, случај Данијеле Штајнфелд и Бранислава Лечића је драма која се превасходно тиче њих и њихових најближих; уз надлежне државне органе, у мери о којој ћемо тек бити обавештени. Док реакција јавности на њихов случај представља предмет од ширег друштвеног значаја. Е, о томе се овде ради.

ДВЕ ВЕРЗИЈЕ Елем, у мери у којој на то имају право и сви остали, ни ми се овде нећемо бавити покушајем да утврдимо шта се тачно догодило или није догодило. А опет, да бисмо утврдили шта нам се то догађа, ево неколицине кључних чињеница, тек да бисмо се одатле упустили даље у размишљање.
Прва и основна чињеница је да глумица Данијела Штајнфелд тврди да ју је силовао њен колега Бранислав Лечић. Не можемо ни да замислимо да је тако тешка оптужба изговорена олако.
Друга чињеница је да Бранислав Лечић тврди да то није учинио. Штавише, подједнако битно, да никаквог контакта сексуалне природе, какав би онда могао да буде подложан различитим тумачењима, међу њима није ни било.
Очигледно је да неко од њих двоје, тешка је то реч али нема друге адекватније, лаже.
Бранислав Лечић захтевао је да иде на детектор лажи. У видео-снимку који је поставио после саслушања у полицији, пренаглашеног израза, као да глуми сопствени живот, устврдио је: „Лечић само може да лечи, а никако не може да трује и да силује. Знајте да сам 7 и по сати давао изјаву, да је све прошло професионално, и да сам – полиграф прошао.“
Дневник „Данас“, с друге стране, инсинуира („Таблоидно застрашивање жртава“) да Лечићу није постављено право питање: „Кључно питање у полиграфском тестирању није требало да буде ’Да ли сте силовали Данијелу Штајнфелд?’, већ да ли је са њом имао интимне односе. Многи познаваоци кривичног права склони су мишљењу да је сексуалног односа било, али да га Лечић није доживео као силовање, те да је због тога ово питање прошао. А да ли му је ово друго питање постављено, глумац није хтео да одговори за наш лист.“

ДВОСТРУКИ СТАНДАРДИ На страну то што једна теза, попут ове у листу „Данас“, уопште не би смела да се гради на чињеници која није позната – приметићете, наиме, да „Данас“ и сам признаје да заправо не зна која питања Лечићу (ни)су упућена – него, и овај текст и претходни редакцијски коментар истог листа, под насловом „Професионалац на полиграфу“, упадљиви су због тога што критикују све који су довели у питање Лечићеву кривицу, односно веровање да је Данијела Штајнфелд његова жртва.
Па све и ако признамо да је исказано подозрење оправдано, на пример, када је у питању похвала („Браво“) коју је Лечићу упутио Небојша Крстић, о таквом је наиме карактеру реч, ипак не можемо а да не укажемо на лицемерје овог листа који је стао на високи морални пиједестал заштите жртве од покушаја да се та жртва релативизује. Ово стога што је, пре само годину и по дана, поводом судске пресуде којом је глумац Горан Јевтић добио десет месеци затвора због обљубе малолетног лица, „Данас“ објавио („Коме смета Горан Јевтић?“, Миклош Биро, саветник одбране у том случају): „Малолетни младић је заиста имао 16,5 година, али је био за главу виши од Јевтића, атлетски грађен… Све се дешавало у четири сата ујутро, у позоришном клубу… Сви они који познају Јевтића и који су имали прилике да прате његов глумачки и редитељски рад, свесни су да овде нису чиста посла. Да ли је склоност да оправдано критикује понашање власти Јевтића сврстала у плејаду личности које таблоиди развлаче и блате? Ко је следећи?“
Испоставило се да је то Бранислав Лечић.
А „Данас“ се, иако то сигурно неће признати, сад придружио овим „таблоидима који развлаче и блате“, јер каква је принципијелна разлика између дечака који је у глуво доба ноћи заостао у позоришном клубу па је због тога доживео оно што законски не би смео, и девојке која тврди да је доживела то исто након што је својевољно, у неко доба вечери или ноћи, сама ушла у аутомобил мушкарца. Који је при томе, према њеној тврдњи, већ исказао своју сексуалну жељу према њој. Из „Њујорк тајмса“: „Штајнфелд каже да је на Лечића гледала као на ментора и пријатеља, све док није почео да јој предлаже секс. Онда, једног дана, у његовој гардероби, она каже да је он изненада гурнуо своју руку под њену хаљину.“

ВЕШТИЦЕ ИЗ САЛЕМА Али нису двоструки аршини једних новина, „Данаса“, толики друштвени проблем, колико је то чињеница да „Данас“ није нимало усамљен у овом јавном суђењу без оптужнице и без суда.
Напротив, Лечићу су унапред пресудиле и његове колеге, од Мирјане Карановић надаље, с праведничким гнушањем одбивши да играју с њим у представама у којима су играли, и државни органи оличени у потпредседници Владе Србије и председници Координационог тела за родну равноправност проф. др Зорани Михајловић. Која се, преносимо само прво у низу саопштења њеног тела издатих овим поводом, „захвалила глумици Данијели Штајнфелд на храбрости да пријави насилника који ју је сексуално напаствовао и истакла да је згрожена речима које на снимку разговора (Штајнфелдове и Лечића) изговара човек који је притом и јавна личност. ’Верујем да ће Данијела својим примером подстаћи и друге жене да не ћуте и да пријаве насилнике, јер нико није толико моћан да не одговара за недела која је учинио. Ово су врло осетљиве теме, Тужилаштво и надлежни органи су ту да раде свој посао, на нама је да пружимо подршку жртвама, да их не осуђујемо и не виктимизујемо додатно, већ да као зрело друштво покажемо какву будућност за своју децу желимо – да негујемо културу ненасиља и поштовања једних према другима’, рекла је Михајловићева. Она је рекла да су речи које изговара Бранислав Лечић на снимку срамне и увредљиве за сваку жену, а посебно трауматичне за ону која је проживела сексуално насиље.“
Није ли овиме Лечићу унапред пресуђено?
Можда он и јесте крив, ми то не знамо. Али управо у томе, што не знамо да ли је крив или не, и јесте сва поента, и сва невоља, овог случаја.
Јер претпоставка невиности представља цивилизацијско достигнуће. Напредак у односу на судбину злосрећних вештица из Салема и жртава инквизиције које су унапред биле сматране кривим а својом су смрћу потврђивале своју невиност; очигледно, прилично сурова метода доказног поступка.
Хоћемо ли сад, у име тобожњег прогреса у заштити људских права, ићи у регресију? И куда би нас, као друштво, одвео суд руље? Све и ако сматра да је племенита јер су јој на челу „Данас“, Мирјана Карановић и Зорана Михајловић.

КОМПРОМИТАЦИЈА ПОРУКАМА Посебан феномен пак, нуспроизвод овог случаја, нешто попут отпадних вода, представља преписка Бранислава Лечића и водитељке Христине Стоиљковић. У чијој је емисији глумац гостовао па је онда покушао да с њом оствари и ближи контакт.
Да би сада, поводом ове ситуације, две године касније, Стоиљковићева ту преписку објавила, само делимично ако је веровати Лечићу.
Како год. Ова мучна епизода – не због споменутих правописних грешака већ зато што је туђа интима изврнута пред очи јавности, зато су и ријалити програми онолико непријатни за гледање – утолико је иритантнија што је послужила за даље моралистичко згражавање над ликом и делом Бранислава Лечића.
Па отуда и питање. Ако је злочин што се набацивао једној девојци која га је нечим привукла – остављамо по страни разлику у годинама, ако је и помало непристојна, свакако да није незаконита – колико су тачно наши људскоправаши далеко од оних који у, на пример, Пакистану спроводе шеријатско право и каменују прељубнице?

#METOO А ту је и шира слика, на коју упућује већ и наслов текста из „Њујорк тајмса“ о Данијели Штајнфелд који каже да „њен филм о сексуалном нападу описује њен случај и оснажује #MeToo (и ја) моменат“.
И о томе је овде реч, о покрету чији је обећани циљ заштита жена и свих осталих жртава сексуалног насиља; племенит циљ јер стаје на страну слабијих и потлачених.
Као и свако такво залагање, уверљивост му зависи од доследности, ово стога што свака недоследност упућује на закључак да је заправо посреди нешто друго.
Што нас и доводи до Џефрија Епстајна. Знате о коме је реч; амерички милијардер, осуђени педофил, и макро и муштерија својих малолетних жртви, пријатељ много богатих и моћних као што су Бил Гејтс, Бил Клинтон, принц Ендру… Живот је недавно скончао под сумњивим околностима, наводно самоубиство у затворској ћелији а камере искључене и стражари згодно повучени с даноноћне страже. Пре смрти није проговорио, мртва уста не говоре.
А #MeToo покрет о његовом случају мучки ћути. Уместо да баш инсистира да се раскринкају све његове тајне, пријатељи и сарадници, не само због правде за њихове досадашње жртве већ и зарад спасавања оних које, можда, управо у овом тренутку страдају.
Што нас и наводи на закључак да #MeToo није оно што тврди да јесте него да има неку другу сврху. Ружну, чим је прикривена.
Па отуда и овај апел нашој јавности да не подражава оно што се тамо ради, него да из тога извуче поуке, то јест под условом да желимо нормално друштво уместо да нам буде нормално да јарко нашминкани трансвестити у уским хаљинама уче децу како да тверкују и да им читају приче о Џулијану сирени. Читали сте о томе у „Печату“ прошле недеље.
А Браниславу Лечићу желимо да добије тачно оно што заслужује. На надлежним је државним органима да одреде шта је то.

Један коментар

  1. Tоплица

    Да ли вероватноћа да веза, поменута у поднаслову ауторског текста, постоји? Па овај Лечић ваљда константно припада онима који су нас колонизовали ? Сећам га се из оног времена кад је у паркићу Студентског трга, пред студентским скупом, претешким речима ударао по “ономе”. Сад кад имамо и “ово”, – имамо и довољно разлога да Лечића онако начисто презремо.
    Но она Михајловићева, коју не волимо из довољно других разлога, овде је у праву ! Треба преслушати тел. разговор ово двоје глумаца након догађаја и све постаје много јасније.
    Изгледа да је тај глумачки свет чудан, да у њему нема строге линије између насиља и добровољности. И увек, како је Никола лепо запазио, старији мушкарци са ауторитетом “топчут” младе колегинице, које се успут мало и бране, колико да, ако од свега не буде очекиване фајде, могу и да се узјогуне. Што никако не оправдава Лечића.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *