ПОЗИЦИЈА СИЛЕ

Да живимо у можда најопаснијем времену човекове историје, упозорење је које се све чешће понавља не само у политичко-безбедносним анализама савремених прилика. Епохалан технолошки напредак (могућност застрашујућег тренутног разарања), уз потпуно одсуство хуманих и моралних обзира у редовима групација које управљају планетарним догађајима, учинио је узнемиравајуће блиском могућност апокалиптичног окончања нараслих глобалних антагонизама. Посебну претњу чини то што је најмоћнија светска сила – данас у незаустављивом опадању – будући суочена с властитом немоћи, попут савладане звери спремна да „одгризе своју ногу“, трасирајући тако пут свеопштег уништења.
Отуда све чешће слушамо објаве попут скорашње из Кремља – да Русија неће дозволити да САД разговарају с њом с позиције силе, јер то оне и покушавају у актуелној ситуацији када је већ створена могућност прекида дипломатских односа између Москве и Вашингтона. Истовремено, као мантру уз нос већинском остатку света, нова америчка администрација пак понавља решеност и обећање да ће „са свима разговарати управо с позиције силе“!
Наведено силеџијско обећање Вашингтона уједно је и најтачније одређење духа који прожима актуелне глобалне токове: разговара се и одлучује искључиво с позиција силе. Разуме се да у искуственом смислу ова ситуација није нова, и да није „достигнуће“ нашег доба, али у екстремно безочном облику као што је то у овом тренутку, дакле – с позиција „голе“ силе, брутално и без уздржавања, разговарало се само уочи великих светских ратних сукоба.
Саздана према (пра)лику оних који, без мудрости и одговорности, њом управљају, сила о којој је реч данас се поиграва чињеницама, с народима и државама, прошлошћу, садашњицом и будућношћу свих народа и држава. Недавно, поводом обележавања мартовске годишњице агресије на СР Југославију, јавност у Србији је могла да чује савршен пример говора „с позиције силе“. Реч је о изјави Веслија Кларка, бившег главнокомандујућег оружаних снага НАТО-а, који, не трепнувши, данас износи лажи поводом злочиначког бомбардовања Србије: „Све што смо желели 1999. било је да етничко чишћење стане и да НАТО мировњаци уђу да заштите становништво Косова.“ С позиција силе, и њеном неприкосновеном вољом, очигледно се разговара тако да је презир према чињеницама уобичајен, а баратање лажима, лакрдијашењем и цинизмом редовно. Да ли је и овим поводом војничка част америчког генерала остала неукаљана?
Настојећи да своју мисао учини целовитом, а лични и колективни војнички ангажман уважавања вредним, некадашњи врховни командант оружаних снага НАТО-а неистини коју изговара додаје запажање да би „политички лидери у Србији требало да помогну свом народу да превазиђе стари национализам“. Не, није крај ни на овом месту, јер генерал је данас, како каже, поносан на „Косово које се пре 22 године борило за своју слободу и стварање демократске владе“.
„Кларк је или тотална будала, што је мање вероватно, или је тотални покварењак, што је готово извесно“, коментарише његову изјаву део јавности, згађен предоченим лицемерјем. Поводом поменуте недоумице, приметили бисмо да пензионисани генерал пригодно демонстрира широке изражајне могућности говора „с позиције силе“. Дрско, необавезујуће, безочно. О проблематичној чињеничној вредности Кларкових тврдњи и моралној скаредности његовог дискурса говоре многи, а јасно и неупитно то чине и гласови који су у Кларковој земљи од апсолутног и највишег ауторитета. Тако и Ноам Чомски, мислилац коме се Америка дубоко клања, у свом значајном тексту „Други хладни рат“ („Counter Punch“ у броју из септембра 2008; превод објављен истог месеца на „Пешчанику“) посредно и оштро побија актуелне генералове тврдње.
„То да мотиви НАТО бомбардовања нису имали везе са ’патњом косовских Албанаца’ било је јасно из богате западне архиве која нам говори да су ти злочини, у огромној већини, последица (која је била предвиђена), а не узрок бомбардовања. Али и пре отварања архива, морало је бити очигледно свима, осим највећим навијачима, да хуманост није мотив САД и Британије, које су у исто време на другим местима подржавале злочине који су били већи од косовских и чија је позадина много гора од било чега што се десило на Балкану. Али ово су само чињенице, које нису важне орвеловским ’националистима’ – у овом случају већини западних интелектуалаца који су инвестирали у тезу о ’хуманој фази’ у спољној политици САД и њеном светачком ореолу који је задобила на крају миленијума, фази која је крунисана бомбардовањем Србије.“
Чомски је јасан и када говори о укупном понашању суперсиле која активно спроводи своје жеље у складу с доктрином да Вашингтон има право на употребу војне силе ради заштите својих виталних интереса, као што је то „безуслован приступ главним тржиштима, енергетским изворима и стратешким ресурсима“. Ту смо, чини се, у самом срцу напомена упућених важним тематским интересовањима генерала Веслија Кларка: „Било како било, интересантно је када се са највишег места чује да је стварни разлог бомбардовању Србије био у томе што је то била једина земља у Европи која се противила политичком и економском програму Клинтонове администрације и њених савезника, мада ће још много воде протећи пре него што та ноторна истина буде канонизована у званичној историографији.“
Наведени редови неумољиво демантују америчког генерала. Засвагда остају убедљиво сведочанство о моралној проблематичности светоназора којем закон лежи у топузу, у интересу и у обманама! Такође, у овом тексту водећег америчког филозофа наводи се и драгоцена, отрежњујућа порука којом он стишава лажни племенити занос високог НАТО војника спремног да у име оружане алијансе и њеног учињеног убилачког дејства 1999. године данас тврди да је „само желео да престане једно етничко чишћење“, односно да се оконча нешто што није ни постојало.
„Чишћење Крајине које су подржале САД (укупан број се процењује на око 250.000 избеглих, уз велики број убијених) је вероватно најгори пример етничког чишћења у Европи после Другог светског рата. Судбина тог погрома у званичној историографији је представљена објективно колико и Троцки у стаљинистичкој Русији, из једног простог и сасвим довољног разлога: јер није у складу са неопходним имиџом племенитих САД у борби против српског зла.“
Да ли су наведене чињенице о стварно учињеном етничком чишћењу познате америчком генералу? Да ли је за српски народ данас уопште битно шта је у његовом прошлонедељном говору с позиција силе (у складу с тежњом коју Чомски именује као потврду „неопходног имиџа племенитих САД“) било одлучујуће – лудост или покварењаштво?

2 коментара

  1. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu

    Iz drugog ugla:

    NATO AMERIKA sa pozicije sile ostvaruje svoje stratepke geopolitičke interese. Zato danas ona crta metu Rusiji lociranjem Nato snaga i strateškog naoružanja na Ruske granice optužujući Rusiju da ona (sa svojih granica) predstavlja pretnju Evropi i svetu(!).

    KLINTONOVA ADMINISTRACIJA se perfidno opravdava da je Nato Srbiju bombardovao da zaustavi humaanitarnu katastrofu i etničko čišćenje Albanaca(!)? Iako je vrlo očigledno bilo da su kolone albanskih izbeglica “montiran acenario” da se pripremi teren za bombardovanje Srbije!Kako to da u svim tim navodno izbegličkim kolonama – nigde nigde nije vidjena srpska policija ili vojska da maltretira, bije i juri albance iz Srbije? Nema ni jednog TV snimka da prikaže maltretiranje albanaca. Nasuprot kolonama srpskih izbeglica iz hrvatske “Oluje” kada su čitavim putem maltretirane, bijene, skidane sa traktorskih prikolicak i ubijane, mnogima se gubio trag.

    DEFANZIVAN MEDIJSKI RAT ZA KOSOVO Nato Amerika ne bi tako lako i samouvereno donosila svoje okupacione odluke i agresivnu politiku da nije bilo defanzivnog srpskog medijskog rata, petokolonaša, srpskih autošovinista. Na primer, Vuk Drašković je podigao pola Beograda i Srbije protiv navodno zločinačko-terorističkog režima Slobodana Miloševića (za neko političko ubistvo ne može ceo režiim i država da se optužuje da je zločinčko-teroristička, a na KiM albanski separatisti otimaju teritoriju). Albanci na Kosovu su petostruko više pobili svoje neistomišljenike i ne ne pada im na pamet da optužuju sebe da je albanski politički vrh zločoinačko-teroristički protiv Srba. Na taj način VD je poremetio namere Rusa da nam pomognu, a Nato-u su širom otvarana vrata. I za vreme 90-tih god. medijski rat za Kosovo nije bio na potreban nivi. Svaka čast ministrima IP Živadinu Jovanoviću i Vladislavu Jovanoviću, snažno su se borili za KiM, ali ipak previše su išli u ustorijat problema a manje konkretno na političke probleme na terenu. Živadin Jovanović je jedini od malobrojnih koji je držao govor na Trgu Rebzblike da se ZAUSTAVI isporuka Miloževića u Hag, svaka mu čast. Mnogi od tadašnjih političara koji su danas na vlasti, tada su bili nevidljivi. Široka je tema da se navode brojni argumenti. Hvala na prostoru.

  2. Avatar
    Момчило Сакан

    Протерано је 250.000 Срба само зa време “Олује”. Укупан број је далеко већо и процењуј се на око 600.000.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *