Њет папирић

Чији су планови покварени када је Сергеј Лавров у Москви изговорио број 1244

Не може Русија да наметне другима оно што би можда хтела – додуше, такве амбиције и не исказује, свет тако поимају само они што себе сматрају изузетнима и не примећују ништа ружно у том свом расистичком ставу да су бољи од других – али и те како може да спречи оно што неће; таква је, наиме, природа овог светског поретка који је уграђен у Уједињене нације. И који она изузетна нација, са својим вазалима који се том чињеницом понизно поносе јер су уверили себе да их то чини бољима од других, није могла да промени чак ни када је била на врхунцу своје свемоћи. А сада је од њега толико далеко да је и сама принуђена да то призна, и затим понови у сваком свом стратешком документу који је произвела у последњих неколико година, откако се суочила с тим горким сазнањем.
Док Русија истовремено не пропушта прилику да покаже да је и те како слободна, способна и вољна да спречи све што и треба да буде спречено, уосталом, управо зато што је супротно начелима Уједињених нација које су једнаке и ниједна није изузетнија од осталих.

[restrict]

СУСРЕТ У МОСКВИ Због тога је оно што се прошлог петка, 16. априла, догодило у Москви – састали су се тамо министри спољних послова Русије и Србије, Сергеј Лавров и Никола Селаковић – било очекивано таман колико и нарочито пожељно, с обзиром на околности.
Ово стога што су нам околности у последње време још компликованије него што смо навикли; а сви врло добро знамо да су нам, у том смислу, навике, нажалост, поприличне.
Тек да скицирамо: На источној граници Украјине додатно се заоштравају односи Запада и Русије; свуда око нас претеће НАТО вежбе и звецкање непријатељским оружјем; Америка почела и отворено да захтева да признамо самопроглашену независност Космета; Аљбин Курти, уз евидентну подршку Запада јер би иначе одавно био ућуткан, упорно прети „Великом Албанијом“; и на све то нон-пејпер неоправдано приписан словеначком премијеру Јанезу Јанши који предвиђа стварање „Велике Албаније“, и веће Хрватске, и српско признање „Велике Албаније“ (повећане и за Прешево и околину) уз тобожњу компензацију у виду дела Републике Српске… А на све то ковид који постојећу геополитичку нервозу додатно распаљује.
У окружењу свих ових фактора, „реафирмисали смо нашу посвећеност наставку пружања помоћи нашим српским пријатељима у одбрани легитимних права Београда у односу на Косово“, поручује руски шеф дипломатије након сусрета са својим колегом из Србије. „Наставићемо да говоримо у корист очувања овог питања као приоритета у Савету безбедности УН, у намери да Резолуција 1244 буде испуњена у потпуности… Захваљујући проактивном приступу Србије, и енергичној позицији Русије, нелегитимни покушаји да се Косову обезбеди чланство у Интерполу, Унеску, Савету Европе и другим организацијама били су неутралисани. Наставићемо то да чинимо.“
Да би Куртијеве („неприхватљиве, провокативне и веома штетне“) позиве и, хајде да га тако назовемо, Јаншин нон-пејпер, о(т)писао као „врло опасне игре“. И опет указао на Резолуцију 1244: „Постоји Резолуција 1244 Савета безбедности УН, она није поништена. Одговорни политичари, а нарочито шефови европских влада, уверен сам, немају право да изразе било какве идеје које грубо поткопавају сам концепт Резолуције 1244 СБ УН, према којој Савет безбедности поштује суверенитет Србије и прописује да ће тачан статус Косова бити одређен кроз преговоре Приштине и Београда.“
„Као што је председник Владимир Путин у више наврата рекао, подржаћемо свако решење које је прихватљиво Србији“, напоменуо је Лавров, а онда и поентирао. Тако што је подсетио да никакво решење не може бити усвојено мимо воље и одобрења Русије: „Резолуција (1244) предвиђа да Београд и Приштина постигну договор о статусу Косова, који треба да потврди Савет безбедности УН.“
У коме, као што знамо, Русија има право вета. Да није тако, уосталом, сва би прича о статусу наше јужне покрајине била окончана још 2008. године…

ЧИЈИ ЈЕ ЈАНШИН ПАПИР И тако је, тим елегантним њет Сергеја Лаврова, не-папир постао управо то. Мртво слово на папиру.
Не можемо да знамо да ли су се Селаковић и Лавров састали баш због овог њет папирића; његов садржај у јавности је објављен дан пре њиховог састанка, односно шест дана након што је састанак најављен. А опет, папир по свему судећи циркулише још од фебруара („Премијер Словеније Јанез Јанша очигледно је у фебруару незваничним каналима послао такав документ председнику Европског савета Шарлу Мишелу“, пише ових дана за „Дојче веле“ Кристијан Шварц-Шилинг, некадашњи министар у влади Хелмута Кола и потоњи високи представник у БиХ). И приде је 5. марта словеначки председник Борут Пахор с тројицом чланова Председништва БиХ ћаскао о могућности мирног распада те творевине, што ће рећи да се никако не сме одбацити ни могућност да се Лавров и Селаковић јесу састали због координације поводом овог случаја. Зато што је случај такав да такву врсту одговора и изискује.
Ово нас и доводи до покушаја да одговоримо на кључно питање: чији је Јаншин не-папир? И тек ћемо из могућег одговора на ово питање видети колико је, заправо, била важна порука коју су министри Сергеј Лавров и Никола Селаковић, Русија и Србија дакле, упутили из Москве прошлог петка.

СЛОВЕНАЧКО ПРЕДСЕДАВАЊЕ Пре свега, чак и ако на страну ставимо то што, како указује Шварц-Шилинг, „Јанша пориче да је аутор документа“, имамо основа за уверење да Јаншин не-папир, осим што није папир, заиста није ни Јаншин; о томе сведочи и споменуто Пахорово саучествовање у разради идеја које су тамо садржане.
Тако да би евентуално, да их не познајемо боље, могло да се говори о ауторским правима званичне Словеније, али хајде да не трошимо ни време ни простор на доказивање да тако нешто није могуће. Нити би то њима могло да падне на памет, нити би се дрзнули да покушају да спроведу у дело све и да им је то пало на памет, коначно, све и да су сами то покушали, нико на њих не би ни обратио пажњу, без увреде, толики су им домети.
А опет, нема сумње да папир који не постоји – постоји. Што значи да су и Јанша и Пахор само добили, и одиграли, улогу каква им и пристаје, наиме, курира.
Чији су они курири?
Будући да је Словенија поносна, значи, покорна, чланица Европске уније и НАТО-а, постоје само три могуће адресе на којима се може тражити скривени аутор: нека од моћнијих европских престоница, што ће рећи Париз и/или Берлин, или Лондон, или Вашингтон.
Прва варијанта отпада, из простог разлога што ауторима у Паризу и/или Берлину не би био потребан Јанша да папир пренесе до Брисела председнику Европског савета Шарлу Мишелу; за ту сврху и Емануел Макрон и Ангела Меркел сигурно имају много директније путеве, који су уз то и мање отворени за компромитовање.
Што сумњу своди на Енглезе и Американце.
Ова закулисна игра преко треће стране тако да се избегне лична одговорност, при томе иза леђа савезницима, делује довољно перфидно да би могла да буде енглеско масло.
А опет, треба скренути пажњу и на једну интересантну подударност. Прошли пут кад је Словенија председавала Европској унији, у првој половини 2008, проваљено је како је по америчком диктату саучествовала у координисању признавања једнострано проглашене независности наше јужне покрајине. А сада би поново да мењају границе, и то неколико месеци пре него што ће Словенија преузети председавање Европској унији. Опет Американци?
Или то преко Словенаца раде Американци и Енглези заједно. Њима су се Лавров и Селаковић обратили, а не Јанезу Јанши или Боруту Пахору.
Док је сасвим одвојено, не и мање важно, питање ко је садржину не-папира и његове намере открио јавности, иако то јавности није било намењено, бар не у овом тренутку. Чиме је све актере натерао да се тих намера и планова ритуално одрекну. И тиме их, барем на неко време, одбаце на ђубриште свих осталих пропалих идеја за тражење решења наших проблема мимо одредби међународног права и Повеље Уједињених нација.
И крајње је време да се послуша та порука из Москве. Уосталом, без ње се не може…

[/restrict]

Један коментар

  1. Od broja 1244 mnogi dobijaju jaku gorušicu. Domaće “demokrate” su gadljive na sve što je ostatak Miloševića, Vlast ne može da čuje za 1244 jer joj remeti “istorijski koncept” predaje “Kosova” i mirni razvoj Srbije do nivoa “svetskog prvaka”, a Zapad je dobio amneziju na taj broj. Jedino Rusija u broju 1244 vidi rezoluciju UN i poštovanje međunarodnog prava. Za to se sa pravom zalažu. Pošto “Rusi nisu veći Srbi od Srba”, oni će prihvatiti rezultate dogovora Srbije i Prištine, što je tiče odnosa i uloge Rusije u pitanju “Kosova”, sa aspekta odnosa sa Srbijom. Što se tiče delovanja Rusije van tog konteksta, ona će delovati u skladu sa vlastitim interesima. Ne mareći za moguće “zgražavanje” vlasti Srbije.

    12
    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *