ЈАСЕНОВАЦ У БЕОГРАДУ

Над масовном гробницом логораша на Бежанијској коси

Допирали су Савом трагови Јасеновца, до Београда и Земуна. Не само да су довожени транспорти радно способних у прихватни логор Землин да буду упућени даље, на север, на принудни рад за потребе Трећег рајха. Отуда су редовно допловљавале изобличене људске пошиљке. „Месо за Бајлонијеву пијацу“, према речима сатански духовитих усташких бесомучника

Ево нас данас, 22. априла, на дан пробоја последњих логораша, на парчету земље до којег се простро Јасеновац и његов мрачни учинак, у Белановића рупи. Јасеновац није само у Јасеновцу, опомињао нас је чудесни градитељ Пеђа Ристић. Одиста, Јасеновац сеже од Јадовна и Пага на западу до Земуна и Сајмишта на истоку, а на југу до Пребиловаца. Јасеновац су и толике крашке јаме од Лике до Херцеговине. Није било места унутар прекомерно нарасле Ендехазије да није попрскано мученичком крвљу, по градовима и селима, равнима и планинама, међу којима је Козара друго име за Јасеновац. Деца Козаре остала су најстрашнији пример злочињења. Не само ангелско јато манијачки побијено и помрло од глади него и дечица остала у животу постајући и остајући католици и Хрвати, јер нису упамтила ни страдале родитеље нити родну планину.
Када кажемо „Јасеновац“, значи, не мислимо само на то чворно место примитивне индустрије смрти и бестијаријума у име хрватске државе и вере. Мислимо на неописиви Magnum crimen, Велики злочин, како гласи наслов монументалне књиге историчара Виктора Новака, Хрвата кога су још у међуратно доба изгнали у Београд. У данашњој јавности Хрватске, поред свих разумних гласова, основни тон даје стратешка негација или смутна релативизација ове неописивости. Тамошњи најпопуларнији певач, чији концерти пуне Максимир уз пренос државне телевизије, кличе Максовим месарима у Јасеновцу и Градишки Старој и обећава паљевину Србије. Потурају се одатле неумесна оправдања и неодрживи паралелизми. И није чудо. Неугодан је то терет на савести једног колектива. Терет који се хоће уклонити, збацити, или представити као нужна одбрана. За пола века идеолошке бајке у коју се Срби фатално уложише (да се неки до данас не освесте), циљано су заташкаване размере ове неописивости. Убијани су масовно, не заборављамо да истакнемо, и наши јеврејски сужитељи (који су Холокауст уздигли као универзални предмет пијетета!), Цигани наши тужни, као и слободари из других народа.
Допирали су Савом трагови Јасеновца, до Београда и Земуна. Не само да су довожени транспорти радно способних у прихватни логор Землин да буду упућени даље, на север, на принудни рад за потребе Трећег рајха. Отуда су редовно допловљавале изобличене људске пошиљке. „Месо за Бајлонијеву пијацу“, према речима сатански духовитих усташких бесомучника.
Помињани Пеђа Ристић није доживео да оствари пројекат споменика жртвама Јасеновца у Београду, неку нову Ћеле-кулу. Оставио је овај умни сведок епохе сведочење да се он, страствени пливач од своје четврте године, оних ратних дечачких година није ни сквасио у Сави којом плутају људски остаци. Окупациона српска власт их је прикупљала и сахрањивала код Небојшa куле и на Великом ратном острву. Закопавани су и другде, где су већ доспели. После ослобођења Београда, према Ристићевом опису, у новембру 1944. године лешева беше толико да су тела начинила чеп код срушеног савског моста. Очито, јасеновачки погони за уништење појачали су активност онда када је пораз нацистичких формација већ био на видику. До Теразија се осећао непојмљив задах. Ослободиоци су разбијали минама тај чеп од људских телеса и чакљама их потискивали низ воду. Толики несрећници из црног Јасеновца нестали су тако у бездану Црног мора.
Уклоњени су крстови са Великог ратног острва, нема ни обележја код Небојшa куле. Јаме су забетониране, разбацане кости заточене у дубини. Неизбројани јасеновачки мученици ускраћени су, из виших разлога, за белеге њиховог постојања. Није то нехат и немар, то је била политичка одлука, чије последице сежу до у деведесете године и до дан-данас. Јер повлашћени изданци београдске другосрбијанске елите, без имало зазора, на сваки гласнији помен српских страдања реагују истоврсним безочним формулама које нам одашиљу из Загреба или данашњег моноетничког Сарајева. Реакције на трајући тотални рат против Срба и Србије у нашем јавном простору своде се на комеморативне уздахе и представе за жални народ. А одавно је било нужно заузети делатно становиште, срочити јасан друштвени и културни одговор, да ствари не би отишле предалеко, најпре у опседнутој јавној свести наше земље. А отишле су.

Низ Улицу Недељка Гвозденовића на Бежанијској коси, између Ледина и Тошиног бунара, брује аутомобили, хукти неуротизовани живот новог урбаног насеља. Ко не скрене са те улице куцавице овог краја, може годинама туда пролазити а неће сазнати за Белановића рупу. А овде је, после рата, пре тачно седамдесет година, обележен и уређен простор око колективне гробнице, једног од многих рукаваца јасеновачког продуженог злочина. И више хиљада тела што овде почивају остали су један обезличен број, као и на многим другим локацијама, и означеним и заравнатим. Сви ти животи остали су анонимни. Жртвена маса борбе за слободу. Овде је, у Белановића рупи, начињена пристојна камена плоча, макар нам текст на њој данас деловао одвише револуционарно распеван и непрецизан. Некада владајућем знаку петокраке звезде врх натписа накнадно су придружени златни православни крстови. И то је некакав знак помирења, дугујемо га мртвима, од којих је можда већина знала једино за крст.
Поновимо: толики јасеновачки и други српски страдалници најгорег рата откад људи ратују нису имали среће ни да им се зна почивалиште, а камоли да им имена буду забележена. Ми који смо сачували колики-толики пламен светле вере наших отаца, верујемо да се они ипак спомињу по имену на највишем месту бесконачне васељене и да је њиховим бесмртним душама тамо коначно добро.
Чак и у Србији, на страни и да не говоримо, данас хладно и срачунато лицитирају бројевима српских жртава Другог светског рата, позивајући се на непотпуне спискове који су доспели до истраживача. Као да, најпосле, умањени бројеви могу умањити размере и ужасе четворогодишњег упорног затирања. Као да је усташка братија држала до тачних евиденција и спискова. Као да идејни пројектанти и цензори Титовог раздобља нису такође свесно допринели да се пуна истина о облицима тоталног рата против Срба, не само против партизана и ројалиста него и против свеколике нејачи, деформише или препакује. Плодове ове систематске деформације трпимо и трпећемо. Често смо слушали оправдања да се тада није смело о томе говорити, зарад прокламованог братства и јединства. Храбрима и часнима ни тада нико није могао забранити, премда су за своје истинољубље плаћали цену. Одавно нема никаквог оправдања за одбацивање вапијућих чињеница. Чак и скорашњи политички налози за уступцима зарад регионалног помирења изгубили су свако разумно упориште пред агресивним и беспризорним фалсификатима и подметањима из тога истог нарогушеног региона. Жртве су безбројне јер их више не можемо пребројати, најпре због злочиначког заметања крвавих трагова, а затим и тихог поратног ембарга на политички неподобне и опасне чињенице.
Сведочимо упорно, сабрано и утемељено, макар нико не хтео да нас чује. Макар нас не чуле ни однарођене индивидуе међу нама, колонијално посвојени умови и образи, покондирене тикве новог глобалног поретка. И кад помислимо да више нема смисла глувима шаптати, тек тада има смисла указивати на Magnum crimen који траје и данас, и потуљено и сасвим нескривено. Ми живи треба да будемо глас небројених мртвих. Јер, како рече песник „Опела“ за мученике из глинске цркве Иван В. Лалић, „гласови мртвих нису мртви гласови“. Немамо право да их изнова убијамо несећањем и потискујемо низ Дунав до неког Црног мора које све гута. Страдалници које помињемо – а не мањка их ни у нашем нараштају – леже на савести сваког припадника српског народа, не само њихових сродника и потомака. (Не због мржње и освете, треба ли стопут да поновимо онима што омразу према Србима не скривају него несметано негују!) Овде смо окупљени на дан када је тек стотинак логораша успело да се, без ичије помоћи, избави из јасеновачког пакла на земљи. Окупља нас дуг памћења, у којем живе знани и незнани мученици и јунаци нашег народа, као вечита туга и опомена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *