Контрареволуција

Шта заправо стоји иза сребреничке афере у којој се изненада нашла Влада Црне Горе? И зашто је Црној Гори дозвољено само да буде антисрпска

На крају ће се испоставити да је у Црној Гори лакше било оборити власт Мила Ђукановића, а и то је потрајало тридесетак година, него срушити тековине његове владавине. Њему је, уосталом, једном и морао да дође крај, али отровно наслеђе које је оставио за собом, нажалост, нема тако предвидиву судбину. Те нема друге него да стварно буде борба непрестана, иначе ће величанствена црквено-народна револуција против антицрквене и антинародне монтенегринске окупације Црне Горе, чији се врхунац догодио на изборима 30. августа прошле године, бити поражена контрареволуционарним методама одбране оног отровног поретка који је тада поражен, али није и заувек побеђен.

ГРЕХ МИНИСТРА ЛЕПОСАВИЋА А случај Владимира Лепосавића, министра правде у актуелној Влади Црне Горе, показује како се ова контрареволуција спроводи у пракси. Али је и више од пуке демонстрације силе, јер упоредо открива и прави циљ процеса чији саставни, и неизоставни, део представља и споменута окупација Црне Горе. Но идемо редом.
Министру Лепосавићу подметнута је Сребреница, такорећи, из заседе, на препад. Кроз посланичко питање Андрије Николића из ДПС-а – преносе „Вијести“ – „да ли је као министар правде спреман да призна и прихвати да се у Сребреници догодио геноцид и показује ли спремност да се поклони жртвама у Сребреници“.
Јасно је да је ово била намерна провокација, јер никаквог повода за питање о Сребреници, а још мање министру правде Црне Горе који с тим случајем нема баш никакве везе, није било. Али била је то провокација која је послужила сврси зато што је, уместо ритуалног клањања миту о Сребреници, министар Лепосавић изнео кудикамо нијансиранији став. На веома деликатан и обзиран начин, при томе, али му то неће бити узето за олакшавајућу околност.

фото: Фејсбук

Ево шта је рекао, ено у чему се састоји његов грех. Преносимо из „Вијести“: „Лепосавић је (…) казао да је спреман да се поклони свим жртвама, а нарочито жртвама Сребренице. ‘То су жртве мојих пријатеља и суграђана па то и овом приликом чиним’, рекао је Лепосавић. Лепосавић је казао да је спреман да призна да је у Сребреници учињен злочин геноцида када се то и недвосмислено утврди. ‘Свакако нећу негирати правну важност одлука међународних тијела, а нарочито нећу спорити осјећања Бошњака и муслимана који неће престати да у својим срцима доживљавају злочин у Сребреници као сопствену, али и трагедију и опомену свих нас и за све нас’, рекао је Лепосавић. ‘Питање квалификације злочина који је према Бошњацима учињен у Сребреници, као и многа друга питања из грађанског рата у бившој Југославији, и даље су предмет не само емотивних поступања и непримјерених реакција већ и стручних полемика’, навео је Лепосавић.“
А америчка „Слободна Европа“ ставиће му на терет и следеће: „‘Не знам да ли је постојала геноцидна намјера 1995. у Сребреници. Могу само да вјерујем или не вјерујем судијама из Хага, било оним који су гласали за ову правну квалификацију, или онима из истог судског вијећа који су о овом питању заузели или издвојено или посебно мишљење’, казао је Лепосавић и додао да је ово питање и предмет ‘стручних полемика’. За министра Лепосавића је то, како је рекао, ‘разумљиво’, јер је одлука Међународног суда правде, која је оквалификовала догађај у Сребреници као геноцид, заснована на пресуди Хашког трибунала за бившу Југославију. ‘Хашки трибунал за бившу Југославију, осим што је основан резолуцијом, умјесто међународним уговором, готово је у потпуности изгубио легитимитет кад је утврђено да су докази извјестиоца Савјета Европе о вађењу и трговини органима цивилних српских жртава на Косову уништени у том суду’, рекао је Лепосавић.“
Иако јесте саплетен о Сребреницу која му је подметнута, погрешна би била оцена да је Владимир Лепосавић настрадао због мањка политичког искуства услед кога је о томе рекао оно што и мисли уместо да је одговорио као да је политичар. Не. Настрадао је зато што је веровао да је слободан човек, уз то и стручан, који може да каже оно што мисли. Е па не може. Такав је, наиме, поредак у који је Црна Гора ступила када је ступила у НАТО, нема слободе за оне који не мисле како је дозвољено. Може се то назвати и сасвим ограниченим суверенитетом, или окупацијом; најзад, разлика међу овим описима своди се само на диференцијацију у степенима емотивне иритације коју овакво стање неслободе изазива код свакога понаособ.

ХАГ И „ВИКИЛИКС“ Све ово тим пре што, ако ћемо поштено уместо онако како морају они који су у НАТО-у, у Лепосавићевим речима, пуним обзира према жртвама, како смо већ истакли, приде и нема ничег нетачног.
Јер чињеница јесте да став Међународног суда правде о Сребреници почива на ставу Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију. И то је кључна чињеница за разумевање овог случаја. Ово стога што у томе имамо помоћ „Викиликса“.
Јер „Викиликс“ Џулијана Асанжа, кога НАТО и даље држи у затвору јер је разоткрио његове злочине, објављујући депеше америчке дипломатске службе, открива и зашто имамо све разлоге да сумњамо у пресуде Хашког трибунала, и ниједан да им верујемо без дубоке резерве.
Не морамо чак ни да копамо дубоко по тој драгоценој архиви која никада није требало да угледа светло дана, па је зато и искренија од сваке друге. Теодор Мерон, председник Трибунала у време пресуда којима је утврђена подобна истина, у депешама је означен као заштићени извор, то јест доушник и сарадник америчких дипломата (поверљива депеша 03THEHAGUE1827_a, на пример); с њима се консултује о начину на који треба да руководи суђењем Слободану Милошевићу (толико о независности судства: 04THEHAGUE2736_a), код њих чак проверава да ли се слажу са садржином редовног извештаја о раду Трибунала који ће поднети Савету безбедности, коначно, саме америчке дипломате задужене за њега, депеша 04THEHAGUE1599_a, пишу: „Његове иницијативе, приоритети и бриге усклађени су са размишљањем Владе Сједињених Држава.“
А врло добро знамо да се та влада борила против нас. И да јој је у интересу да истину утврди онако како јој одговара; да би оправдала своје поступке, и да би остварила своје ратне циљеве. Хашки трибунал представљао је идеално средство за то, те отуда, поткрепљена доказима из „Викиликса“, и основана сумња да му задатак није ни био да установи истину, већ ону верзију догађаја која одговара једној од зараћених страна. Тако да Хагу не би требало веровати чак и да није било уништавања доказа о трговини органима отетих Срба које му спочитава Владимир Лепосавић.

ПРИТИСЦИ И ПОПУШТАЊЕ Без обзира на све то, или баш због тога, уследила је синхронизована акција која само додатно потврђује утисак да је реч о замци постављеној с предумишљајем.
Па тако америчка амбасада у Подгорици саопштава како је „забринута због коментара који бацају сумњу на то што се догодило у Сребреници 1995. Тражимо јасноћу и надамо се да ће влада недвосмислено осудити масакр и назвати га онаквим какав је био – геноцид“. Истовремено и британске амбасаде у Подгорици и Сарајеву, заједнички, наводе да „Уједињено Краљевство остаје јасно у свом дугогодишњем ставу да је оно што се десило у Сребреници био геноцид. То су чињенице, утврђене пред два међународна суда на основу бројних доказа. Напријед можемо ићи само уз признавање и поштовање прошлости“.
И Европска унија „одбацује и осуђује свако порицање, релативизацију или погрешно тумачење геноцида у Сребреници“, а читаву ствар до саме ивице апсурда доводе Бугари који су осетили потребу да се истакну тако што су се јавно „придружили изјави и ставу Европске уније која одбацује и осуђује“ оно што је одбацила и осудила.
Да би свој прилог овим осудама придодала и Латинка Перовић, за октаву више, оценивши да је „порицање геноцида у Сребреници готово равно почињеном злочину, правоснажно пресуђеном пред два међународна суда“.
Порука је јасна. Србима су пресудили њихови ратни непријатељи, и они немају право да се бране него само да трпе последице такве пресуде. Антисрбизам је дозвољен, штавише, пожељан, таман у мери у којој је било какво његово оспоравање забрањено.
Што нас и враћа на почетак читаве приче. Милу Ђукановићу било је дозвољено да управља Црном Гором на онакав начин и онолико дуго зато што ју је отцепио од Србије толико да је чак признао самопроглашену независност њене (наше) јужне покрајине. Док ова показна вежба с министром правде Лепосавићем демонстрира да ће Ђукановићевим наследницима бити дозвољено да владају само ако не промене његову политику. Црна Гора може да буде само ако је антисрпска.
Нажалост, реакције лидера владајуће коалиције у Подгорици – премијера Здравка Кривокапића, његовог потпредседника Дритана Абазовића и председника Скупштине Црне Горе Алексе Бечића – показују да су заједничким снагама јурнули у овом контрареволуционарном правцу. И зато што су сви одреда извршили ритуал поклоњења сребреничком миту; и зато што сад покорно најављују смену Владимира Лепосавића јер је он непокорно одбио то да учини; али и зато што уводе санкције Русији због случаја Наваљни и тужакају Кину у Бриселу, и зато што не пропуштају прилику да Глауфу Коњуфци честитају избор за председника Скупштине Републике Косово, Вљоси Османи избор на место председнице Републике Косово…
Наиме, нису имали никакву законску обавезу да то учине. Дакле, могли су и да не честитају, и тиме не би повредили ниједан пропис. Али би заузврат, макар и овако симболички, направили јасан дисконтинуитет у односу на Ђукановића. Они су се, међутим, определили за континуитет. Слободни народ Црне Горе није се за то (из)борио својом револуцијом литијама. Опет, чињеница је и да би, због компликованог контекста у коме мора да функционише, за владу Здравка Кривокапића требало имати вишак разумевања. Али и тај вишак разумевања мора да се заслужи…

Један коментар

  1. Tоплица

    Николини увиди изражени експлицитније од формулице y = kx + l , и све је овде јасно као дан. Но зашто се сви правимо да нам није познато основно правило НАТО-а, да они не ратују са народима, него заједно са истим (народима) смењују омражене владе и владаре, опет са острвљеним народима дискретно доводећи нове послушнике ?! Стари су омражени због којекаквих антинародних аката и делања, па одлазе а акти наравно остају !
    Зато, откуд нам смелост, боље рећи неопевана наивност, да ћемо ми литијама да победимо тај НАТО ?! Још у једној државици у којој криминални режим деценијама, радећи најгнусније ствари ником није сметао. Можда је права девиза : одупиримо се аждахи непрестано, понајвише памћењем ко смо и шта смо и одаклен смо, и упорношћу Јевреја након Дијаспоре чекајмо планетарне тектонске промене .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *