ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Траг орвеловске чизме на људском лицу

Пандемија-страх ће се, на крају, показати као бумеранг. Најтеже последице ће оставити по оне одакле је лансиран – по Запад

Видели смо нашу будућност у речима које је Синиша Павић писао за Срећка Шојића. Ал’ смо се смејали пре деценију и по! И – брњице су стигле. Али сад се није баш шалити на њихов рачун. Сад смо смешни ми.

ХИЏАБ И НИКАБ Додуше, има смешнијих народа од нас. Нпр. Французи. Док се њима навлаче брњице свих врста, сваки дан и без изгледа да почну да се скидају, француски Сенат води законски рат „до истребљења“ против хиџаба. Спрема се забрана ношења муслиманског вела „током школских излета, забрана буркинија на базенима, као и стављања мараме малолетницама“.
Све изгледа као да Енглези о Французима снимају нове корона епизоде серије „Ало, ало“, али сад без Немаца. Док се из исламских заједница протерује хиџаб (вео који носе жене а који не покрива лице и шаке), за читаво друштво се уводи нешто што највише личи на никаб (додатак којим жене покривају и лице).
Рат против хиџаба министар унутрашњих послова Жералд Дарманен правда потребом да се „религија не користи за контролу дијаспоре“. Док нисмо бачени у корона рупу звучало је разумно.

[restrict]

СВЕТИ БИЛ ГЕЈТС Неко је подсетио ових дана да нам је пандемија короне донела практични приказ оне парадоксалне мисли Гилберта Честертона (1874–1936): „Није луд онај који је изгубио разум. Луд је човек који је изгубио све осим свог разума.“ У томе је кључна разлика. Муслиманке одевне предмете носе у складу с веровањем у Алаха и по освећеним правилима њихове традиције, Французи не верују ни у шта, али се понашају као радикални фундаменталисти у складу с „јеванђељем“ које је смишљено у Давосу а шаље им се из Аја СЗО као уобичајене посланице Св. Била Гејтса.
И пред Богом и пред собом муслиманке су мирне и не уводе себе у депресивна стања и живот „без циља“. У овом трену то није у хармонији с француским властима, али француски закони су такви да их све чешће и од својих домородаца-грађана морају бранити дугим пендрецима, огромним штитовима, сузавцем па и ватреним оружјем. Маске су, очигледно, већа драма.

НОВА И ФАНАТИЧНА РЕЛИГИЈА „Када је почело ово лудило, понашао сам се као да се међу нама шири нова и фанатична религија. Будите пристојни и толерантни, помислио сам. Можда је лудо и штетно, али с временом ће нестати“, писао је Питер Хиченс, колумниста британског Дејли мејла. „Сад је јасно да је нова вера, заснована на страху од невидљивог и сасвим имуна на разум, преузела све у овој земљи. А испоставило се да је то једна од оних вера која нема много толеранције према онима који је не деле. Њени јеванђелисти неће оставити вас и мене на миру, већ ће нас непрестано присиљавати да се придружимо. Зато се тако узнемиравам због захтева да сви навучемо брњице. Не ради се о здрављу. Овде се ради о моћи и слободи, а има све мање везе с ковидом 19.“
Џон Пилџер је подсетио да је ову појаву секуларног либерализма Александар Херцен уочио у XIX веку и описао као „коначну религију, мада њена црква није с другог света већ са овог“. „Догматика“ те религије нема много димензија. Она систематски излаже „догме“ како „да нас од нормалних људи претварају у покорне, у стада без уста, а сви убачени у обавезну униформу“ и то је „део незапамћеног напада на нашу личну слободу уопште. Остани код куће. Престани да радиш. Не виђајте пријатеље и рођаке. Пошаљите, пошаљите, предајте. Навикните се да вам кажу шта да радите. Изгледа да смо заиста постали нација преданих мазохиста“, писаше Хиченс.

УПОТРЕБА МАСКИ Не знам шта додати овом Хиченсовом искуству, осим да се не ради само о Британији, ради се о читавом свету. Односно, извесније: пандемија-страх ће се, на крају, показати као бумеранг. Најтеже последице ће оставити по оне одакле је лансиран – по Запад.
Сама чињеница да су извођачима радова у пандемији страха пали на ум маске и социјална дистанца говори о њиховој (не)моћи.
Маска миленијумима прати човека: у грчким и римским позориштима је омогућавала да један глумац игра више улога, на карневалима је служила да би могло да се чини што се у нормалном животу чинити не сме, а најстарије сачуване маске су „служиле да покрију лице мртвог човека“ и заштите га од демона. Хришћанство је одбацило то „преговарања са природним силама, божанствима и дуговима у име целог друштва“ јер упокојени праведник на суд долази лично и као биће које слободно одлучује шта ће чинити у животу сам одговара за своје поступке.
У модерном добу оправдање за маске је било уверење да доносе практичне резултате. Тако, кад данас неко приговори моћи маске, одговара му се: а хируршке маске!? Али: „Никада није доказано да ношење хируршких маски за лице смањује постоперативне инфекције рана“, објавио је др Горан Туневал са чувеног шведског медицинског универзитета Институт Каролинска, а у World Journal of Surgery још пре две деценије. „Супротно томе, забележено је смањење од 50% [бактеријске инфекције] након изостављања маски за лице.“
Уосталом, ни Светска здравствена организација на почетку пандемије није инсистирала на ношењу маски, али кад су владе то почеле да уводе, члану експертског тима СЗО и шефу микробиологије у холандској болници у Нијмегену др Андреасу Восу није остало ништа него да каже да су маске обавезне „не због научних доказа већ због политичког притиска и јавног мњења“.

КРИТИЧКО РАЗМИШЉАЊЕ (НЕ) ПОМАЖЕ Корона верници пристају на овакав приступ свештеника из СЗО, али ће научник светског гласа, водећи немачки микробиолог др Зухарит Бакди доживети јавни прогон кад у књизи Корона, лажни аларм? Чињенице и бројке (коаутор др Карина Рајс) подсети да „у ствари, не постоји студија која бар сугерише да има смисла да здрави појединци носе маске на јавном месту“, те да би се „могло сумњати да је једини политички разлог за спровођење мере подстицање страха у становништву“. Шта да чине ови људи којима нешто не да мира? Да престану тако размишљати, јер је Њујорк тајмс, перјаница „либералног двора“, објавио да, у овом добу, „критичко размишљање не помаже“.
Али може бити да, због будућности наше деце, треба ослушнути и њих, рецимо, критичара фармацеутских дивљања и стручњака склоног разумевању за алтернативну медицину др Џозефа Меркола: „Верујем да је стварна претња то што саботирамо ментално, емоционално и физичко здравље … наше деце, чији развој зависи од социјалних интеракција, физичког контакта и израза лица… Између ношења маски и социјалне дистанце, бојим се да ће утицај на децу нарочито бити дугорочан, ако не и трајан.“
У нашим архетипским везама с другим временима маска (фр. masque, или ар. маскара) јесте, дакле, средство за сакривање лица да „тако сакрива идентитет свога носитеља и по правилу имитира неки други идентитет“. Заокруживање ове слике је досетка Оскара Вајлда да је „човек најмање свој кад говори о себи. Дајте му маску и рећи ће вам истину“. Тако се пандемија короне појављује као слика друштва у коме живимо а која се скривала у сенкама институција моћи и лудоријама ријалити шоуа. Да, ово је реалност. Али од ње се не да направити ништа трајно.
Кад је др Ли Мерит, угледни амерички ортопед, у медицинском часопису Journal of American Physicians and Surgeons, који издаје лекарско друштво од пет хиљада чланова, посумњала у оно чему је систематски учена, и после истраживања објавила текст под насловом Лечење вирусних болести: Да ли је истина деценијама потискивана?, могла је очекивати остракизам „своје струке“. А кад је рекла да „маске могу изгледати као да нису много важне. Велика ствар је што су можда мекане и можда изгледају сјајно, али ако ово не скинемо, то ће бити вечни траг орвеловске чизме на људском лицу“ – могла је рачунати да „факт чекери“ на интернету, као хиперпоуздани алгоритамски Index librorum prohibitorum „нове вере“, онима које занима шта она мисли сугеришу да је реч о – „теорији завере“.
За овакво друштво завера је много мања опасност од теорије завере. Али ваља имати на уму да је ово, као што је дефинисао Жак Елил, писац култне књиге Пропаганда – вертикална пропаганда. Чим онима горе понестане џебане, магла се почне разилазити као пред јутарњим летњим сунцем.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *