ДИЈАЛОГ РОГОВА У ВРЕЋИ

ОПОЗИЦИЈА САМА ПРЕД СОБОМ

Уместо јасног суочавања с влашћу, српска опозиција никако да изађе из међусобних прегањања и трвења, не извлачећи поуке из „врелог“ примера суседне Мађарске и властитог лошег искуства у претходним годинама

Скоро да је правило да су локални избори, нарочито мимо оних великих, тзв. на свим нивоима, „лакмус папир“ тих главних избора на којима се одређује политичка судбина земље за известан период у будућности. Па ипак, за окончане изборе у Зајечару, Косјерићу и Прешеву (у Зајечару и Косјерићу одржани су јер је одборницима локалне самоуправе истекао мандат, док је у Прешеву био уведен привремени орган) не може се рећи да могу бити од велике користи у приказивању слике целе Србије. Тим више, што је део опозиционих странака, незадовољних условима за политичко деловање у Србији, бојкотовао и ове локалне изборе. Мада, ни владајућа странка нема много основа за ликовање. Иако је Српска напредна странка (СНС) на локалним изборима у Зајечару учествовала ојачана локалним лидером Бошком Ничићем, некадашњим ривалом напредњака, није остварила резултат какав је очекивала, мада ће и овако моћи комотно да формира градску власт (освојила 47 одсто гласова). Рекло би се да су неочекивани успех оствариле групе грађана које су наступале на платформама опозиције.
У Косјерићу, најмањој општини у којој се гласало, напредњаци су остварили најубедљивију победу, док се на Прешево гледа из албанског угла, пре свега због односа странака Шћиприма Арифија и Шаипа Камберија јер се услед фрагментације албанске политичке заједнице власт не може формирати без шире коалиције.

[restrict]

КОМЕШАЊЕ У СНС-у? Део опозиције изборне резултате већ види као индикатор озбиљног комешања и кризе у редовима СНС-а, истичући да су Зајечар и Косјерић у недељама пред изборе обилазили министри, политички функционери, мада су и њихови „цепали ђонове“. Биће да су се и даље више бавили сами собом, без обзира што им је такво понашање само наносило штету. Нова ситуација намеће и нове позиције, што наговештава и лидер „Двери“ Бошко Обрадовић најавом могућности да се формира „нова опозиција“. Уклештен између многобројних фракција Демократске странке (ДС) и бојазни да се изгубио међу њима, Обрадовић се полако креће ка десном центру, страни којој нагиње и „Доста је било“ Саше Радуловића, који изненада подршку тражи међу антиваксерима, групацији која у Србији није занемарива. Уосталом, и председник Србије Александар Вучић, гостујући на РТС-у и дотичући се и опозиције, истакао је да је покрет „Доста је било“ најјача опозициона странка у Србији. „Многима се то неће допасти, ни мени се не допада, али је Саша Радуловић тренутно најјачи опозициони лидер у Србији“, истакао је Вучић. За програмског директора Демостата Зорана Пановића то је Вучићев покушај да тај антиваксерски део, који није мали, на неки начин обузда и артикулише, приказујући га чак и као најозбиљнију опозицију и на тај начин банализује, боље рећи обесмисли Ђиласову и Јеремићеву опозицију.
Није то само политичка пизма већ важна и деликатна стратегија, нарочито после мађарског примера укрупњивања опозиције и њеног преузимања главног града Будимпеште, чега се и владајућа странка у Србији највише плаши.
И најновија идеја предизбора – коју је покренула неформална организација Скупштина слободне Србије – такође се највише врти око избора за градоначелника Београда, иако се донекле оставља простор да би се на сличан начин могло доћи и до заједничког кандидата опозиције за председничке изборе. Чини се да је ДС главни заговорник „примарних“ избора и успостављања непосредног бирања прво унутар партије, какво постоји у Америци, што је већ чинио два пута у својој прошлости. Први пут 2016. када се после губитка покрајинских избора са чела странке повукао Бојан Пајтић, а председник постао Драган Шутановац. Следећи пут 2017. године на председничким изборима са Сашом Јанковићем, који је такође прошао неку врсту предизбора, јер су га за кандидата „извикале“ јавне личности из Апела 100, мада ни 2018. на београдским изборима ДС није остварила успех, нити је задржала положај водеће странке у опозицији. Напротив, њено растакање и унутрашњи анимозитети, додатно подгрејани сексуалном афером „Штајнфелд“, трају несмањеном жестином, без назнака коначног исхода и краја. То потврђује и крах иницијативе Бориса Тадића да се разговара о заједничком опозиционом деловању у Србији, нарочито ако се има у виду да се постигнут „договор о међусобном ненападању“ склапа међу непријатељима. Уместо заједничке борбе, главни домет је међустраначко примирје.
Још у децембру прошле године Странка слободе и правде (ССП) и ДС покушале су да изађу из бојкоташког врзиног кола и ресетују сарадњу са странкама као што је Покрет за промене, што је само довело до нове поделе на бојкоташке чистунце и бивше бојкоташке чистунце који, ето, разговарају с издајницима. А напрслина између Ђиласа и Јеремића је све видљивија, нарочито после избијања на површину афере „Маурицијус“ и њеног неуспешног покушаја пласирања у медијима као „покривалице“ за дијалог власти и опозиције.
Да је опозиција у толикој мери завађена, подељена и да њени разговори више личе на паралелне монологе, показао је председник Народне странке Вук Јеремић када је поручио Ђиласу да престане да „глуми лидера опозиције“. Иначе, ове пацке које је лидер НС упутио колеги из ССП-а нису једине у турбулентној историји овог опозиционог двојца. Својевремено је Јеремић оптуживао Ђиласа да га је избацио из Демократске странке, а пре неколико дана, на ТВ Н1, одбио је да коментарише захтев Ђиласовог ССП-а да опозиција буде заступљена у уредништву РТС-а, чиме је, у ствари, поручио шта о томе мисли.
С друге стране, на Председништву ССП-а у Крагујевцу Ђилас ће и даље инсистирати на опозиционом јединству и зато „на сваки шамар који добијемо од наших опозиционих колега не одговарамо на исти начин, јер људи желе да виде слику јединствене опозиције, јер обични грађани не анализирају шта се међу нама дешава, пошто знају да сваки сукоб у опозицији смањује излазност и иде у корист Александру Вучићу“. Ова мантра о опозиционом јединству у великој мери се односи на ону опозицију добрим делом сачињену од лидера који су на лични пораз на унутарстраначким изборима скоро редовно одговарали напуштањем Демократске странке и оснивањем своје партије у којој им нико неће противречити. Отуд и лажна дилема – једна или више колона, односно покушај да се прикрије неспособност такве опозиције да иступи са заједничким начелима. Ту је непремостива тачка спорења у опозицији око тога треба ли и на који начин укључити у заједничку платформу партије које су изашле на прошле изборе.

ШТА НУДИ ОПОЗИЦИЈА? У таквој констелацији опозиционих странака тешко је искористити наводну аналогију између бомбардовања и пандемије и њихову улогу и деловање на грађане. Само се заборавља да је ондашња опозиција против Слободана Милошевића била далеко јединственија и програмски садржајнија, док ова грађанима скоро ништа не нуди. Зато ће Борис Тадић, председник минорне Социјалдемократске странке (СДС), рећи да ће опозицији бити потребно 1,5 до 2,25 милиона гласова за смену власти СНС-а, да су за то потребни гласови свих грађана који су против ње, а да због тога опозиција нема права да се лишава „ни једног јединог гласа“. Он је у „Утиску недеље“ навео да међу странкама које су учествовале на претходним изборима постоје оне које се „никако не могу оптуживати за сарадњу са СНС-ом“, као и да је „филозофија издајства“ коју заступају поједине партије што су бојкотовале изборе „уништила Србију 90-их година“. Очигледно, Тадић се не одриче политике, упркос лошем одијуму који је оставио као председник Србије и страначки лидер ДС-а. Штавише, Тадић верује да би баш он био обједињујући фактор опозиције, нарочито када су у питању председнички избори.
Упркос томе што детаљи о наставку међустраначког дијалога, попут формата, динамике и тема, још нису познати, опозиција у Србији пушта назнаке својих првих платформи и стратегија за преговоре с властима. Представници 12 опозиционих организација представили су предлог платформе опозиције за преговоре с властима о условима за слободне и поштене изборе. Предлог су потписали Нова странка, Социјалдемократска странка, покрет „Један од пет милиона“, Демократска странка Србије, Канцеларија за локалне и иновативне политике, Бранислав Лечић, Грађански демократски форум (ГДФ), Влашка странка, Мађарски покрет, Нова Србија и Зелена странка. Тим документом се тражи обезбеђивање слободног гласања на изборима, без притисака и уцена, побољшање контроле предизборног и изборног процеса, спречавање функционерске кампање и оснивање два координациона тела, за медијско праћење избора и праћење изборног процеса.
Део опозиције окупљен око Странке слободе и правде и Демократске странке, Покрета слободних грађана, Не давимо Београд, Покрета за преокрет и Заједно за Србију такође је представио своју платформу за дијалог с властима о изборним условима чији су циљеви да се обезбеди слободно и тајно изјашњавање на изборима, спречи злоупотреба државних и јавних ресурса у политичке сврхе, ослободе медији, како би грађани могли да буду потпуно, истинито и благовремено информисани, а политички актери равноправно представљени, успоставе стручна тела која контролишу предизборни и изборни процес и брзо реагују на све неправилности.
У ствари, „квака“ је у договору око заједничке платформе за преговоре с влашћу, који никако да почну. Иако се стекао утисак да до заједничке платформе још дуго неће доћи, има индиција да би у скоријој будућности могао пасти договор око заједничке платформе за преговоре с влашћу. Ту је непремостива тачка спорења у опозицији око тога треба ли и на који начин укључити у ту платформу партије које су изашле на прошле изборе.
Када је у питању дијалог власти и опозиције, председник Скупштине Србије Ивица Дачић за РТС саопштава да што се тиче парламента, може да почне одмах, али да то зависи од европарламентараца и њихове „припремне фазе“. Што ће рећи, власти се не жури јер што опозиција више компликује и одуговлачи, њима све више иде наруку.
А та фамозна „фаза“ коју помиње Дачић није ништа друго него разговор европарламентараца и опозиционих странака које су заглављене у дијалогу о дијалогу. Српска посла, рекло би се.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    На горњој слици није место за Самарџића. Не због странке, која и даље не вреди ништа, него због њега. Ни Ђиласу као врсном организатору развоја ту није место. Осталима недостаје Тадић па да угођај док их гледамо буде темељан.
    У најкрађем; требају нам нови људи ! Но да ли је ово ситуација за такве какве прижељкујемо ? Тојест, да ли је још увек зрела ситуација ? Ми јесмо неполитички народ, али ова опозиција није наша ! Као што ни цела та сцена није наша .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *