Босанска бајка

Остварење жељеног циља, стварања унитарне БиХ, према процени Бакира Изетбеговића, није могуће док се „не пробуди демократски, пробосански рефлекс у српском и хрватском народу“

Бошњачки политичари настављају вербалну офанзиву која би – како верују – требало да им омогући да, уз помоћ моћних пријатеља, коначно спроведу жељени пројекат трансформације дејтонске творевине у унитарну БиХ.

ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ Нове аргументе, или, боље речено, „неоспорну историјску истину“ у прилог преуређења државе по мери њеног најбројнијег народа свету је понудио свеприсутни Бакир Изетбеговић, који себе жели да наметне као експерта за све проблеме у некадашњој централној југословенској републици, па и на ширем простору бивше СФРЈ.
Након што је саопштио да су Срби „лош народ“, од сина Алије Изетбеговића смо, приликом његовог излагања на сесији „Круга 99“, сазнали како је „Босна и Херцеговина као држава знатно старија од њена садашња три конститутивна народа“, због чега је – како је поручио – „неприхватљиво тражити решења која би се темељила искључиво на правима тих колективитета“. Да би поткрепио своје тврдње, „први у Бошњака“ је као „сумњиве“ оценио интерпретације о „правима конститутивних народа“, па је чак дозволио себи да каже да је „реч о термину који се базира на погрешном преводу Дејтонског споразума написаног на енглеском језику“.

[restrict]

ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ Констатујући неоспорну чињеницу да „садашње уређење БиХ не одговара никоме“, лидер СДА је пожурио да закључи како је унитарни и грађански модел „једини на којем Босна и Херцеговина као држава може да се темељи“. С обзиром на то да је свима јасно да такав „грађански модел“ омогућава мајоризацију најбројнијих Бошњака, Изетбеговић Јуниор се потрудио да, фалсификујући историју, свету изнесе слику готово идиличне заједничке прошлости народа који кроз векове живе на простору БиХ.
Према најутицајнијем бошњачком политичару, БиХ је „до прихватања Дејтонског устава била унитарна или једноставна држава која функционише на бази грађанског принципа“. Те је то „природни оквир и систем који штити и омогућава опстанак и развој мултиетничке заједнице каква је била, и какву тежимо обновити“. Можемо се делимично сложити с Бакировом оценом да су „мултиетнички дух и заједница која је егзистирала у Босни и Херцеговини до рата 1992. стварани кроз векове заједничког живота грађана различитих вера и култура, нарочито у градовима“. Али никако и с његовом небулозном тврдњом да се у тој БиХ, „која је функционисала на бази грађанског уређења, увек кроз различите механизме одржавао етнички баланс и спречавана дискриминација и доминација по етничкој основи“.
Ваља се запитати да ли некадашњи члан Председништва БиХ безочно лаже, или једноставно не познаје прошлост земље за чије се интересе наводно залаже? Или је, вероватно, у питању и једно и друго, што га наравно не ослобађа одговорности за изнесене неистине о важним историјским чињеницама.
Изетбеговићева тврдња да је „БиХ до Дејтонског споразума била унитарна или једноставна држава која функционише на бази грађанских принципа“ пати од једне озбиљне мане. Тачније, чињенице да је, пре него што је БиХ добила независност у априлу 1992. године, Босна као самостална држава постојала само у средњем веку, најпре као Бановина, а затим од крунисања Твртка 1377. па до пада под Турке 1463. године као Краљевина Босна. Извесно је да та феудална творевина није била једноставна држава, нити је у њој могло бити било каквих „грађанских принципа“. И сигурно није поседовала механизме за „одржавање етничког баланса“ и „спречавања дискриминације“. Наравно, под претпоставком да су у њој тада заиста живели различити народи, односно да – како збори сарајевска историјска наука – преци садашњих Бошњака нису били Срби већ „добри Бошњани“.

Упозорење Амбасаде Русије у БиХ

Амбасада Руске Федерације у БиХ издала је саопштење у коме је „апеловано на пријатеље у БиХ да, када је реч о чланству у НАТО-у, добро размисле и узму у обзир мишљење свих становника земље који су далеко од консензуса о овом питању“.
Нагласивши да се НАТО „претворио у геополитички пројекат Запада за борбу против Русије“, амбасада је упозорила да ће Москва „у случају приближавања Алијансе и БиХ реаговати на тај непријатељски корак“.
Амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов је у разговору за Радио-телевизију Републике Српске критиковао западне државе и високог представника Валентина Инцка што „стално говоре о интеграцији БиХ у Европску унију и НАТО, иако то није дејтонска проблематика“.

(НЕ)СКЛАДНИ ЖИВОТ ТРИ НАРОДА Можда млађи Изетбеговић не доживљава четири века газдовања Отоманске империје над просторима данашње БиХ као страну окупацију, али би требало да му буде познато да током тог турског вакта нису постојали никакви принципи грађанске државе, баш као ни „етнички баланс“ између привилегованих муслимана и угњетене хришћанске „раје“ православне (Срби) и католичке (Хрвати) вероисповести.
Ствари су се само донекле промениле након што је Аустроугарска, најпре 1878. окупирала, а затим 1908. и анектирала ову земљу. Иако је важила за добро уређену правну државу, двојна монархија се у БиХ суштински није одрекла претходног турског курса форсирања доминације једног босанског етноса и вере. Беч се првенствено ослањао на њему наклоњено католичко становништво, али је исто тако – желећи да спречи приближавање Срба и тадашњих муслимана – неуспешно покушао да наметне Калајев пројекат „бошњаштва“, те радио на успостављању што чвршћих веза између припадника исламске вероисповести и Хрвата.
Верујемо да Бакир, када говори о „складном животу“ народа у унитарној БиХ, не мисли на време постојања Краљевине Југославије. Територија БиХ је најпре била подељена на области (док се држава звала Краљевина СХС), да би од 1929. године различити крајеви садашње дејтонске творевине ушли у састав Дринске, Врбаске и Приморске Бановине. Након Споразума Цветковић–Мачек делови БиХ су 1939. припојени новоформираној Бановини Хрватској. А онда је уследило време злочиначке НДХ, у којој је цела „Босна поносна“ постала „бисер“ Павелићеве творевине, муслимани названи „хрватским цвећем“ а Срби завршавали животе у Јасеновцу.
Син Алије Изетбеговића се на сесији „Круга 99“ позвао и на одлуке ЗАВНОБИХ-а (Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине) „које дефинишу БиХ као земљу која је и српска и хрватска и муслиманска“. При томе је, свесно или не, игнорисао истину да одлуке овог тела нису биле плод договора демократски изабраних представника три народа, већ само операционализација већ раније донетог решења врха КПЈ да БиХ буде једна од шест будућих федералних република. Авнојевска Босна заиста јесте била унитарна република, али не и самостална држава. И током готово полувековног трајања није функционисала на бази Бакиру тако драгих „грађанских принципа“, који се нису уклапали у идеологију тада једине владајуће партије.

Додик: Шмит неће бити високи представник

Милорад Додик је изразио уверење да Кристијан Шмит неће у Савету безбедности Уједињених нација бити изабран за новог високог представника у БиХ, чему су, како је оценио, допринели и закључци Народне скупштине РС.
„Саопштено ми је, иако не могу говорити у име Амбасаде Руске Федерације, да ће садашња структура остати, а да се Русија залаже за затварање ОХР-а“, рекао је Додик.

НАМЕТАЊЕ ДРЖАВНОСТИ Истина је да су, након проглашења Муслимана за најмлађи југословенски народ (1971) и доношења конфедералног устава СФРЈ 1974. године, започели процеси форсираног наметања државности БиХ. Уз пароле о „братству и јединству“, те заклињања у „Титов пут“ у време када су у овој републици главну реч имали Бранко Микулић и Хамдија Поздерац, све је више у свест људи покушавана да се наметне „истина“ о „самобитности“ Босне и Херцеговине.
Српски и хрватски интелектуалци који нису прихватали овакав облик модификоване „калајевштине“ били су изложени притисцима, па су најчешће одлазили пут Београда и Загреба. А колико су – додуше сад већ у вишестраначкој централној југословенској републици – у пракси вредели механизми којима се спречава дискриминација народа, најбоље је показао референдум о независности 1. марта 1992. Иако се, према уставу, државни статус БиХ није могао променити без сагласности свих њених народа, Муслимани и Хрвати су, игноришући противљење Срба, изгласали излазак ове републике из Југославије.
Након што је саопштио своје „историјске истине“, лидер СДА је на споменутој сесији дао и предлог пута који би требало да доведе до жељеног циља – грађанске и унитарне БиХ. Према њему, проблем представља то што „истинске“ грађанске партије делују само на делу територије државе којим доминирају Бошњаци, док су све српске и хрватске странке у суштини националне. Зато би ове грађанске партије, као и реформисана СДА (која треба да направи искорак ка мултиетничкој странци) морале уз подршку међународних фактора и невладиних организација – „остварити продор на подручја којима доминирају српске и хрватске националне партије“.
„Тај продор је у овом часу сведен на нулу. Мора се пробудити демократски, пробосански рефлекс у српском и хрватском корпусу у БиХ“, поручио је Бакир.
Очигледно је да је Изетбеговић своју „босанску бајку“ наменио не само страним читаоцима већ и потенцијалним конзументима из Републике Српске. Без чије помоћи, свестан је, не може по својој мери да реформише Босну и Херцеговину.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *