Друмови без Tурака

Иван Златковић: И жив и мртав, Лагуна, 2020

Историјска основа приче Ивана Златковића И жив и мртав јесте повест о хајдуку Јовашу, који је сам или у садејству с другима дуго терорисао богатије шумадијске варошане и сељаке. Јоваш није био једини – у његовој дружини, или мимо ње било је још хајдука који су, када почиње Златковићева повест о шумадијској хајдучији између два рата, већ били ухваћени или стрељани

Упоследњим стиховима чувене песме Стари Вујадин заробљени хајдук спомиње „лажљиве очи“, „Које су ме на зло наводиле, / Гледајући с највише планине, / Гледајући доље на друмове, / Куд пролазе Турци и трговци“, као да постоји још нешто, изузев борбе против завојевача, што мотивише одметнике, а што није упутно изговорити. То нешто, међутим, у хајдучкој перспективи заједничко је Турцима и трговцима, и у природи је оправдања за пљачку – нејасна свест о богатству које је неправедно расподељено. Но да је којим случајем Вујадин ту неправду исправљао, тешко да бисмо добили овако добру песму. Њену величину, слутимо, чини управо ова предсмртна, готово покајна тужбалица старог хајдука који тек у сусрету са смрћу, као казном, постаје свестан свих елемената биографије.
Ова песма, дакле, иако међу најпознатијима из хајдучко-ускочког циклуса, истовремено указује и на дубља ограничења хајдучке епике: ако су друмови без Турака, има ли у шумама места за хајдуке? У чему је њихово оправдање? Можда се у том питању крије разлог зашто се о хајдуцима постосманских времена у Србији тако мало пише, иако је материјал о њима готово филмске вредности. Горски цар Светолика Ранковића, уз неколико историјских студија, готово све је вредно што је написано на ту тему – донедавно.

Феномен модерне хајдучије

Сада имамо и роман Ивана Златковића И жив и мртав. Историјска основа приче је повест о хајдуку Јовашу, који је сам или у садејству с другима дуго терорисао богатије шумадијске варошане и сељаке. Јоваш није био једини – у његовој дружини, или мимо ње било је још хајдука који су, када почиње Златковићева повест о шумадијској хајдучији између два рата, већ били ухваћени или стрељани. Отуда, у овом роману међуратна, модерна хајдучија није приказана у маниру класичног историјског романа већ више као феномен до чијег средишта се стиже преко једног лика и његовог окружења.
Оваква стратегија Златковићу омогућава да економише обимом романа. И жив и мртав је релативно краћи роман, чије текст је сачињен од низа фрагмената у којима је радња предочена из неколико перспектива: жандара, политичара, обичних сељака, трговаца, мушких и женских јатака и самих хајдука. На тај начин аутор је обезбедио извесну врсту друштвене слојевитости, у којој се основна тема прелама кроз различите класе међуратног шумадијског становништва, чиме се обликује и занимљива слика света, а не само хајдучије. Али то није тек реконструкција маловарошких и сеоских прилика у Шумадији пре Другог светског рата – то је реконструкција света у којем је хајдучија била могућа.
Кроз седам поглавља, унутар којих су мање целине подељене азбучним редом (где је фрагмент а) у првом, а ш) у последњем) читалац може да се упозна с једним мрачним светом, без историјске и метафизичке свести у којем су главни мотиви људског деловања страсти и страх – од смрти, освете или паганског оностраног које јунаке вреба тамо где су најрањивији. Фрагментарно, премда течно приповедање допуњено је архивалијама (у чију фактичност не треба сумњати већ веровати) и ликовним прилозима, који роману дају постмодерну илузију документарне прозе. Златковићева реченица такође је кратка, кондензована, а стил веома специфичан, потпуно у функцији осликавања унутрашњег мрака који се из јунака прелива на амбијент. Посебан колорит тексту даје поуздана употреба локалног дијалекта, која на моменте призива у сећање најбоља дела нашег реализма.

Хајдуци без ауре

Златковићеви модерни хајдуци немају ауру ни осветника нити класних праведника. Њихове жртве су и сиромашне пастирице у планини подједнако као и богати варошки трговци, али ни њихови противници, жандари, нису изван тог кола злочина и смрти. Међуљудски односи у овом озвереном свету најчешће су организовани по интересном принципу, у којем је издаја само боља трговина – некада животом, а некада новцем. Због тога хајдука Јоваша потказује љубавница, а убија побратим, с леђа. Због тога хајдуку помаже апсанџија, а убиство му припрема локални политичар који је и сам био уплетен у хајдучију. Коначно, и историјска мистификација с благом деспота Бакића, чију мапу Јоваш пљачка, па потом губи, такође је у истој функцији – додатног акцентовања зла у свету које обликује и наш однос према историји.
Онима који су се професионално или макар из знатижеље бавили хајдучијом у ослобођеној Србији историјске чињенице на којима је заснован роман И жив и мртав неће представљати изненађење. Међутим, ово није књига чији задатак је историјски или поучан. Пишући о хајдуцима, Златковић нас изазива да се суочимо са злом у самима себи, преиспитујући неке од табуа у нашем друштву.
Шумадија коју препознајемо међу страницама ове књиге није ни херојска, ни слободарска, ни узвишена, али је и даље наша, болно сурова и опомињућа. Њени друмови одавно су без Турака, али очи и даље остају лажљиве.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *