Грухоњић и Црна Гора

Како се одвија Удружени шовинистички подухват лажних заговорника грађанских вредности

Да ли се Динко Грухоњић (који нас је ових дана почастио својим „свежим“ размишљањима о „српском питању“ од Црне Горе па надаље) и њему слични јавни делатници стварно залажу за грађанске принципе, европске вредности и либерално-демократске норме о којима толико нападно причају? Одговор на то питање најбоље се сагледава на основу позиције коју заузимају о питању Црне Горе и тамошњих политичких, односно етничких дешавања како данас, тако и у претходном периоду.

„НАЦИОНАЛНОТВОРНИ“ ТОТАЛИТАРИЗАМ Је ли Црна Гора грађанска држава? Далеко од тога, чак ако се под грађанском – што је код нас уобичајено – погрешно подразумева анационална држава. Ђукановићев режим је од Црне Горе покушавао да на новим основама направи националну државу (и то, по хрватском моделу, кич шовинистичку). Но проблем је за њега представљало то што ем је нови „државотворни“ народ (мада то звучи парадоксално јер је пре ту држава била „националнотворна“) био и остао флуидна конструкција, ем није стигао да постане апсолутна већина.
Да би се то пре или касније десило, прибегавало се насиљу, дискриминацији, уценама. То је био једини начин да се довољном броју црногорских Срба (намера је била да тзв. национални Црногорци досегну удео од око 60 посто становништва), у релативно кратком року, промени идентитет у смислу претварања регионално-државног црногорског осећања и опредељења у квалитативно другачије, национално. И применом средстава меке моћи можда сличан резултат може да се постигне, али после знатно дужег периода. За то Мило није имао времена.

[restrict]

(АНТИ)ГРАЂАНСКА ДРЖАВА Самим тиме што су у Црној Гори људи ломљени и национално преобликовани силом (а исто би било и да је којим случајем све ограничено само на манипулацију и индоктринацију), ту не може да буде ни грађанског друштва, ни грађанске државе. Све то не иде заједно с тоталитарним методама. Држава, то је неминовно, подразумева принуду и ауторитет у одређеним сферама. Али ако причамо о држави утемељеној на тзв. грађанским вредностима, те сфере су јасно дефинисане, што важи и за начине испољавања ауторитета и принуде. Либерална држава подразумева „дoбрoвoљнo учeшћe грaђaнa у великом броју aктивнoсти“, те „aргумeнтoвaни диjaлoг“. У њој се никоме агресивно не намеће шта ће у политичком или националном погледу мислити и испољавати.
А што се тиче код нас уобичајене приче о грађанској држави у националном смислу, ту се подразумева да она нема матични, конститутивни народ (или више њих). У том смислу ниједна европска држава није грађанска. Нису то ни Босна и Херцеговина или Швајцарска које, макар номинално, уважавају као државне традиције свих својих конститутивних заједница на равноправан начин. Другачије ствари стоје са, макар делимично, мелтингпот државама у Северној и Јужној Америци или неким земљама Африке, чије границе су цртали европски колонизатори независно од етничких међа и племенско-државних традиција старијег раздобља.
Ту постоје државе које стварају хибридне националне идентитете као „државотворне“, док се они традиционални негују на локалном нивоу или спадају у домен тзв. грађанског друштва (невладиног сектора схваћеног у најширем смислу). У том случају, свако може да негује своје национално наслеђе како хоће, али држава се темељи на ономе што је уграђено у заједнички (грађански) мозаик.

НАЦИОНАЛНА АСИМЕТРИЈА Да ли је тако у Црној Гори? Наравно – не! Мило није ни покушао да преслика неки од постколонијалних национално-државних модела (што би такође било накарадно у Европи, али би било мање неправедно). Разарао је све српско а од његових рушевина градио црногорско у националном смислу. С друге стране, припадници осталих националних заједница нису били изложени притисцима. Напротив. Дата су им сва права (што је за похвалу колико је дискриминација Срба за осуду).
Циљ је био да се само српски народ – који је током своје вековне националноослободилачке борбе створио Црну Гору као једну од својих држава – претвори у црногорски. У том својству би он био матични, конститутивни народ Црне Горе, док би остале националне заједнице добиле, по највишим европским стандардима, мањинска права. Заузврат њихове политичке елите биле би (и умногоме су и биле) савезници донедавно официјелне Подгорице у спровођењу србофобне политике.

ЗЕЛЕНАШКА ОГРАНИЧЕЊА У питању је добро осмишљена морбидна игра која почива на комбинацији класичних тоталитарних и постмодерних маркетиншких механизама. С делимичним урушавањем режима Мила Ђукановића она је отежана и не спроводи се више систематски од стране владе, али није прекинута. Ђукановић је изградио државу по мери својих намера. Њима и даље служи тзв. „дубока држава“. Она је, уз разне своје криминалне и друге парадржавне структуре, у реализацији основне мисије и те како ефикасна (колико је опет неефикасна над другим пољима од којих зависи добробит грађана). А и даље има председника на кога може да се ослони.
Што се тиче нове црногорске владе, њу чине хетерогени и по много чему противречни елементи. Таква влада нити може, нити хоће да се бори за враћање Црне Горе својим српским коренима. За то нема ни унутрашњи потенцијал, ни спољну подршку. Над њом се надвија сенка западних заштитника Ђукановића којима је он због веза с мафијом постао терет, али евроатлантски моћници нису спремни да се одрекну многих сегмената његове политике (удаљавање од Србије и Русије, приврженост НАТО-у). Само им сметају претеривања која ремете стабилност нове чланице тзв. западне породице (нпр. отворени јуриш на СПЦ). Зато је и прихваћена нова власт која није антисрпска ни просрпска већ пре свега опредељена за демократске реформе.

ГРАЂАНСКО-ДЕМОКРАТСКИ ПЕРФОРМАНС И шта је у таквим околностима нормално да раде људи, наводно, демократских, либералних, грађанских опредељења? Па да подрже деинсталирање тоталитарног и криминалног система и истинско стварање грађанске државе. При томе не би требало да им буде тешко да стану уз садашњу црногорску власт јер она свакако није преовлађујуће српска. Једино није, да то поновим, доминантно антисрпска. А између првог и другог постоји велика разлика. Толика да ако неко треба да буде незадовољан, то су српски чиниоци који су и довели до пада владе ДПС-а. Међутим, Грухоњић и њему слични тако не мисле.
Ти људи се маскирају у бело рухо, а заправо су цинични заговорници најгорег црнила! Док је Ђукановић тоталитарно владао, аплаудирали су му, а оне који су се залагали за демократске промене – сатанизовали су. Грубом манипулацијом зло представљају као добро, а насилнике као жртве. И обрнуто. За њих истина ништа не значи јер циљ им је разарање свега српског од Црне Горе преко Србије па до Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније. Ради се о страственим србофобима и, стиче се утисак, професионалним бојовницима за рачун наших регионалних опонената. Приче о грађанским правима за њих су само пуке маске.

БЕЗОЧНА МАНИПУЛАЦИЈА Динко Грухoњић ових дана црногорској јавности поручује да је циљ садашње владе те земље промена њене демографске структуре и прозападног курса. „Нeмa никaквe сумњe дa je упрaвo тo нaмjeрa ’нoвих’ влaсти у Црнoj Гoри. Oчиглeднo je, бaрeм нaмa кojи свjeдoчимo, eвo вeћ дужe oд 30 гoдинa, нaмјeрaмa вeликoсрпскe пoлитикe, дa je свe исплaнирaнo у бeoгрaдскo-мoскoвским кухињaмa и дa сe влaдa прeмиjeрa Кривoкaпићa дoсљeднo придржaвa aгeндe ’српскoг свeтa’: пoништити нeзaвиснoст Црнe Гoрe и (ч)eтнoдeмoгрaфским инжењeрингoм учинити дa Црнa Гoрa пoстaнe ’српскa Спaртa’, штo je oдувиjeк и билa у oчимa вeликoсрпских нaциoнaлистa.“
Дрско до бесвести. За Грухоњића није „етнодемографски инжењеринг“ све оно што је од 1941, преко 1944. до Ђукановићеве епохе чињено у циљу да у Црној Гори не буде 95 посто Срба (као што их је било према попису и другим изворима те државе из периода кнежевине и краљевине) већ је то макар и наговештај делимичног раскида с опресивном политиком. И то без намера да се на било који начин исправљају национална злодела из прошлости, већ да се само прекине са чињењем нових антисрпских недела.
При томе се жестоко напада Кривокапић – који из страха од западних протектора повлачи неразумне потезе (као што је покушај смене Лепосавића зато што је рекао истину) – како би и оно мало што је учињено од стране нове црногорске владе било представљено као сувише много у српском смислу.

АНТИСРПСКИ КАРТЕЛ Национална политика актуелне црногорске власти своди се на следеће: шта је било, било је, а сада нека у духу грађанских принципа свако испољи националне ставове какве жели. То је „великосрпско“ нове власти у Црној Гори, због кога оправдано (али питање је да ли и реално) негодују многи који мисле да је потребно много озбиљније ухватити се укоштац с разним аспектима тоталитарног антисрпског наслеђа. Али за Грухоњића и њему сличне, као што рекох, и то што се више не намеће отворено тоталитарни антисрпски курс јесте нешто страшно. Само активна и бескомпромисна србофобна политика за њих је „грађанска“ и „демократска“.
То је баш у духу Стаљиновог устава из 1936, који је био препун слободарских фраза а донет је у јеку великих чистки током којих је више милиона људи послато у логоре или погубљено. Зато ме радује што је савремени изданак стаљинизма Грухоњић киван на највећи део представника тзв. грађанске Србије. Они су за њега сада лажни грађанисти јер нису спремни да активно подржавају борбу проусташких „комита“, екстремиста из ДПС, Грухоњића и њима сличних „независних“ актера – за „грaђaнску, и мултиeтничку, мултикултурну, и прoзaпaдну“ Црну Гору утемељену на тоталитарном затирању свега српског. Хвала Богу. Ипак није све изгубљено. Колико год да је утонула у дубине титоистичког муља, Србија се у њему није удавила. Није ни Црна Гора.
То доказује наш тамошњи народ који се упркос деценијским прогонима и даље храбро и полетно, при томе одмерено и неагресивно, залаже за очување своје националне традиције, али и стварање демократског амбијента за њено испољавање, упоредо с традицијама других народа! Циљ му је грађанска држава Црна Гора која би заменила садашњу тоталитарно-мафијашко-шовинистичку којој су привржени разни Д. Грухоњићи, М. Ђукановићи, Б. Мићуновићи и коју би, само ако би за то добили простор, радо инсталирали и у Војводини и на другим нашим просторима где прижељкују тоталитарно расрбљивање.

[/restrict]

3 коментара

  1. Не знам зашто таквом ништавилу уопште посвећујете пажњу и дајете му простора у Печату?

  2. Treba pisati i o takvom nistavilu kao sto je Gluhonjic, nekada je bio glavni u Novom Sadu. Samo me cudi, kako niko ne komentarise intervjue Ljubice Gojkic i Zorana Panova, takodje sa TV Novi Sad, koji se ubiju da izvuku od sagovornika sta ne valja i sta nije dobro u ovoj vlasti, ne pada im na pamet da podrze ono sto je dobro u novoj vlasti, samo sto oni smatraju da je lose.
    Olga Ilic

  3. Иако се Сабахудин Грухоњић (муслиман из Бања Луке) кроз дужи временски период истицао са својим анти-српским дјеловањем, не треба му поклањати већу медијску пажњу, јер он заиста није неки значајнији јавни формат односно капацитет.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *