Од бајате „уметности“ до снажног обрачуна са сликом

БЕОГРАДСКЕ ГАЛЕРИЈЕ: РАПОРТ ПЕЧАТОВОГ КРИТИЧАРА

Како су у склопу вишедеценијског пројекта „Критичари су изабрали“, у цењену престоничку галерију продрли „уметници“ с друштвеног дна и цео простор ижврљали графитима, и како се овом „авантуром“ потврдило да држава новцем пореских обвезника често финансира контракултуру, која и на градском и републичком конкурсу има највећу предност

Галерија КЦБ: „ШАТРОВАЧКИ“ ЛИКОВНИ ЈЕЗИК

У ликовној галерији Културног центра Београда одржала се и током марта несвакидашња изложба. „Улица. Графити сцена из блокова“ значила је поновни атак на срце српског ликовног живота. Као критичарски наступ Драгане Ковачић, у склопу вишедеценијског пројекта „Критичари су изабрали“, у цењену галерију продрли су „уметници“ с друштвеног дна и цео простор ижврљали графитима. Тако држава новцем пореских обвезника финансира контракултуру, која и на градском и републичком конкурсу има највећу предност. Како је писао Мирча Елијаде, у страху да се не занемари неки нови геније, сада се предност даје најгорем ликовном смећу. Ретко који графит има висок уметнички ниво, више је то израз бунта болесне или угрожене младости и говор једне друштвене групе. Ликовни језик графита одговара шатровачком у језикословљу, као одраз менталне и социјалне патологије. Графити су углавном ликовно невешти, вид урбане наиве, што надокнађују огромном агресивношћу. Правом сликару би испод части било да се бави таквим ликовним задацима. Ни цртеж, ни калиграфија, нити слика, графити су производ поткултурног бунила, сродан наркоманији, настали као визуелна позадина црначке хип-хоп и реп музике, вид животињског обележавања територије црначких банди. Стално се афирмишу као урбани тип уметности, као да су прави, школовани сликари, рурални уметници. Ако су графити продрли у најелитније излагачке просторе, питамо се који је следећи ниво урбаног поживинчења – кустоси наркомани или кустоси криминалци? То је можда још урбаније од масе безимених графитера.
Графити су „уметност“ у коматозном стању. Ако већ прибегавамо медицинским дефиницијама, тачнија би била у односу на ову изложбу индукована кома, она која се вештачки изазива за тешке операције, као што је ова лоботомија публике у Ликовној галерији КЦБ. То харачење публика сама финансира. Драгана Ковачић је добитник Награде „Лазар Трифуновић“, која подразумева ауторску изложбу у овом елитном простору у Кнез Михаиловој улици. Било би занимљиво видети како би утемељитељ катедре за модерну уметност реаговао на ову изложбу. Њена ауторка за овако нешто уопште није морала да дипломира и докторира на Филозофском факултету, довољно би било да на ћошку с екипом попије пиво или попуши неки џоинт, више од тога овакви радови ни у естетском смислу не представљају. Да не би више долазило до оваквих немилих сцена, Град Београд, као финансијер КЦБ, под хитно треба да укине Награду „Лазар Трифуновић“ или је стави под надзор. Она је одавно изгубила сваки смисао као и програм те галерије, којој треба укинути средства за рад или потпуно изменити њену концепцију. Она је сасвим изневерила свој првобитни смисао постојања и на супротној је страни од било чега вредног у уметности. Најбољи уметници не пролазе на њеним конкурсима, Награда „Лазар Трифуновић“ се додељује увек исто естетски профилисаним критичарима, а највећи српски критичари као Ђорђе Кадијевић, Срето Бошњак и Балша Рајчевић никада је нису добили, уз сијасет млађих. Та тешка болест галеријског типа започела је још средином деведесетих када су кустоси Ликовне галерије КЦБ дозволили неком од бројних својих идиота да унесе контејнер за ђубре у Галерију као уметнички експонат. Од тада у том простору траје непрекидно вређање публике. Маја Алексић, млада новинарка и критичарка ТВ студија Б, тада ме је питала шта мислим о томе, одговорио сам јој: „Ако у Галерију може да се унесе контејнер за ђубре, онда је и сваки ђубретар уметник.“
Што је најгоре, избор графита као актуелних, нових уметничких дела је закаснио најмање 30 година; Драгана Ковачић је унела у Ликовну галерију КЦБ бајату уметност, као критичар је преспавала више деценија, графити су одавно опште место визуелног урбанитета. Највећи део оваквих критичарских наступа на срећу остаје заборављен у српској уметности. Њихово представљање у најелитнијој галерији у земљи има само један циљ: даље урушавање и унижење те институције, њено самокастрирање и понижење публике. Она се брани на уобичајени начин – не улази у тај простор. Посете скоро да и нема, како тврде неки од чувара галерије, посета за годину дана сада је на нивоу некадашње у једном месецу.
Графитери, ти ликовни сквотери крек и екстази естетике су јадни у свом хвалисању, „3, 4 или 7 дана радио сам графит“. Шта у односу на ту јалову, инстант „уметност“ да кажу сликари као Милован Видак, Љуба Поповић и Жељко Тоншић, који су поједина своја дела сликали три године? Графит је пре свега ликовно непоштовање урбаног status quo, да ли ико нормалан може на такав начин да побољша нешто што су генерације великих архитеката из прошлости с толико пажње и умећа засновали? Данашњим урбаним типовима у њиховој стваралачкој немоћи остаје само ружење, изругивање и унакажење, апотеоза естетике ружног и наказног. Нико у градовима не живи боље ни лепше зато што су прекривени недоученим жврљотинама, у свеопштој поплави шунда остаје само сећање како су се некада градске управе браниле од лудака који спрејевима насрћу на зидове. У Цириху су их слали на шест месеци робије.

Галерија „Луцида“: СЛИКЕ СВЕТЛОСТИ ЈУГА

Једна од најбољих галерија у граду је „Луцида“, сада с измењеном концепцијом, која омогућује изложбе квалитетних углавном млађих сликара. „Луцида“ је постала синоним за најнапредније у сликарској фигурацији и другим ликовним изразима, окупљајући уметнике који не могу да продру у друге галерије, огрезле у квазиавангардну естетику. „Луцида“ не напушта своје изабранике, па појединим приређује и две изложбе, попут сликарке Татјане Тање Пировић (Земун, 1964), чији је омиљени мотив морски пејзаж или марина. Њене мале заливе запљускују плавети боја и на њима су наглашени детаљи, попут белих креста таласа. Ма колико да је њено сликарство интимистичко, пуно љубави за предмет сликања, оно је и објективно, али на сасвим другом плану од апстракције или (пост)модерне деструктивности. Реалистичност њених призора другачија је и од естетике реализма. Разазнају се боје мора у приобаљу, светлија где је плиће и тамнија дубине на пучини. Камење је симболички назначено, неутралном сивом бојом, али је чулно приказан биљни свет Југа – нарови, маслине и омање живописно дрвеће. Кућице приморских места сведене су на белу боју фасада и црвену црепова с кровова, али тај контраст није вулгаран нити наиван већ са скривеним детаљима и прелазом тонова. Понекад се на њеним сликама над морским жалом заштитнички надвија само једно велико дрво, не без симболике. Перспектива остварена у сликању таквих представа је ваздушна, позната ренесансним и кинеским старим мајсторима, као што су и облаци назначени да делују ведро у атмосфери сунчаног дана. Све је на њеним платнима просунчано и узнесено, слика светлуца или блиста бојама, свет је схваћен без страха и присиле, реч је увек о дневним а не ноктуралним или драматичним пејзажима. Цртач и професор Драган Лубарда каже да је дан најлепша српска реч. Њено сликарство је на сасвим другој страни од ноћне, трагичне, демонске и окултне фантастике, али није лишено духовности. Уместо оргија форми или нагомилавања (као једног од ликовних начела) Тања Пировић с мером, суздржано, слави дарове пејзажа, свет схваћен као Божја творевина. Премда имају и ту функцију, ове слике нису описне, већ суштаствене, поседују дух и атмосферу. Зато им се она толико враћа. Реч је о сликарству схваћеном пре свега као осећајна а не мисаона категорија, о чулности и лепоти који чиле из данашњег суровог и сировог света. На њеним призорима окупаним светлошћу има нечег девичанског и чистог, можда најпре у доживљају, поштовању природе које се испољава и у њеном кућном врту. Она често слика Боку Которску или митска мора Грчке. То није само сликарство осећања и доживљавања већ оно које позива да се саживимо с њим, да га осетимо као израз радости стварања, да га дубље упознамо у смислу онога што Немци зову уосећавање (Einfühlung). У ту мистичну димензију уводе називи слика и тиркизне, кобалтне и ултрамарин боје. Небо је у јари, жућкасто зажарено, летње, када је најлепше, као оно изнад пучине. Слика је сва у пастелним, меким тоновима, заснована на ликовно питомом контрасту окер и плаве, као преовлађујућих боја. Коначно, ево уметнице која верује човеку и свету као духовној суштини, ево сликарке светлости Југа.

Галерија РИМА: СА СУНЦЕМ У СТОМАКУ

Галерија РИМА, са своја два излагачка простора у Крагујевцу и Београду, једно је од култних места на мапи модерне и савремене српске ликовности. Она је центар не само за организацију квалитетних изложби већ и за замашно издаваштво у виду обимнијих каталога и монографија са студиозним текстовима. Током марта и априла у београдском огранку одржава се изложба слика и радова на папиру сликара и академика Милорада Бате Михаиловића (Панчево, 1923 – Париз, 2011). Изложбом остварења из раног, париског периода, обележава се и 10 година од његове смрти. Није реч о цртежима већ о зрелим остварењима колористичког типа на којима долази до израза сва особеност тог ствараоца – од динамичке композиције, косих и спиралних потеза, ликовне драме до форсирања црвене боје и слободно решене целине у знаку превласти апстрактног. Може ли се квалитетно сликарство засновати на естетици мрље, удара четке на површину и гестуалности? Михаиловић, припадници групе Гутаи и бројни некада авангардни сликари из педесетих и шездесетих година прошлог века доказују да може. Ташизам или сликарство помоћу тачке и мрље, последња је француска историјска авангарда. С њом се завршава велико француско сликарство као најнапредније у протекла четири века (Дадо Ђурић га је сматрао највреднијим у целој историји уметности). С Михаиловићевим сликама уочавамо да је естетика слободног сликарског чина, назначена још код Енглеза Александра Казенса у 18. веку и његовом методу сликања пејзажа помоћу мрља (на немачком флека) и у далекоисточној уметности, можда и не толико другачија од класичног сликарства. Код Михаиловића исто тако долази до изражаја тежња ка чистој, тачније (од нарације) ослобођеној ликовности, која подразумева и неке поставке фигурације: центар и периферију слике, композициону равнотежу маса, контрасте или хармоније боја, дијагоналну, хоризонталну или вертикалну композицију и сл. Нова је огољеност, сведеност тих основних елемената слике, назначена још код Василија Кандинског око 1915. године.
Бата Михаиловић слика снажно, изразито и упечатљиво, његов обрачун са сликом увек је коначан и доследан. У дело улаже многе тада нове и актуелне методе, од гестуалног сликарства, цурења ликида (dripping) до монохромног набојавања и надреалистичке декалкоманије. Те богате, можда и пребогате слике у форми и фактури, увек су топле и људске у изразу и боји, дакле, помало и несвршене, потпуно лишене техничења геометријске апстракције. Укупно, заправо, само сведоче о силовитој, храброј природи сликара који је, како би Пикасо рекао, „Имао сунце у стомаку“.