Време политичке неизвесности

Немачка после Ангеле

Коначним одласком Ангеле Меркел, после шеснаест година неприкосновене владавине, њена земља улази с много непознаница и искушења у парламентарне (септембарске) изборе, који су већ проглашени за најважнији политички догађај у Европи 2021: Немачка је последњих година, с поузданим политичким системом, представљала „сидро“ и чврст ослонац Европске уније, која се, из више разлога, налази у хаотичној ситуацији, а пандемија ју је додатно учинила нестабилном и готово драматичном

Вирус корона учинио је ситуацију хаотичном и непредвидљивом и тамо где је, колико до јуче, све изгледало поуздано и предвидљиво – у Немачкој. Земља која је из првог таласа пандемије изашла, захваљујући, пре свега, добром здравственом систему (вероватно најбољем на свету), али и узорном „управљању кризом“, готово безболно, суочава се, неочекивано, с правом драмом. Као да је наједном све измакло контроли. С неминовним а непредвидивим последицама. Здравственим, економским и социјалним. А тиме, неизбежно, политичким. И то у веома деликатном тренутку. Немачка иде у сусрет серији важних покрајинских избора. И оних најважнијих, за Бундестаг.
Аналитичари, не само у овој земљи, те изборе виде као малтене судбоносне. Процењује се, наиме, да би могли пресудно да утичу (и утицаће) на политичку сутрашњицу земље. Али и Европске уније: Немачка је минулих година, предвођена Ангелом Меркел, представљала њен ослонац и поуздано сидро. Окончање канцеларкине (пре)дуге владавине – пуних шеснаест година – чини, и због тога, немачке парламентарне изборе неспорно најважнијим политичким догађајем у Европи 2021. године.

ТЕШКЕ ОДЛУКЕ У три минуле деценије уједињене Немачке Ангела Меркел је пола тог времена била на њеном челу. Уливала је, све то време, својим земљацима осећање сигурности, наглашеног самопоуздања и – нормалности. Либералнија од партије на чијем челу се налазила више од две деценије, повлачила је потезе који су изгледали неспојиви са страначким профилом и традицијом: одустајање од нуклеарне енергије, укидање обавезног војног рока, легализација истополних бракова, обавезна квота за жене у управама великих компанија…
Чланство је све то следило, макар уз шкргут зуба, а онда је 2015. дошла за странку очигледно канцеларкина најболнија одлука – отварање граница (уз поклич „ми то можемо“) стотинама хиљада миграната – с далекосежним политичким последицама: експлозивно је скочила популарност ултрадесничарске Алтернативе за Немачку, странке која је на јуриш ускочила у све покрајинске парламенте, а у Бундестагу је тренутно најјача опозициона снага!
Ангела Меркел коначно одлази и све наједном постаје крајње неизвесно. Од тога да се у њеној странци, Хришћанско-демократској унији (ЦДУ), упркос чињеници да је коначно, недавно, добила „кормилара“ (Армин Лашет), још не зна ко ће на септембарским парламентарним изборима бити кандидат за канцелара, до још веће непознанице, ко ће и с ким чинити владајућу коалицију у Берлину.

АНГЕЛИН ШИЊЕЛ Армин Лашет је тесном већином победио на страначким изборима љутог ривала Фридриха Мерца, представника старе гарде и тврдог крила конзервативаца. Та победа му, међутим, није аутоматски обезбедила канцеларску кандидатуру. Чињеница да је реч о политичару из „Ангелиног шињела“ обезбедила му је, очигледно, предност приликом изјашњавања делегата на изборном конгресу. Не и бланко меницу. Лашет тек треба да покаже има ли снаге да изађе из њене сенке. И да у исто време затрпа дубоке ровове у странци. Сваки његов потез и реч, не само она коју ће тек изговорити него и она коју је некад рекао, биће, и већ јесте, под посебном лупом.
Лашета у том контексту већ суочавају, у све запаљивијој антируској атмосфери, с некадашњим „благонаклоним“ изјавама у прилог руском председнику. Посебно извлачећи ону у којој је цитирао Хенрија Кисинџера да за Запад „демонизација Владимира Путина није политика већ алиби за одсуство политике“.
Шеф странке, у овом случају Армин Лашет, по правилу, треба да буде и њен кандидат за канцелара. Тек ће се, међутим, после покрајинских мартовских избора у три покрајине – Баден Виртемберг, Саксонија Анхалт, Рајнланд Пфалц (Рајна Палатинат) – и њиховог исхода знати, највероватније у априлу, хоће ли то и бити.
Све то помно прати председник баварске покрајинске владе и шеф Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Маркус Зедер, чије политичке акције, и амбиције, осетно расту: кад би се судило по тренутном расположењу јавног мњења, Немци би радије видели амбиционог и политички робуснијег Зедера на канцеларском трону. Он, међутим, долази из мање странке, „сестринске“ ЦСУ, која је географски омеђена на територију Баварске и увек наступа ортачки на парламентарним изборима с већом ЦДУ, која има право „првог вучења“.

ДВА БАВАРСКА ПОКУШАЈА Баварци су до сада два пута јуришали на канцеларски трон. Оба пута неуспешно. Први пут је то покушао „некрунисани краљ Баварске“ Франц Јозеф Штраус. Изгубио је од тада мање познатог Хелмута Кола, који је иза себе имао већу странку. Пораженом „краљу“ остало је само да самољубиво и цинично констатује како му је свеједно ко ће „под њим бити канцелар“. Лоша процена: Хелмут ће неприкосновено и незаустављиво владати као „вечити канцелар“, четири пуна мандата.
Други Баварац који је кренуо у јуриш на Берлин био је Едмунд Штојбер, мање моћан од Штрауса, али не и мање амбициозан. Њему је предност препустила, испоставиће се промишљено, Ангела Меркел. Проценила је да би њена кандидатура у том часу у „двобоју“ с искуснијим социјалдемократским кандидатом Герхардом Шредером била рискантан политички потез. Боље да мало сачека. И чекање се исплатило.

ПОЛИТИЧКИ ФЛЕРТ Док се чека да се у табору конзервативаца рашчисти ситуација око „носиоца заставе“, у политичком флертовању које је увелико у току, све политичке очи су уперене у „најпожељнију удавачу“: странка зелених практично држи „кључеве“ Берлина. Без ње је готово, ни математички, немогуће компоновати нову власт на федералном нивоу. Никад у Немачкој, ако се изузме бивша (источна) Немачка Демократска Република, после рата једна странка није успела да сама влада.
Деценијама су у Западној Немачкој онај „језичак на ваги“ који доноси превагу били Либерали (ФДП) Ханса Дитриха Геншера. Мала странка која је у „судару слонова“, великих, по масовности чланства, „народних партија“, демохришћана и социјалдемократа, увећавала своју моћ. Последњи пут су били на власти, увек у улози „млађег (мањег) партнера“, с Гвидом Вестервелеом, у првом мандату Ангеле Меркел.
Учествовали су у мешању карата и 2017. Када се чинило да је на помолу прва „Јамајка коалиција“. Реч је о композицији страначких политичких боја која одговара националној застави Јамајке: црно (конзервативци) зелено (еколози) златножуто (либерали). Предуги преговори пропали су кривицом либерала и њиховог лидера Кристијана Линднера. Били су због тога, као непоуздан партнер, кажњени. Уследио је пад њихове популарности. Спали су на једноцифрен проценат и сада се, по анкетама, крећу једва изнад цензуса, између пет и шест одсто, али с неугаслим амбицијама и аспирацијама. Власт је магнетски привлачна и, не само политички, веома уносна.
Без њих се може, али су, и овога пута, у неким варијантама и калкулацијама потребни. Тако се све учесталије медијски и политички барата с могућим (не само математички) могућим „семафором“ у Берлину, коалицијом социјалдемократа (црвено), либерала (жуто) и еколога (зелено).
„Семафор“ би одговарао свим партнерима таквог политичког мозаика. Постоји, међутим, и овде оно фамозно „али“, тај „ђаво у детаљу“ који уме и срећу да поквари. Некад веома моћна, посебно у време њене неугасле иконе, великог Вили Бранта, спала је на ниске гране. „Врти“ се негде око једва могућих петнаест процената. Њен потенцијални партнер у „семафору“, зелени, увелико су „претрчали“ социјалдемократе и први пут „скочили“ на великих двадесет процената. Хоће ли најстарија и колико до јуче веома утицајна партија пристати на понижавајући положај млађег партнера коалиције у којој би зелени, с формалним правом, тражили положај канцелара?

СУНОВРАТ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА Суноврат Социјалдемократске партије (СПД) почео је, ако се изузму околности које последњих година растачу левицу (француских социјалиста и енглеских лабуриста готово и нема), с фамозном „Агендом 2010“ Герхарда Шредера. Тим програмским документом („смањујемо социјална давања државе, захтевамо личну одговорности већи допринос сваког појединца“) социјалдемократе су се, опседнуте у том часу заводљивом идејом о „трећем путу“, практично одрекле онога што је била суштина њиховог бића (заштита радника и сиромашних слојева) и приклониле, радикалном реформом тржишта рада, послодавцима и неолибералном (ригорозном) капитализму.
Фамозни „трећи пут“, који су новаторски и реформаторски форсирали Тони Блер и Герхард Шредер, показао се као странпутица. Суочена са све осетнијим осипањем разочараног чланства, немачкој Социјалдемократској партији припала је улога губитника. Њено руководство је упорно одбијало повратак у опозицију и могуће окрепљење. Држало се грозничаво учешћа у власти као потчињени партнер „велике коалиције“ у последња три мандата (пре)моћне Ангеле Меркел, трошећи страначки кредит и губећи све упадљивије профил и идентитет.

РЕЦЕПТ ЗЕЛЕНИХ Ход по мукама немачких социјалдемократа и њихову обезглављеност илуструје можда најбоље честа, готово годишња, смена лидера. У трагању за светлом на крају тунела и скоро паничном експериментисању с увођењем непосредне страначке демократије (чланство се појединачно и плебисцитарно изјашњава о шефу странке) дошло се до формуле коју су од самог старта „патентирали“ зелени.
Социјалдемократе су, наиме, преузеле „рецепт“ зелених да страначко кормило преузме двојац, једна жена и један мушкарац. Тако се, више из протеста против „познатих лица“ (чланство је ускратило подршку Олафу Шолцу, вицеканцелару и министру финансија, као кандидату за шефа странке), на челу партије нашло двоје бледих политичара чија имена вероватно нису позната ни свим члановима партије – Саскја Ескен и Норберт Валтер Борјанс. А да каламбур буде већи, ово двоје су исфорсирали пораженог Шолца за носиоца наде, социјалдемократског кандидата за канцелара!
Харизматично руководство зелених Аналени Бербок и Роберт Хабек (немачки Џорџ Клуни) трља руке. Страначке политичке акције вртоглаво расту. Њихову цену подигле су глобалне околности: драматичне климатске промене су планетарно ставиле некад егзотичну тему екологије ургентно у први план. Одавно су „изашли из џемпера и патика“ и, у међувремену, проширили поље интересовања и деловања.
Нису више странка „једне теме“. Преузели су доста онога што су социјалдемократе запоставиле, посебно кад је реч о социјалним питањима. Постали су, иначе, странка „нове средње класе“, информатичара и интелектуалаца. С наглашеним самопоуздањем, претендују да воде државу, иако су се само једанпут нашли у федералној власти, коалицији коју су предводили Герхард Шредер и (њихов некадашњи заштитни знак) Јошка Фишер.

РУКОВОДСТВО ЈЕДНО, ЧЛАНСТВО ДРУГО У грозничавом политичком флертовању сада се готово све врти око зелених. И црни (демохришћани) и црвени (социјалдемократе) виде добитну варијанту готово искључиво са зеленима. Математички би била најједноставнија црно-зелена формација. Њој нагиње тренутно руководство еколога. Истраживачи јавног мњења пак опажају друкчије расположење страначког чланства. Оно би, тврди се, радије владало са црвенима. Не само због чињенице да би у тај политички брак ушли овога пута као водећи партнер. Ипак је то странка левице, у много чему искуствено и „рођачки“ ближа социјалдемократама.
И само руководство зелених наступа опрезно. Иако нагиње црнима, плаши га злехуда судбина социјалдемократа, великих губитника велике коалиције. И оно што су црвени успевали да остваре од својих програмских циљева, јавност је углавном приписивала црнима.
А таква судбина зелене чека у челичном загрљају црних. Нико, иначе, не сумња да ће, иако рањив, савез конзервативаца, ЦДУ и баварска ЦСУ и на септембарским изборима бити најјача политичка снага. Осим ако се догоди неко чудо. У предвидљивој немачкој политичкој сцени чуда су досад била искључена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *