Данајци и добре услуге

Косово и Метохија

Односи Београда и Приштине не само да се нису померили с мртве тачке, мада се многи питају треба ли, већ се додатно компликују и то заслугом већих или мањих посредника који, наводно, све чине из „добрих намера“

По окончаним косовским изборима, те с формирањем владе и избором председника тзв. Републике Косово, рекло би се „у Приштини ништа ново“, односно да ствари иду нагоре, нарочито када се има у виду низ околности које су на то утицале, ма колико на први поглед деловале парадоксално и контрадикторно.
Тек што је приштински лист „Коха“, позивајући се на изјаву портпарола владе тзв. Косова, најавио да ће самопроглашена влада у Приштини с Аљбином Куртијем на челу поново Београду увести мере реципроцитета, Савет за заштиту људских права и слобода из Приштине затражио је истрагу против игумана манастира Високи Дечани Саве Јањића због наводних ратних злочина. У тој организацији сматрају да треба истражити улогу Саве Јањића у, како тврде, заточењу цивила у манастиру Високи Дечани током рата на Косову и Метохији, за шта, наводе, он сноси скоро највећу одговорност и да није тачно да је међу манастирске зидине примио Албанце да би их заштитио.

[restrict]

БИТКА ЗА ДЕЧАНЕ Биће да разлог лежи у чињеници да је манастир Високи Дечани уврштен на листу најугроженијих локалитета културног наслеђа Европе за 2021. годину због историјског значаја и културне вредности, као и ургентности његове угрожености.
Сви се сећају да је сигурност споменика српске културе из 14. века, иначе непроцењивог значаја за светско културно наслеђе, била угрожена прошле године због незаконитих радова на путу у непосредној близини заштићене зоне манастира, што је представљало само један од покушаја релативизације одлуке организације „Европа ностра“, која је манастир Високи Дечани сврстала на листу седам најугроженијих локалитета у 2021. години.
Нарочито оштро је реаговала Канцеларија Владе Србије за Косово и Метохију, алудирајући на дешавања из времена НАТО агресије и бомбардовања: „Нити су Високи Дечани сами себе гранатирали, нити је отац Харитон сам себи одсекао главу 1999. године. Зато су апсурдни покушаји да се самозвано Косово самопрогласи оазом мултикултуралности и верске толеранције, када свакодневно имамо инциденте на терену о којима је обавештена и Европска унија, као и све релевантне међународне институције на Косову и Метохији.“
Проблем је, у ствари, што баш те организације и међународне институције на проблематичне потезе Приштине реагују само вербално, а некада ни тако. Видело се то на примеру Вашингтонског споразума. Споразум о нормализацији економских односа Србије и Косова потписали су у Вашингтону председник Србије Александар Вучић и премијер Косова Авдулах Хоти, чему је присуствовао и амерички председник Доналд Трамп, а у тачки 16 споразума обе стране су се обавезале да до јула 2021. године отворе амбасаде у Јерусалиму. У ствари, Србија своју да премести из Тел Авива, а Приштина отвори после међусобног признања Израела и тзв. Косова.
И док су поједини представници Вашингтона лично, а изасланик претходне Трампове администрације Ричард Гренел преко твитера поздравили споразум, председник Србије изјавио је да „Београд није нимало срећан због успостављања дипломатских односа Израела и Косова“ и да „то неће позитивно утицати на односе Србије с јеврејском државом“, али не коментаришући пристанак да Србија премести своју амбасаду у Јерусалим, што су до сада учиниле само Америка и Гватемала.
Косово до сада није признало Израел, не зато што се муслиманска већина у тој земљи томе противила већ зато што јеврејска држава није признавала Косово. Израел је страховао да би то створило опасан преседан који би следили Палестинци, наводе израелски медији, а преноси „Бета“. Успостављању односа Косова и Израела претходили су и споразуми о нормализацији односа постигнути у протеклим месецима између јеврејске државе и четири арапске земље, Уједињеним Арапским Емиратима, Бахреином, Суданом и Мароком, али су ове четири земље задржале дипломатска представништва у Тел Авиву.
Цела операција је била у сврху Трампове предизборне кампање и његовог „подилажења“ америчким Јеврејима као важном гласачком телу. С друге стране, одлука Израела да призна Косово је важна за Приштину јер је то прво признање од почетка 2018. године, када је то учинио Барбадос. То признање долази и после значајног успеха Београда да убеди низ земаља да преиспитају одлуку о признању самопроглашеног Косова, па су се многи упитали да ли је Београд тиме „одсекао грану на којој седи“.

ВАТИКАНСКА ИГРА Ако би следили пример Израела и његову „вероломност“, има међу онима који нису признали независно Косово још оних који би то учинили, али им, тренутно, то не иде у прилог. Римокатоличка црква, односно Ватикан до данас нису признали независност Косова, али бискуп католичке црквена на тзв. Косову Дод Ђерђи истиче да сви, као грађани Косова, признају Косово као државу, „признајемо православце као нашу субраћу у вјери и признајемо муслимане као нашу субраћу у крви. Залажемо се за права свију, у новој држави настојимо сврнути поглед према заједничкој будућности, јер смо увјерени да не можемо допустити да нам прошлост уништи нашу будућност…“
Иако Ватикан од 2008. године гласа против било које врсте чланства Косова у међународним организацијама, представници католичке цркве на Косову подржали су захтев за пријем Косова у УНЕСКО.
Имао је Ватикан значајну улогу на КиМ и деведесетих година када је тајновити тим хуманитарне заједнице „Свети Еуђидио“ посредовао у договорима тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и сепаратисте, интелектуалца и косовског политичара Ибрахима Ругове. Иако је реч о приватној, католичкој заједници чије је седиште у Риму, тешко је веровати да у све није била умешана Света столица. Од договора није било ништа јер је одмах потом уследило злочиначко бомбардовање НАТО-а.
Изгледа да се права истина крије у „Викиликсовој“ депеши коју је у Вашингтон послала америчка амбасадорка Мери Ем Глендон из Ватикана 30. априла 2008. године, после сусрета с монсињором Мигуелом Мауријем (ватиканским главним човеком за балканска питања): „Света столица није спремна да формално призна Косово зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском православном црквом. Високи достојник СПЦ, како је Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између православних и католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘дефакто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације. Маури је истакао да је Света столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова ствар која се више не може оспоравати – и то 18. фебруара, само дан након проглашења. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘дефакто’ признао Косово и да за сада нема потребе да предузима друге акције.“

ЈЕРУСАЛИМСКИ ПРОБЛЕМ Овај пример тако јасно упозорава да са значајним подозрењем треба гледати и на друге међународне актере када је самопроглашено Косово у питању, без обзира на формални чин непризнавања. Ако се вратимо споразуму у коме је једини добитник био Израел, убрзо након сусрета у Вашингтону, Европска унија је упозорила Србију и Косово да одлука о отварању, односно премештању амбасаде у Јерусалим може угрозити њихов процес приступања ЕУ, уз подсећање на званичан став ЕУ о решавању статуса Јерусалима као главног града и Израела и Палестине треба да раде две стране, те да дијалогом и мировним преговорима треба да дођу до решења овог сукоба.
Поред ЕУ, већи део међународне заједнице, укључујући и Уједињене нације подржава овакво решење сукоба између Израела и Палестине. Генерална скупштина Уједињених нација је у децембру 2017. усвојила резолуцију којом се критикује америчка одлука о признавању Јерусалима као главног града Израела и којом се тражи повлачење те одлуке. Ову одлуку је подржало 128 земаља чланица УН, укључујући и Србију.
Отварање амбасаде у Јерусалиму могло би да дипломатски кошта Косово јер, поред ЕУ, и многе друге, укључујући и важне већински муслиманске земље неће на то гледати благонаклоно, већ као на увреду за палестинско питање. Чак се очекивало да ће Приштина, после смене у Белој кући, бојкотовати споразум коме је „кумовао“ Трамп, али се то није догодило, бар у овом делу. Очигледно, нова америчка администрација не квари нешто што и њој самој користи, а да је подршка Приштини неупитна, па и појачана, показује формирање војна базе изнад Косовске Митровице, што Албанци сигурно не би учинили без „мига“ из Вашингтона“. Заправо, Курти је инструмент Америке за притисак на Београд, како је за „Спутњик“ оценио је пензионисани дипломата Зоран Миливојевић. Из тог су разлога, каже Миливојевић, узалудни позиви Брисела косовском премијеру да настави дијалог с Београдом, јер утицај и последњу реч у Приштини једино има америчка администрација.
Миливојевић сматра да је ово у ствари нека врста теста и притиска на Србију да би она прихватила дијалог који би подразумевао да одустане од својих максималистичких циљева као што је инсистирање на Заједници српских општина и непризнавању Косова по сваку цену. „Америка у свему овоме игра своју улогу али тако да препушта Унији да води дијалог и притиска и усмерава дијалог, али за себе задржава право да арбитрира. У исто време притиска и Србију и Унију – на ЕУ у смислу да не може без Америке а на Србију да одустане од својих кључних ставова и да чини уступке. Позадина свега је да се Србија преломи и да призна Косово“, рекао је Миливојевић. 
Отуд и најаве Приштине да ће увести нове мере реципроцитета Србији, односно могућност увођења нових такси је, као повратак на причу Куртија од прошле године а самим тим и поруку Европској унији како се у Приштини гледа на даљи дијалог са Београдом. Што значи да Курти и његова америчка „леђа“ на тај начин „ломе“ Србију да одустане од својих циљева као што је инсистирање на Заједници српских општина и непризнавање Косова по сваку цену. Наравно, притисак на Вучића је главно средство, само се превиђа да није он главна мета већ отета српска земља и Срби и да то мора бити у глави било кога ко је на челу српске државе. Притисака је било и биће, бар нама је тога пуна историја, али и поука да се на њих не пристаје.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *