ДОНБАС И „СУДЊИ ДАН“

Данас се будућност Русије и читаве Европе брани у Доњецку и Луганску јер би се следећи фронт отворио убрзо у Белорусији, и зато Донбас неће пасти, али може Кијев ако разум не превлада

Кремљ је констатовао повећање провокативних активности украјинске војске у Донбасу, изјавио је у недељу прес-секретар руског председника Дмитриј Песков. Како је нагласио, Мински споразуми, којима се гарантује прекид ватре и одржавања статуса кво до постизања трајног решења, не поштују се и не извршавају. У таквој ситуацији, објаснио је, снаге Донбаса узвраћају ватру и стога нема деескалације ситуације, због чега „у тренутку може да се распламса ватра грађанског рата и унутарукрајинског конфликта“. „Зато ми стално говоримо о нашој забринутости“, подвукао је високи функционер Кремља. Само дан раније заменик руског шефа дипломатије Сергеј Рјабков позвао је Вашингтон да „одговорније приступи“ украјинском питању и „ефикасним деловањем“ обузда политику изазивања напетости коју спроводи Кијев. Такође је и Марија Захарова, портпаролка руског МИП-а, оценила да је „ратоборно расположење Кијева“ довело до „сложене ситуације у Донбасу“, јер украјинске власти „живе у илузији решења сукоба силом“.

[restrict]

ПРЕТЕЋИ „БАРЈАКТАР“ У Кијеву оптужују Русију за „гомилање трупа“ на граници и прете Доњецку и Луганску да ће применити силу. Истовремено указују да су деветорица припадника њихових Оружаних снага изгубила живот у последње време, у размени ватре с „побуњеницима“. Поједини кијевски аналитичари указују да је њихова армија спремна да се „супротстави агресији“, па чак и упозоравају на „тајно оружје“ које би могло да буде употребљено у том сукобу. Вероватно алудирају на турске борбене дронове „Бајрактар“. Представници компаније „Бајкар“, која производи ове софистициране ударне системе, потврдили су протеклог викенда да је Кијев купио њихове беспилотне летелице. Оне су се у сукобу у Нагорно Карабаху показале на страни Азербејџанаца као убојито оружје против јерменских тенкова и умногоме су допринеле потписивању примирја по условима који одговарају Бакуу. Они који плаше Москву „Бајрактарима“, међутим, заборављају да Русија није Нагорно Карабах и да, ако до тога дође, њена армија и ратна флота имају спектар најразноврснијих могућности да парирају, узврате и пређу у контранапад, на начин који буду сматрали за сходно. И ту се не ради само о класичним војним средствима већ и многим другим инструментима.
Несумњиво привлаче пажњу све гласнији позиви Кијева да буде по хитном поступку примљен у НАТО чланство. С једне стране, рекло би се, то је суверена одлука суверене земље и нико нема право у то да се меша. Али се поставља питање: зашто Грузија и Украјина нису примљене још 2008, након НАТО самита у Букурешту, када су обе земље тражиле, и уз залагање председника САД Џорџа Буша Млађег начелно добиле зелено светло за чланство? Па се то ипак никада није десило. Разлог је Русија, која је тада отворено саопштила да чланство ове две земље у западној војној алијанси не долази у обзир и да је за Москву то „црвена линија“ преко које неће прећи. Не само зато што је то директно у супротности с „обећањима“ западних лидера Кремљу после окончања Хладног рата. Тада се још увек говорило да ниједна држава бившег Варшавског пакта неће бити позвана у НАТО, с изузетком Источне Немачке, која се објединила са својом западном браћом.

ТОПЉИВА ОБЕЋАЊА Тако су се, током две деценије, сва обећања Запада истопила као снег на сунцу. Убачене су у НАТО све источноевропске земље, изузев Србије и БиХ, али се осим Прибалтика алијанса није ширила на бивше совјетске републике. Можда је широј јавности недовољно познато, али САД никада и нису признале совјетске прибалтичке републике (Литванију, Летонију и Естонију) као део СССР-а, увек их сматрајући „поробљеним земљама“, на сличан начин како данас не признају Крим делом Русије. У том смислу, Москва је зарад очувања новоуспостављених односа са „западним пријатељима“ могла некако да оћути на улазак три мале републике под НАТО шињел, имајући у виду њихов готово занемарљив војни и економски потенцијал, и након што се НАТО обавезао да у овим земљама неће имати сталне, већ ротирајуће војне групације – што је требало да умири негодовање Москве. У међувремену се и од овог принципа, практично, одустало.
„Ротације“ су постале толико честе и масовне да је потпуно свеједно да ли су то исти људи под оружјем и униформама, или формално напуштају Прибалтик, а на њихово место одмах долазе нови војници. Главни проблем је у томе што велики део оружја и опреме, након ротације, остаје конзервиран у магацинима у Прибалтику. То је била америчка стратегија и у Хладном рату – уместо да стационирају стотине хиљада војника по Европи, они су гомилали оружје и опрему, спремну за многобројне људе који могу бити пребачени било одакле, у било ком тренутку. Све то у Москви добро познају, зато и знају шта би значио улазак Украјине и Грузије у НАТО – директна претња опстанку Русије. Отпочињање војног сукоба након тога било би само питање времена, па је стратешка одлука Кремља да се то ни по коју цену не дозволи. У том случају боље започети конфликт одмах, него чекати да противник изгради још чвршћу војну инфраструктуру за напад на самим руским границама и с фронтом који се протеже хиљадама километара.

ЦРВЕНА ЛИНИЈА И ЗЛОКОБНЕ НАЈАВЕ Овај геостратешки механизам сукоба показао се 2008. у Грузији и 2014. у Украјини – нема сумње да је то била порука да се „црвена линија“ не сме прелазити. Зато су најаве украјинског шефа државе Владимира Зеленског да ће тражити пријем у алијансу најава нечег веома злокобног за целу Европу, а у првом реду за његову земљу. Тада, 2008, ову идеју су блокирале Француска и Немачка, свесне шта би то значило и по њихову стабилност и безбедност, а не треба сумњати да на сличан начин Париз и Берлин размишљају и сада. Без покушаја прављења савремених аналогија, занимљиво је ипак што су управо ове две европске земље, својевремено, доживеле поразе у покушају инвазије на Русију. И обе су у продор ишле преко територије данашње Белорусије, па је јасно колико је ова држава важна за Русију и зашто тамо већ деценијама „обојене револуције“ не могу да прођу. Најкраћа формула темељне руске безбедности је следећа: Украјина и Грузија не могу у НАТО, док Белорусија не сме бити изван руске орбите. Прелазак ових „црвених линија“ води у сукоб и за једну тако велику силу каква је Русија, ово је заиста минимум интереса.
Како је руски председник Владимир Путин више пута истицао, цитирајући немачког канцелара Бизмарка, „нису битне намере, већ потенцијали“. Политичке и војне намере и планови могу се мењати из дана у дан, могу бити и најчешће јесу прикривени, али ако неко створи потенцијал за војно уништење Русије, онда је то реална чињеница и не сме се игнорисати. Када се формира довољан потенцијал за напад, планови и намере противника могу се преко ноћи променити. Под овим или оним изговором, савршено је небитно. Онај ко верује у „добре намере“ постаје жртва, док историју пишу победници. И руски и западни стратешки планери знају да би, ако Украјина и Грузија ступе у НАТО, Белорусија била следећа. Ако не раније, онда би то био почетак директног сукоба с Русијом. Рационални гласови на Западу годинама упозоравају да се то мора спречити, али и њих све више игноришу.

Постоји мирољубив начин да се спречи „ратно лудило“, дефинисан још 2015. Минским споразумима, за чије кршење се Москва и Кијев већ годинама међусобно оптужују. На то је Путин указао и Реџепу Тајипу Ердогану у телефонском разговору прошле суботе, дан пре сусрета турског лидера са Зеленским у Истанбулу. Путин је Ердогану поручио да је „безалтернативна основа“ за решавање унутрашње украјинске кризе – примена минског комплекса мера из 2015. године, али и поновио да Кијев избегава њихову реализацију и „обнавља опасне провокативне активности усмерене ка заоштравању ситуације на линији раздвајања“. То је заиста једини пут да се избегне сукоб, да Украјина остане целовита, али изван НАТО-а, будући да по споразуму из Минска Донбас треба да добије специјални статус, чиме без сагласности Доњецка и Луганска Кијев не би могао да доноси важне одлуке. Ово решење било би у духу компромиса и у складу с интересима народа, имајући у виду да би се тиме Украјини отворила врата ка Истоку и Западу, што је за њу једина одржива позиција.
Све друго је само пут у сукоб, а он води директно у распад земље, где би се жаришта отпора подигла не само у Донбасу већ и у многим другим местима. Тада би судбину у своје руке узели људи, милиони њих, чему се не можете супротставити тенковима и дроновима. Зато се данас будућност Русије, али и читаве Европе, брани у Донбасу. Ако би он пао, следећи фронт отворио би се по свему судећи убрзо у Белорусији. На крају, ако се не би добровољно предала, и у самој Русији. То би био окршај „судњег дана“ и зато Донбас, засигурно, неће пасти. Али Кијев може, ако разум не превлада.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *