Крвави мач партије

Бесмислице о српском патриотизму Удбе у функцији прања биографија: Трагикомично је данас тврдити – у стилу филмова о акцијама Мосада – да су усташе биле на мети како би био „наплаћен“ Јасеновац. Па што су онда били на удару четници? Због злочина над Хрватима? Којих злочина? У ком су то они логору убијали Хрвате? Јасно је да су питању празне и отужне приче

Бивши функционер Државне безбедности комунистичке Југославије ових дана је, уз накарадно велику медијску пажњу, устврдио да је његова служба осветила српске жртве из Јасеновца. Како је рекао – све одговорне за њих „побили су као псе“. Уз то је напоменуто, ваљда да би посредно било истакнуто да се у ономе што су удбаши радили налазио српски мотив, да је усташама које су биле на удару „пуштано ужичко коло“.

ПРЕКОРНИ ДАРИН ПОГЛЕД Филм „Дара из Јасеновца“ је болно наметнуо многа питања која су у ширим размерама дуго била игнорисана. Једно од њих је: како је могуће да југословенска држава није много озбиљније – и то баш због тога а не нечег другог – радила на привођењу правди свих оних који су током постојања НДХ били укључени у спровођење геноцида над Србима?
Одговор је недвосмислен: Титова Југославија никада није јасно дефинисала масовне злочине над Србима као покушај геноцида од стране хрватског режима који је имао већинску подршку свог народа. Све је, нетачно, представљано као низ страшних злочина (што је само по себи тачно) које је починила шачица усташких „слуга окупатора“ против којих је, као, била већина Хрвата (то је већ безочна конструкција). Они су, стога, третирани не онако како су заслужили, тј. као поражена страна – слична Немцима или Аустријанцима – већ као важан сегмент у антифашистичкој борби.
Бројне хрватске партизанске бригаде, у којима су Срби били већина (до 1943. огромна), искривљено су представљане као доказ „масовног“ хрватског отпора фашистичком окупатору. Уз то, стварана је накарадна симетрија између четника и усташа, односно злочина које су починили припадници Југословенске војске у отаџбини (ЈВО) и структуре НДХ. Требало је све да испадне као да су геноцидне намере имали сви осим југословенских бољшевика, који су својом победом спасли Србе од усташког, али и, наводно, Хрвате и муслимане од четничког ножа.
При томе се намерно и систематски занемаривала чињеница да су четници били југословенска (не и антисрпска) војска. У томе, као и у опредељености за демократију и у поштовању српске традиције, а не у југословенству (нажалост), разликовали су се од бољшевичког војнополитичког вођства. У редовима ЈВО био је и не баш занемарљив број Хрвата и Словенаца (поготово млађих официра и подофицира). Тим пре, што се тиче државотворних намера Равногорског покрета за поратни период, оне су, уз све варијације, подразумевале обнову југословенске заједнице с три (кон)федералне јединице. Да су четници победили, Срби не би били етнички и територијално раскомадани као што се десило, али далеко је од тога да би нпр. Хрвати доспели у седми круг земаљског пакла. Одговорни за злочине над Србима били би елиминисани, али никаквог српског осветничког Јасеновца не би било.

[restrict]

ТИТОИСТИЧКА НЕДЕЛА Било је, наравно, и на четничкој страни злочина (мада много мање него на страни бољшевичких војних, политичких и полицијских структура). Неки су били и на националној основи. Радило се о повременим осветама због покоља над српским цивилним становништвом. Но, до 1943, док дух аутентичног српског отпора дефинитивно није укроћен и идеолошки укалупљен, таквих одмазда је било и од стране партизана у крајевима где су њихове породице биле изложене усташким покољима.
Али битно је да се нагласи: све хрватске и муслиманске цивилне жртве партизанских или четничких осветничких акција током Другог светског рата не досежу број српских страдалника у једном месецу у време док је усташки геноцид био на врхунцу! Међутим, по окончању рата, комунистичке власти су се у вези с учешћем у тзв. Народноослободилачкој борби једнако односиле према пораженим Хрватима и победничким Србима. Сви су постали превасходно антифашисти с извесним бројем својих „домаћих издајника“. Нема везе што тако није било, то је репресивно наметано. Као и концепт „решавања националног питања“, који је награђивао оне који су били уз нацисте, а газио интересе Срба што су им се супротставили.
Да шире не понављам причу о стварању хрватске федералне јединице у чијем саставу је била цела Далмација (укључујући и њен историјски српски јужни део) и приде Истра, док је Србија добила покрајине а Црна Гора обновљену државност (што само по себи није проблематично) и вештачки проглашен конститутивни народ од тамошњих Срба (што је већ био својеврсни идентитетски геноцид). Крајина настањена Србима није добила аутономију у саставу Хрватске, а Босна и Херцеговина је полако претварана у муслиманску републику (њима је нешто касније дат статус нације). Српске покрајине су у неколико корака претворене у неименоване републике.

ЦРВЕНА ДРОГА Све у свему вођена је антисрпска политика. Онда није ни чудо што однос према усташама није био ни налик ономе који је Израел имао према нацистима. Југославија је била Титов феуд, а не српска држава. То што су Срби у њој били релативна већина, односно што су имали улогу носећег стуба војске и полиције, мало је значило. Хипнотичком пропагандом онима који су били део система мозак је био испран и нису ни примећивали да раде за рачун црвеног хрватског диктатора који разара све српско.
Југословенска маска је многима деловала као довољно покриће за тако нешто све док се држава Јужних Словена није распала. Онда је полако и њима почело да бива јасно шта су чинили и чему су допринели. Ипак, било је касно макар се и искрено покајали. Али нису се баш сви који су припадали разним нивоима тадашњег естаблишмента пробудили из титоистичког сна. Ту је корен тзв. друге Србије која и после Ј. Б. Тита и распада СФРЈ води коминтерновски рат (у евроатлантској амбалажи) против свог народа.
Уз оне који су и даље одани Титовој националној политици (и њихов подмладак) постоје и његови некадашњи јуришници који нису више антисрби, али сујета им не допушта да признају да су били на страни зла што је сатирало нацију којој припадају. Ту истину настављају да заклањају лажима о позитивном карактеру СФРЈ, Удбе и свега другог што је заправо представљало антисрпски мач злочиначког титоистичког режима. Најбољи доказ да је тако је све оно шта је он урадио Србима. Ојадио нас је за педесет година горе него Турци за четири века. И шта је ту патриотско у српском смислу?

РИТУАЛНА УБИСТВА Сада да се вратимо усташама. Да ли је титоистички режим ликвидирао усташе у емиграцији? Јесте! Да ли је то радио с албанским припадницима тзв. „непријатељске емиграције“? Свакако! Али како су пролазили Срби који су били у редовима разних равногорских и других антикомунистичких организација? Исто! Сурово су убијани. При томе су Хрвати и Албанци који су се нашли на мети обично били укључени у припреме терористичких акција против органа власти или цивилног становништва Југославије. С нашим сународницима ствари су, најчешће, стајале другачије.
Углавном су, кaдa сe рaдилo o Србимa, ликвидирaни људи сaмo зaтo штo су свojим тeкстoвимa и jaвним нaступимa рeвoлтирaли рeжим (често и стога што су осветљивали његову националну политику, тј. комадање српског народа и његових земаља), a убиствa су нeрeткo билa нaлик сцeнaмa из нajкрвaвиjих хoрoр филмoвa. Taкo je нoвинaр и публицистa Дрaгишa Кaшикoвић 1977. гoдинe у Чикaгу искaсaпљeн сa шeздeсeт и чeтири удaрцa нoжeм, a с њим je с пeдeст и три убoдa нeмилoсрднo усмрћeнa и њeгoвa oсмoгoдишњa пoћeркa (чaк су joj унaкaзили и oчи). Током својеврсног сатанистичког ритала они су били жртвовани на олтару титоизма!

ЛАЖИ УМЕСТО ПОКАЈАЊА Политичка полиција комунистичке Југославије побила је много српских, хрватских и албанских емиграната. Они су често, као што смо видели, веома брутално ликвидирани зато што су били противници титоистичког режима. Најмање је било битно шта су радили током Другог светског рата. Титоистички врх није превише плакао због српских жртава а тим пре ради погажених српских националних интереса (које је и сам разарао ништа мање посвећено од усташа).
Трагикомично је данас тврдити – у стилу филмова о акцијама Мосада – да су усташе биле на мети како би био „наплаћен“ Јасеновац. Па што су онда били на удару четници? Због злочина над Хрватима? Којих злочина? У ком су то они логору убијали Хрвате? Јасно је да су питању празне и отужне приче. Радило се једино о томе, да то поновим, да је ДБ кама у титоистичком режиму убијала оне за које је комунистичка партија сматрала да су на било који начин били опасни за поредак који је створила. Потпуно је било небитно да ли су Срби или Хрвати, фашисти или антифашисти, злочинци из раздобља 1941–1945 или критички настројени интелектуалци који никога нису клали.
Појединцима који су у тим удбашким страхотама учествовали, а данас нам причају бесмислице, боље би било да од Господа затраже опроштај за оно шта су чинили. Били су део злочиначког механизма, суштински усмереног против националних интереса сопственог народа. Ту чињеницу не потире ни то ако су неком усташи „пуштали ужичко коло“, у шта иначе сумњам, јер су служили систему чија је незванична химна била: „Друже Тито, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“.
Тај пут је био трасиран преко српских гробова и интереса, те је водио новим страдањима. Пре је резултат деловања Удбе, која је ломила кичму српству, оно што се касније десило с мученичком Крајином (где је Титов генерал Туђман завршио посао који је отпочео „поглавник“ Павелић) или распетим Косовом (крст на који га је НАТО разапео поставили су титоисти као што су и ексере за то исковали), него освета због усташких злочина над Србима у Другом светском рату!

[/restrict]

2 коментара

  1. Tоплица

    “Сува истина” о катастрофи оног рата изнесена је непристрасно али и просто естетично па делује као у камену исклесана. Додуше Аутор спомиње “Хравата Тита”, можда зато што тој контраверзи није желио овде да придаје пажњу, или једноставно верује да је Хрват, док некима од нас са стране заиста делује сумњиво. Таквог “великог” сина у области политичке манипулације и способности залуђивања , ни једна мајка на Балкану од памтивека није родила. “Курвин син”ј са немачког говорног подручја – делује много убедљивије. Али ово само узгред.
    Хрватски геноцид је катастрофална активност најпре за уморене стотине хиљада Срба и Јевреја. Затим за преживелу родбину и сународниике, али највероватније и за Хрватски народ, кога су католичанство, вероватно вечно препредени Енглези и наша неопевана наивност и недостатак политичке свести ономад спасли. Овде је трагедија сама та Хрватска идеја чишћења клањем, јер је противприродна, али не само то. Идеја је кратковида, “ниско практична” јер то дело остаје запамћено не само код жртава. Свака срећа и благостање, саграђени на томе не могу да буду дуговечни – иначе Бога нема ! Уосталом ево Азија долази и као да нас подсеђа о чему се није водило рачуна.
    Поменуто је нужно да се памти да се не би поновило ! Зато ми се чини најснажнијим делом ауторског текста оно што је написано о остацима титоизма међу нама данас. Скоро 80 година од оног зла, ми практично одобравамо адска зла над нама ! То је забрињавајуће бар колико и парола “Пролетери свих земаља уједините се !”, у време кад су се “радници” у фабрици смрти у Јасеновцу надметали у извршењу плана.
    Браво за аутора !

    13
  2. Душан Буковић

    БОРБА НА ЛОЗОВЦУ – ДВАДЕСТ СЕДМА ГОДИШЊИЦА КРВАВЕ БОРБЕ НА ЛОЗОВЦУ КОД ШИБЕНИКА

    Енглези и Американци су све учинили да помогну своме буржоаском најамнику, великохрватском фиреру Јосипу Брозу тзв. „Титу“ да у неблагодарној Југославији оствари фабијанско, бундистичке, интермаријумске и бољшевичке програме и да се дочепа власти.

    Не улазећи ни у какве коментаре, у овом контексту биће од интереса, да цитирамо расправу извесне Д. С., која је објављена под насловом „Борба на Лозовцу…“, која у скраћеном обиму гласи…
    Борба на Лозовцу – двадесет седма годишњица крваве борбе на Лозовцу код Шибеника
    Једна од најтежи и најкрвавији борби коју су четници у саставу Првог даламатинског пука Динарске четничке дивизије, од 1 941 па до 1944 године, против Титових комуниста на територији Југославије водили, била је без сумње она која се на дан 1 новембра 1944 године одиграла на Лозовцу код Шибеника…

    Али, уместо енглеске и америчке војске Енглези су баш у Шибеник концем октобра 1944 године искрцали Двадесет шесту Титову моторизовану партизанску дивизију, коју су они претходно најмодернијим оружјем снабдели и за сваку могућу борбу је оспособили, па је тако оспособљену и до зуба наоружану послали у Далмацију, да се она против Немаца бори.

    Чим се је ова дивизија у Шибеник искрцала, она је одмах тај град заузела и у састав Осмог Титовог партизанског корпуса ушла. Тај корпус су сада сачињавале Девета, Деветнаеста, Двадесета и Двадест шеста Титова партизанска дивизија. Бројао је преко 50,000 бораца, које су такођер Енглези снабдели сваковрсном убојном спремом, а сем тага га наоружали још и са 150 топова разних калибара, као и са 30 топовима наоружаних тенкова и другим материјалом. Поред свега тога, Енглези су овај Титов корпус обилно потпомагали авијацијом у свакој његовој акцији, чак и онда када је он нападао Дражине борце. Због тога се и догађао случај, да су Енглези баш том својом авијацијом на захтев Тита бомбардовали више пута положаје четника, и наносили им губитке…

    Српкиња-девојка Илинка Кнежић као четник је учествовала у многим борбама против непријатеља. И у овој бици она је попут најхрабријих мушкараца тога дана храбро против титоваца на квоти ‘Градина’ борила, па титовце пушчаним мецима и ручним бмбама убијала и четничке положаје бранила. Али су је титовци у тој борби смртно ранили, тако је она од тих задобијених рана умрла.
    Навала титоваца била је све већа и већа, а четнички редови, и онако малобројни, сада су били скоро уништени…

    Титовци, страшно огорчени на Скочић Ђуру што су се усудили у њихову позадину доћи и из те позадине на њих пуцали, опколили су кућу из које су се ова два храбра четника борила и од истих захтевали да се живи предају. Ови неустрашиви четници то нису хтели учинити. Онда су титовци поменуту кућу запалили. Кад је кућа планула, оба ова четника су из исте кроз пламен на улицу искочили, са намером да борбу против титоваца продуже. Титовци су на њих из митраљеза ватру осули: Скочић Ђури су ноге пребили, а Бркић Ђуру ранили, а затим оба њих савладали и живе заробили.

    Уместо да титовци ове рањене и заробљене четнике лече, они су их више дана најсвирепије мучили, а затим обојицу убили и њихова тела у једну јаму у месту Раслине бацили. Ово садистичко мучење тих рањеника и заробљених четника највише су вршили раније усташе па Титови партизани Букич Драго и Крнић Мирко.

    Кад су титовци ова два храбра четника заробили, борба на Лозовцу је била завршена, а четничке снаге разбијене.

    Колико четника је у овој бици погинуло, неће се никада тачно сазнати, јер родбини погинулих није било дозвољено да своје мртве сахрањују; али с обзиром на то да се данас знаде да од 900 четника који су поменутог дана учествовали у борби против титоваца на Лозовцу нема њих ни једна стотина живих, онда се са сигурношћу може тврдити да су титовци у поменутој борби, укључујући овде и оне четнике које су они живе заробили па их после страшних мучења ликвидирали, убили најнање 800 четника. Оних стотину четника који су случајно ову страшну битку преживели, расути су данас по целом слободном свету и сваки носи по три ране, добијене у тој крвавој борби.

    Колико су титовци живих четника у овој борби заробили, такође се тачно неће никада знати, јер су их ти злочинци после најсвирепијег мучења поубијали. Али с обзиром на то да сам се на дан поменуте борбе, као четнички курир затекла код Лозовца на квоти ‘Градина’ са људсвом Мосећке бригаде и као таква узела учешћа у тој борби, видела сам и знам да су тада титовци само из моје јединице заробили следеће четнике: Кнежић Ђуру, Кнежић Луку, Кнежић Николу’, зв. ‘Ниџан, Кнежић Митра, Кнежић Мирка, Кнежић Крсту, Кнежиућ Богољуба, Бркић Јову, Вулиновић Симу, Шандић Милана, Миловац Баћу, Павасовић Илију, Вранчића, Кнежић Бошка, Кнежић Мију, Кнежић Николу зв. ‘Ниџо’ Кнежић Јандрију, Кнежић Стеву, зв. ‘Стевкан’, Кнежић Васу, Кнежић Јову, зв. ‘Рашо’, Бркић Бранка, Вулиновић Милоша, Шандић Александра, Миловац Рашу, Коњеводу Стјепана, још и једног сасвим младог и веома храброг четника, чије име такође не знам, али ми је познато да је његовој мајци име Стана Кнежић.

    Све ово четнике уз велику надмоћ титоваца заробили су следеће раније усташе, а тада Титове перјанице: Шупе Лука, Шупе Јосо, Шупе Фрањо, Чигеља Јосо зв. ‘Паликућа’, Букић Драго, Анте зв. ‘Плетић’, Шупе Роко, Шупе Никола, Шупе Анте, Крнић Мирко, син Ловрин, Пекас Јосо, Анте зв. ‘Шибенчанац’.

    Чим су ови злочинци напред наведене четнике заробили, они су их све у место Дубраве код Шибеника дотерали, па ту наочиглед сви заробљених четника онога младића кога је родиоа Стана Кнежић за један храст привезали, па га моткама и кундацима тући почели, а затим му на обе ноге изнад пета ножем жиле пререзали и најзад му му живоме нос и уши отескли. Овај четник је све те страшне муке без јаука подносио и својим џелатима довикивао: ‘Доле Титова бандо!’ ‘Живео краљ Петар!’ Титовци су тада овог младог четника ножевима раскомадали, па његово тело у једну оближњу јаму ту у Дубравама бацили. Затим су на остале заробљене и жицом повезане четнике навалили па Кнежић Митра ножем заклали, а Кнежић Богољубу камењем лобању размрскали. Све остале напред наведене четнике сем Кнежић Васе и Кнежић Крсте, наведени титовци су у Дубровама стрељали, па њихова тела у једну рупу камењем затрпали. Злочинац Јосип Чигеља звани ‘Паликућа’ овде је лично стрељао четнике Кнежић Николу зв. ‘Ниџан’ као и Кнежић Јову зв. ‘Рашо’. Кнежић Васу и Кнежић Крсту су поменути злочинци отпремили у Каштела и тамо их прикључили групи заробљених четника на Лозовцу.

    У Каштелима су титовци све заробљене четнике, укључујући овде и Кнежић Васу и Кнежић Крсту, подвргли најстрашнијој тортури, тако да међу њима није било ниједнога који од удараца није био крвав. Било их је доста којима су титовци моткама и гвозденим шипкама просто све прсте на рукама и ногама одбили. Тако измучене и испребијане четнике титовци су једне вечери под јаком стражом спровели у Трогир. У Трогиру их је дочекала друга група наоружаних титоваца, међу којима је био и Хрват комуниста Вељко Миловац. Тај Миловац је са списком у руци пред групу дотераних четника изашао и све њих поименично прозивао и у две групе их разврставао. По завршеном прозивању једну групу тих заробљених четника, од око 60 њих, Вељко МИловац је под јаком стражом отпремио негде ван Трогира; а другу мању групу, од око 40 њих, титовци су под стражом довели у трогирско гробље… Кад се је отвор јаме указао, титовци су на ове четнике ватру из пикаваца осули, па њих 35 убии, тако да су они у поменту јаму попадали и пошто су били жицом један за другога повезани, они су собом у ту јаму повукли и пет живих четника…

    Убице, Шупе Лука, Јосо, Фрањо, Роко, Никола и Анте, те њихови сатрапи Чагеља Јосо зв. ‘Паликућа’, Букић Драго, Крнић Мирко, Пекас Јосо, као и Анте звани ‘Плетић и Анте из Шибеника, не само што су убили напред наведене члетнике, већ су они поред тога на читаву годину дана раније, то јест на дан 12 октобра 1943 године, као Титови теренски радници или шпијуни (како их је народ звао) са великом групом титоваца напали село Коњеврати код Шибеика, и ту ухватили мирне и честите Србе – домаћине, међу којима је било и деце: Кнежић Стеву, зв. ‘Стевкан’, Кнежић Николу, зв. ‘Крес’, Кнежић Марка, Кнежић Петра, старог 14 год., Кнежић Миодрага, зв. ‘Поп’, Јелић Васу, Кнежић Ђуру, зв. ‘Руди’, Кнежић Николу, старог 14 године, Кнежић, Ђуру, зв. ‘Ђуран’, Кнежић Николу, зв. ‘Брк’, Кнежић Ану.

    Све ове похватане Србе, поменути злочинци су жицом повезали, па их све на брежуљак ‘Градину’код Коњеврата дотерали. Ту су их најсвирепијим мучењима подвргли. А кад је ноћ насатупила, они су све њих пострељали, њихова тела у једну велику рупу стрпали и камењем их завалили, уверени да су их на тај начин предали забораву…

    Много година после завршеног рата титовци су причали по кафанама, на састанцима, у војсци и на много места, да је Шупе Фрањо учинио велику услугу титовцима, јер је он од ‘дражиноваца’ очистио село Коњеврате и у истоме само за једну годину дана уз помоћ напред наведених његових сатрапа убио 24 Србина из породице Кнежић…

    Он је пошто- пото желео уништити и све чланове њихових породица, и то одмах чим се битка на Лозовцу у корист титоваца завршила. Те породице су биле у безизлазној ситуацији. Од воље Фрање Шупе је зависило хоће ли породице Кнежић живети или не. Помоћи није било ниодкуда… У жељи да спасем животе деци и женама погинулих Кнежића, решим се на најсмелији подухват, па на-врат-на-нос одјурим на Лозовац код једнога вишег Титовог официра и завапим, да од Шупиног ножа спасе децу и жене породице Кнежић. Тај Титов официр ме је примио љубазно и упитао ме је где су очеви те Кнежића деце. Одговорила сам му да су да су они јучер изгинули на Лозовцу у борби против партизана. Он ми је одговорио: ‘Не бој се, другарице!’ Затим је додао: ‘Лика ће све уредити и Шупе неће смети жене и децу погинулих Кнежића дирати’. Одмах је курира у Коњеврате Фрањи Шупи и његовим сатрапима послао и наредио им, да одмах на слободу пусте жене и децу Кнежића које су већ били похватали и на губилиште повели. Фрањо Шупе је то одмах учинио. Тако су породице погинилих и Заробљених Кнежића од сигурне смрти благодарећи овом вишем Титовом официру спасене.

    Какво је било право име овог Титовог официра, нико од нас не зна. Сви су изгледи да је то заиста било његово револуционарно име, а може бити и да је родом из Лике. И његови војници су га ословљавали са “друг Лика”. Њему је било врло мило што су га људи ословљавали са “Лика”.
    Са болом у души се и данас, после 27 година, сећамо велике битке на Лозовцу, јер је у истој најмање 800 Дражиних бораца у најбољој младости своје драгоцене животе изгубило…

    Као Српкиња и активни четнички борац поздрављам онај веома мали број преживелих бораца са битке на Лозовцу, као и све остале живе Дражине следбенике, са ‘Живели на многаја лета!’… (Види: Д. С. , Борба на Лозовцу ‘Двадесет седма годишњица крваве Борбе на Лозовцу коф Шибеника, “Глас Канадских Срба – Voice of Canadian Serbs”, 23. март 1972, стр. 4, Windsor, Ontario, Canada).

    Шта на ово кажу данашњи титовци, бечко-берлински марксисти баљезгари?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *