Милош Шобајић (1945–2021) – ОДЛАЗАК НАЦИОНАЛНОГ БОРЦА КОЈИ ЈЕ ПРИПАДАО ЦЕЛОМ СВЕТУ

У 76. години живота отишао је један од најбољих српских сликара који је уз светски успех и ураганско стваралаштво био непоткупиви противник новог светског поретка и његове уметности, и истрајни борац ангажован око важних националних питања свог народа

Овај In memoriam је више сасвим лично обојен текст, написан као омаж некоме ко је био више од познаника, него што је „званични“ некролог. У 76. години живота отишао је један од најбољих сликара које смо имали и неуморни борац за важна српска национална питања, непоткупиви противник новог светског поретка и његове уметности. Битку с вирусом корона изгубио је 24. априла, у суботу, у три сата ноћу. Иронија не само његовог одласка већ и многих других је у томе што није веровао у постојање те болести, сматрао ју је подвалом за довођење човечанства у нови, нехумани поредак, што га је одвело у неопрезност и претерану активност.

СЛИКАО ЈЕ КИСТОМ, КРПОМ И ПРСТИМА Милош Шобајић рођен је у Београду 1945. године. По оцу Воју потиче из српске породице у Црној Гори, која jе стекла богатство у Србији и у Црну Гору крајем 19. века донела први биоскоп, прву робну кућу, позориште, читаоницу и библиотеку, први блех-оркестар, новине и часописе. Мајка Мира пореклом је из Лике. Та је породица дала сликаре, песнике и дипломате. Његов деда Илија Шобајић био је истакнути цртач реалиста, оснивач с Љубом Ивановићем београдске Ликовне академије око 1935. године. Унук је с дивљењем чувао на зиду његове цртеже. Отац је био дипломата, генерални конзул у Истанбулу, где је провео седам година. Сећао га се као изванредно живог града, где је у очевом друштву видео Аву Гарднер и многе угледне људе. Основну и средњу школу похађао је у Београду, Истанбулу и Никшићу. Матурирао је у Првој београдској гимназији 1964. године а од 1965. до 1970. студирао сликарство на Ликовној академији у Београду. Омиљени професор био му је Раденко Мишевић, који је написао и текст у каталогу његове прве изложбе у Модерној галерији Ваљево. Било је то херојско време невиђеног процвата наше уметности, када су се у Београду сјатили изванредни цртачи, многи и одбијени с пријемног на Академији као „исувише формирани“, што је била једна од највећих глупости наставног кадра с тог факултета, могућа само у 20. веку. Долазили су ту рурални али генијални типови, деца из грађанских кућа, шарен свет, који је већ начела хипи револуција. Са Шобајићем су студирали Слободан Шијан, сјајни фантаста Радован Хиршл, Љубица Мркаљ, Владимир Влаја Јовановић, који је донео први еирбраш у Београд и научио њиме да сликају Ољу Ивањицки и Драгоша Калајића, Александар Цветковић, Божидар Дамјановски и многи други. Шијан се сећа у тексту у каталогу за Ваљево да је Шобајић на пријемном испиту сликао прстима, али да је та слика била квалитетна. Такав метод ће развијати до краја живота, сликао је кистом, крпом и прстима. Ако неко мисли да је то погрешно, треба да се обавести о открићу конзерватора Лувра, који су на једној од најбољих Леонардових слика открили бројне трагове прстију. Хиршл се сећао да је Шобајић задивљавао класу тако што би на првој години почео цртеж акта од палца на нози, цртао нагоре и на крају све би одлично испало. Он је у ери хипи облачења и културе одударао, долазио је уредан, елегантан, у оделу и с краватом. Био је другачији од просека и остао до краја денди, с једном просторијом у стану само за одела и ципеле, уредно послагана у заштитним фолијама на великом металном раму. Професор Мишевић се исто тако сећа невероватно брзог Шобајићевог напретка.

Печату на дар

Одани и истрајни пријатељ Печата Милош Шобајић није само пасионирано читао наш лист, писао у њему, говорио и учествовао у изградњи идентитета наших новина. Поводом изласка нашег 100. броја, Шобајић је, специјално за Печат, насликао истоимени мотив на платну. На њему, као што је то волео да чини, у лице посматрача сручена су сва велика питања, па и оно каква је судбина посматрача, а каква слике коју посматра. У интервјуу за наш магазин (Зло света није јаче од наше добороте, 2010) читав живот описао је као „место велике опасности“.
„Пођимо од оног места где је набијен први Србин на колац, преко наше спаваће собе, купатила, све су то ’места велике опасности’. Чак је и слободно мишљење врло опасно место. Ја сликам та места, пошто у њима свакодневно живим. Навикао сам се на њих. Дотерујем их, гладим и префарбавам, додајући им детаље и бележећи делове људских тела која туда пролазе.“
Поводом једног од јубилеја Печата забележио је да наш лист чита са задовољством јер је политички некоректан, пошто текстови коментаришу догађаје овог света из сасвим другог угла од оног званично коректног.
„Никад као данас народи нису били принуђени да трпе у тишини оволику количину лажи и обмана, наметнутих и лажних вредности, кича и неталента, неморала и цинизма власти, ратова и разарања, уништења целих популација и народа. Печат има храбрости да ове катаклизмичке догађаје коментарише на свој специфичан начин и да се тако сврста у ону драгоцену кохорту људи који мисле другачије и који се упуштају у отпор за добро свих нас.“

УСПЕХ У СВЕТУ – НЕУСПЕХ У САНУ У Париз је отишао 1972. године. У њему је живео и радио деценијама и у атељеу у Бато Лавоару где су стварали Пикасо, Матис и Модиљани. Ту га је прихватио и помогао веома утицајни Патрик Валдберг, Американац у Паризу, водећи стручњак за надреализам и ирационалну фигурацију. У Паризу се дружио с Дадом Ђурићем, коме је намеравао да овде приреди велику изложбу. У иностранству је његова каријера кренула узлазном линијом и он је поред Марине Абрамовић био најцењенији наш уметник у свету уз Дада Ђурића, Љубу Поповића и Владимира Величковића. У Паризу је имао самосталне изложбе у чувеним галеријама, као што је Галери Блондел, Галери ди Драгон, као и широм Европе и света, у немачком Лудвиг музеуму, Њујорку, Женеви, Аскони, Копенхагену, Кини, где је био почасни професор и где му је откупљена цела изложба. Имао је преко 80 самосталних изложби широм планете и учествовао на око 500 групних. О његовом опусу је објављено пет монографија а у припреми је била најобимнија на српском, француском и енглеском језику. Једну од њих, највећу по формату, написао је нобеловац Петер Хандке, друге су писали истакнути познаваоци као Ирина Суботић и Едвард Луси Смит, уз Доналда Каспита водећи англоамерички критичар. О стваралаштву овог уметника изашло је близу 700 текстова у француској, италијанској, српској, америчкој, јапанској, грчкој и немачкој штампи, као и бројни телевизијски филмови и прикази. Дела су му у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду, као и у више десетина музеја у земљи, региону и свету. Године 2018. руска Дума одликовала га је орденом Почасног госта Русије, када је постао и члан Удружења уметника Русије. Добитник је и низа признања у Србији: Златног ордена Републике Србије за достигнућа у уметности, Вукове награде, Златног беочуга Београда, награде Мише Анастасијевића и др. Године 1995, у ери нових балканских ратова, представљао је Србију у њеном павиљону на Венецијанском бијеналу. Тада је у целој француској штампи, у свим водећим листовима, без било какве могућности демантовања, кренула на њега сложна хајка да на најугледнијој светској изложби учествује инспиратор етничког чишћења у Босни. Француска сада плаћа цену свог глајхшалтовања с НАТО бомбардовањем Србије и америчком окупацијом Европе. Шобајић је тако израстао у најистуренијег српског борца на Западу за истину о зверствима новог светског поретка. После четрдесет година проведених у Паризу вратио се у отаџбину, прихватио је 2005. године позив да у оквиру Мегатренд универзитета води Факултет за уметност и дизајн и постао на њему професор, декан и професор емеритус. То га је касније коштало чланства у САНУ, речено му је да никада неће бити примљен неко с Мегатренда. Тако је учињена велика неправда да највећи српски живи сликари Милош Шобајић и Александар Цветковић нису постали академици, али јесу много гори од њих.

АУТОБИОГРАФСКЕ КЊИГЕ За неких петнаест година боравка у Београду Шобајић је изванредно развио друштвену активност, захваљујући својој огромној радној енергији. Пред крај живота, када се многи повлаче у пасивност пензије, он је стварао, излагао и писао. Насликао је вероватно највећу слику на свету, акрилик на платну величине 22 х 10 метара, која из техничких разлога није постављена на једну београдску фасаду. Објавио је 2018. своју прву ауторску књигу „Сликај и ћути“, у којој говори о утицају глобализма на савремену ликовну сцену. Смрт га затекла одмах после промоције његове друге, аутобиографске књиге „Мојих девет живота“. Представио ју је у новооснованој Галерији Комбанк дворане са изложбом од седам монументалних слика, урађених у последњих десет година и три скулптуре излагане широм Европе, које ће остати део трајне уметничке поставке Комбанк дворане и после затварања изложбе 1. маја.
Да се не би овај текст претворио у пригодни хвалоспев, треба рећи и понешто о Шобајићевим заблудама, које га не умањују као човека и уметника. Заблуде улазе у нечију величину карактера, јер сведоче о искреном ставу. Што већи его то већи уметник. Он је сматрао свој најбољи, париски период, када је сликао дисциплинованије, детаљније и мање експресивно, слабијим од онога што сада ради. Није разумео да његова ликовна харизма управо ниче у сусрету прецизне, реалистичке фигурације и ликовне слободе, иначе би се претворио у једног од безбројних експресиониста. Није ни прихватао да има икакве везе с фантастичним сликарством, што наравно није било тачно, а и сам себе је оповргао имајући у Модерној галерији Ваљево, светском центру за такву уметност, две изложбе – „Југословенски период 1967–1972“ и другу посвећену раном париском периоду. Та његова одбојност према том изразу ишла је дотле да је порицао ауторство неких својих раних слика ако му се не би свиделе. Шобајић није волео то што раде Жељко Ђуровић и други наши водећи сликари, делио их је на леве, јалове авангардисте, сумњиве експериментаторе, најчешће безвредне и десне сликаре занатлије разноразних пејзажа и мртвих природа. У средини су за њега били малобројни прави ствараоци. Није, међутим, никада хтео да каже кога од њих цени, истицао је само неког Душана Марковића, минорног уметника, који му је помагао у прављењу скулптура. Сматрао је свој Факултет за уметност и дизајн најбољим од Истанбула до Париза, али је то другоразредна уметничка установа, која ни по чему не може да се мери с Факултетом примењених уметности у Београду. Када је писац ових редова посећивао Шобајића на Мегатренду, запрепастила га је чињеница да та установа тада није имала никакву библиотеку која би пратила уметничку наставу, по чему је усамљена у Европи. Управо је библиотека на београдској Ликовној академији за генерације студената и професора била најзанимљивије место. На Мегатренду је Шобајић сликао и дела која је припремао за изложбу у Русији. Направио је компромис, због руских икона позадина слика је била златна и то је било лоше решење. Исто тако многи његови пријатељи, па и аутор овог текста сматрају његове скулптуре лошијим од слика које су ликовно култивисаније и успешније, а и његови видео-радови нису на висини оних нпр. Бојана Бема.

БЕСКОМПРОМИСАН И ОШТАР ЈЕЗИК Шобајић је говорио да је то што сликају Љуба Поповић и Љубица Мркаљ „кич из стакларских радњи, коме није место у Музеју савремене уметности“. За некога је, међутим, и већи део његовог опуса само естетика ружног, која управо припада оној западној уметности против које се борио, или како је говорио „Жив дран недодран“. Целу ту проблематику није могуће разумети без познавања његових естетских извора. Шобајић се, као и Дадо Ђурић, ужасавао онога што је звао лепо и допадљиво мазање, које може само да украси неки стан. Никада није хтео уметност као декорацију, за њега је било важно „Не како живимо већ како се осећамо“. На сликама је радио и по десет година, говорећи: „Волим црвену боју, она даје снагу као црна и плава.“ У целом његовом опусу долази само до израза трагичност, човек се гуши, у клопци је, посвуда је опасност, од које бежи. Занимала га је побуна, револт кога има у Београду, а не „турбо-фолк бука са Средњег истока“. Уочио је да „Човек није неко ко треба да мисли и ствара“ у планетарном затвору Pax Americane, те да се мозак прво испира тамо где су знаци духовног отпора – у уметности. За њега је концептуализам, лупање по клавиру и исцепкани комадићи папира бачени на под као експонати у музејима, био не само идиотизам већ кукавно служење властодршцима и окупаторима. „Историја се чува са љубављу јер је то доказ да смо живи“, каже тај Милош. Умео је да забави и децу, није био крут ни са ким у опхођењу. Писац ових редова га је са својом ћерком често сретао у центру града, сликарева мајка је живела у Светогорској улици. Он би увек ту девојчицу ословљавао с поштовањем које она памти: „Како је критичарка?“, наслутивши њену често кључну помоћ у настанку ликовних критика у „Печату“, па и овог приказа.
Отишао је заувек велики уметник и интелектуалац, уз Драгоша Калајића и Мому Капора један од ориђинала главног града, чији је значај увелико прерастао чисто ликовни. Реч је о великом сликару, титанској појави, једном од последњих који је урагански стварао, из кога су спонтано и природном логиком куљала ремек-дела. Био је и оно што је Калајић истицао као највећи духовни и уметнички подвиг – српски, национални радник и борац који је уједно припадао целом свету.

ШОБАЈИЋ, ЈЕДАН И ЈЕДИНСТВЕН

Још један стуб, још један храст мање… А колико их је преостало?

Пише Срба Игњатовић

Стара је фраза, али истинита, да прво одлазе најбољи. Не само код нас него у васцелом свету уочив је мањак оних храстова што га подупиру и обдржавају, чине вертикалу, како је својевремено сведочио Андре Малро. У књижевној савремености, овдашњој, аутентичне великане можемо да набројимо на прсте једне руке. И у култури и уметности, наравно и оној ликовној, однос вредности је идентичан. Нема више међу нама плејаде стваралаца пониклих из Медиале. Ни оних других из тог времена, али ни смелих ликовних бојовника што су се нешто касније изнедрили.
И, ево, одлази и несмирајник, бунтовни витез, духом и интелектом оплемењени Милош Шобајић (1945–2021). Уметник чији је живот један роман. Сва срећа да га је, макар у последњи час, преточио у врсту мемоара (Мојих девет живота). Стваралац изузетне енергије, превратник наклоњен личном „синкретизму“ форми и боја. Посматрајући његове монументалне слике, човек је у њима могао да сагледава нијансе великог пожара. Али је та експлозија, тај ватромет носио и своју хармонизацију. Имам утисак да је у томе садржана тајна, или један од „кључева“ Шобајићевог визуелног рукописа.
И онда су, колико спонтано, толико и посве намерно фигуре Шобајићевог сликарства искорачиле у простор. Овај сабеседнички пријатан, суптилно образован, духовит човек склон особеном хумору, речити саговорник, у свом стваралачком чину поседовао је лековиту дрскост. А опет, и оно што је ту наликовало на бруталне акценте и форме, није било лишено интиме, заправо душе.
Част ми је што сам бивао у прилици да се с Милошем Шобајићем дружим. Посебно памтим један поноћни повратак у Београд, након извесног културног збивања на северу војвођанске равнице. Унети у разговор о књижевности, о сликарству, о свакодневици, нисмо обраћали превише пажње на оно што се украј пута збива. Милош је први приметио тамне униформисане фигуре с дугим цевима, распоређене с обе стране, дуж читаве трасе, у правилним размацима од по тридесетак метара. Његов коментар је био шаљив; отприлике – не заслужујемо ваљда баш оволику помпу! Биће дан или два касније схватам да је држава те ноћи транспортовала у Русију нуклеарне реликте из Винче. Не могу да тврдим, али сам готово сигуран да се и ова мала повест волшебно уткала у неки од плодова најновијег Милошевог размахнутог, наоко басконачног визуелног неимарства. Којим је, дакако, маестро Шобајић држао перманентну лекцију зацарилој, квазиликовној трулежи овдашњих залудника и трабаната оцвале постмодерне химере.
Милош Шобајић је био један и јединствен. До јуче сав у напону, данас је историја. Али она права, најдубља и плодоносна. Остајем његов дужник у много чему, поносан што једну моју двојезично објављену књигу обележавају његови радови, почев од предње корице. Наслов Слепи путник није ми могао нико боље подржати него онај његов спрам предела, неба и космоса заошијани а распети вечни трагач.
Још један стуб, још један храст мање… А колико их је преостало?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *