Говор мржње

Зашто је, када је о ставу Немачке према Србији реч, много важније откриће Чедомира Јовановића него оно што је рекао амбасадор Томас Шиб

Заиста нема потребе да се чудимо. Томас Шиб, амбасадор Немачке у Србији коме је један деда погинуо у Другом светском рату, ко зна, можда баш у Србији, а други је био заробљен, није рекао ништа што већ, у једном или другом облику, у протеклих петнаестак година нисмо имали прилике да чујемо од наших немачких пријатеља који углавном имају сличну породичну историју. Нити су нас њихови домаћи сарадници изненадили својом реакцијом, уосталом, томе (им) и служе. Тако да у овом низу увредљивих неоригиналности озбиљнију пажњу пре свега заслужује начин на који их је доживео званични Београд; тим више ако је, као што се ваља надати да јесте, то симптом озбиљније промене свести о односу у коме треба да се налазимо према Немачкој…

ЛАЖ АМБАСАДОРА ШИБА Али то не значи и да олако треба да пређемо преко онога што је изговорено само зато што је нешто слично већ изговорено.
Гостујући у „Правом углу“ РТВ Војводине, Шиб је рекао: „Пре него што је дошло до бомбардовања 1999. проблем је био да се нађе решење за Косово. И сва дипломатска средства су примењена… Постојала је велика дилема 1999. Када није постигнут договор у Савету безбедности, одлука је морала да буде донесена јер би у супротном настала хуманитарна катастрофа. И циљ је био избећи хуманитарну катастрофу, избећи геноцид. То је била тешка одлука, али то су чињенице.“
Није проблем само у томе, иако је и у томе, што оправдавање сопственог злочина пребацивањем одговорности на жртву представља чин који је непристојан колико и безобразан. Можда се споменуте амбасадорове деде с тим не би сложиле, али то је као кад би Јевреји били означени као кривци за оно што им се догодило у њихово време.
Али није ни само то. Уверени смо, наиме, да је амбасадор Шиб исувише озбиљан, и као човек и као дипломата, да би себи дозволио да говори о околностима у које није довољно упућен. Што нас надаље учвршћује у закључку да он није необавештен па да зато не говори истину, него да свесно, с предумишљајем, изговара неистине у вези с овим несрећним догађајима. То се на српском зове лагање и децу учимо да то није лепо.
Но да образложимо ову тврдњу.
Поводом Шибове оцене да су пре почетка агресије „сва дипломатска средства (била) примењена“, у помоћ призивамо доајена америчке дипломатије Хенрија Кисинџера. На ту тему био је изричит: „Текст из Рамбујеа, којим је од Србије тражено да прими НАТО трупе на територији читаве Југославије, био је провокација, изговор за почетак бомбардовања.“
Док је о другом делу амбасадорове тврдње, на 10. годишњицу почетка њиховог напада на нашу земљу, писао лондонски „Гардијан“, лист који овде цитирамо само зато што се и сам залагао да нас бомбардују. Па се његово признање тешко може одбацити као пристрасно према Србима и њиховим интересима, утолико више што се ослања и на извештај ОЕБС-а, а знамо чему је послужила Верификациона мисија ове организације на чијем је челу био Вилијам Вокер: „Иако је правдано наводним хуманим обзирима, НАТО бомбардовање Србије успело је само да ескалира косовску кризу у потпуну хуманитарну катастрофу. Сада сви признају да се највећи део етничког чишћења и ратних злочина догодио после почетка НАТО кампање, при чему је истрага ОЕБС-а нагласила да су ’’избацивања и пљачке, убиства, силовања и киднаповања постали много учесталији након што је НАТО рат из ваздуха отпочео 24. марта’.“
Додајмо да је и неко ко је у агресију био много упућенији од Шиба јер је у томе и директно саучествовао, заменик америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт из тог времена Строб Талбот, накнадно указао да је исправна оцена његовог сарадника Џона Нориса да „отпор Југославије ширим трендовима политичке и економске реформе – а не невоље косовских Албанаца – понајбоље објашњава рат НАТО-а“.
А да и не подсећамо како је, путем немачких обавештајних служби, била измишљена такозвана „Операција потков(иц)а“. Да би као невешта измишљотина била раскринкана тек када је постало прекасно, добрано након што је послужила својој сврси катализатора агресије на нашу земљу…

СМРТ У ПРИЗРЕНУ И, кад смо већ код тога, једно питање за немачког амбасадора, које треба да му буде постављено све и ако никада на њега неће одговорити.
Ако нас, наиме, на крају 20. века Немци нису напали из оних разлога због којих су нас напали и на почетку и средином тог века, него из хуманих побуда овог пута, зашто исту врсту одговорне хуманости нису исказали и у односу на Србе с Косова и Метохије када су Албанци почели да их убијају и масовно протерују, у стотинама хиљада. Зашто тада нису напали Албанце да спрече хуманитарну катастрофу Срба. Него су их немачки војници ненаоружане поубијали у Призрену док су покушавали да пронађу спас… Звали су се Жарко Андријевић и Славко Веселиновић.
Потпоручник Давид Ферк, који је наредио да се на њих отвори ватра, одликован је за тај чин Крстом части у злату, највишим орденом Бундесвера, „због примерног испуњавања војничких дужности“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

3 коментара

  1. Vuk dlaku menja ,ali cud nikada!

  2. Једном нациста – УВЕК нациста

  3. Veoma iscrpne informacije. Hvala gospodinu Vrzicu. Neverovatno kako je germanska nacija prepotentna i nadmena, bez obzira sto su vredni i ekonomicni. Ipak sam ponosna sto sam Srpkinja, iako sam nekada vrlo razocarana kako smo bahati i lenji,
    Olga Ilic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *