Да ли је русија само велика бензинска пумпа?

СТАЊЕ РУСКЕ ПРИВРЕДЕ

Како се Русија по главним економским индексима котира у поређењу с другим великим силама? Колике су њене златне резерве, а колики спољни државни дуг? Каква је структура руске економије и зашто је њени геополитички конкуренти пежоративно називају „државом бензинском пумпом“? Који су главни недостаци њене економије?

У периоду од 1917. до 1992. године Русија је, у оквиру Совјетског Савеза, покушавала да изгради алтернативни економски модел који би представљао конкуренцију капиталистичком моделу, али га у једном тренутку и заменио. Изузев кратког периода дејства Нове економске политике, познате под скраћеницом НЕП, раних 1920-их година, овај модел је био стриктно командни, што значи да је индивидуално предузетништво било замењено централним планирањем. Иако је командна привреда многоструко оснаживала државне привредне капацитете и њен апарат принуде, она није донела благостање просечном грађанину. Руско друштво је традиционално било обележено високом стопом колективизма, заједница изнад појединца, и аскезе, одрицање од материјалног блага зарад достизања вишег нивоа духовности. У предреволуционарној Русији, а у очима православног сељаштва, готово је било срамота бити богат. У складу с тим индустријализација је спровођена кроз привлачење страног капитала – немачког, британског, француског и шведског. Пред Први светски рат темпо индустријског развоја у царској Русији био је висок, али је власничка структура капитала била таква да су страни држављани фактички поседовали њене производне капацитете.
Руска револуција је преокренула овај тренд, преневши сву привреду у власништво државе. Иако је комунистички модел економије делимично импоновао руским масама, које су вапиле за социјалном једнакошћу и презирале богате буржује, тотално лишавање читавог становништва било каквог вида власништва, па самим тим и одговорности, додатно је пасивизирало, ионако не претерано предузимљиво, огромно руско море. Пошто је држава одлучивала о свему, њени грађани су изгубили сваку врсту интереса да буду продуктивни на свом послу, они су изгубили утисак да управљају сопственим животом. Утолико је шок од наглог преласка на капиталистички модел био већи, колико су совјетски грађани били пасивнији. Истовремено је и структура производног система наликовала овој друштвеној, совјетска предузећа нису никада функционисала као издвојене, аутономне фирме, већ су биле део комплементарног свеукупног привредног система. Совјетско предузеће је, као и совјетски грађанин, било део огромног централизованог ланца, док самостално није могло да постоји. Зато је приватизација поменутих предузећа углавном значила њихову ликвидацију. До 1999. године стопа незапослености у Русији износила је рекордних 13,04%. Поређења ради, чак и усред корона кризе стопа незапослености у Русији се креће испод 6%, и то по подацима мултинационалне компаније за процењивање кредитног рејтинга Мудис.
Сменом режима у Русији почетком новог миленијума прошло је време радикалног неолибералног модела у коме је апсолутна предност давана приватном капиталу и индивидуалној иницијативи. Руска држава је полако вратила већински власнички удео у нафтној индустрији и направила неофицијални договор с власницима крупног капитала по коме су они могли да задрже своје богатство, али и да га ставе на располагање држави тамо где је то неопходно. Тајкуни који се с тим нису сложили изгубили су моћ – Ходорковски је можда најбољи пример. Као што можемо видети, у Русији је држава добила реванш, али није поновно склизнула у тоталитарни командни модел већ се зауставила на нивоу државног капитализма.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Avatar
    Tоплица

    Познато нам је, говорило се да је Русија Горња Волта са ракетама, али сви који су то говорили, добро су знали да то једна Русија никада није била. Руски дух толико је устремљен ка далеком и непознатом, да је немогуће да тај наш народ и његова држава буду без науке, оне врхунске. А одатле до модерне привреде никад није далеко. И заиста, сви њихови продори оригинално су дело Руског генија.
    Аутор је исправно уочио недостатак интензитета у привредном развоју, а за то постоје посебни разлози. Најважнији је ваљда, недостатак преке потребе у условима кад има свега у изобиљу. Други је у огромним пространствима која су принудила Руског човека да се развија у простор, у ширину. Трећи је клима која поскупљује сваки производ за ону неизбежну количину зимског грејања. Не заборавимо ни историјске околности које Русији нису ишле на руку, и због којих је каснила.
    Но на срећу сведоци смо пробуђене свести о томе да је опасно “седети на енергетској игли !” Тим пре јер се сви слажемо да је током 16-17 века Шпанија “седела на игли злата” и нарочито сребра. Још је познат онај рудник Потоси у Боливији, одакле је Европа преплављена сребром а Шпанија закржљала јер се ништа није тако исплатило као сребро. . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *