Вашингтонско упозорење за Бајдена

Ако су Москва и Пекинг заједно успели да зауставе „униполарни свет“ и преокрену „крај историје“ какав је предвиђао Фукујама, зашто би неко очекивао да би сада одустали од своје добитне формуле?

Притисак са Запада само је ојачао – Путинову кичму! Овако необично изречен закључак делује још „необичније“ ако се зна да га је изговорио председник вашингтонског Центра за национални интерес Дмитриј Сајмс, један од водећих америчких међународних стручњака и „кремљолога“, човек који је са 25 година и против своје воље постао совјетски дисидент и емигрирао у САД. А можда је најмање очекивано да ове речи буду упућене са страница утицајног конзервативног америчког двомесечника „Нешенел интерест“, који уређује управо Сајмс. У својој анализи Сајмс упозорава Вашингтон, пре свега новог председника Џоа Бајдена, да не може више да игнорише Русију и њене легитимне интересе, нити да врши бесконачни притисак на Кремљ, јер ће се то веома негативно одразити баш на америчке интересе. Како наводи, амерички непрестани притисци на Москву и без било каквих подстицаја и дијалога с њом – могу довести до „краја историје људске цивилизације“. Шта се крије иза овако драматичних упозорења и да ли су Сајмсове речи само глас усамљеника у Вашингтону, или његови ставови могу наићи на ширу подршку унутар америчких елита које доносе спољнополитичке одлуке и друштва уопште?
Треба пре свега напоменути да Сајмс, његов Центар за национални интерес, а поготово часопис „Нешенел интерест“ (Национални интерес) – нису макар ко у Вашингтону. Рођен у Москви (1947), одрастао у дисидентској породици прогоњеној у послератном СССР-у због „космополитизма“ и симпатија према Западу, Сајмс је након одласка у САД направио значајну професорску каријеру, предајући на Калифорнијском универзитету у Берклију, као и на Универзитету „Џонс Хопкинс“ и Колумбији. Био је и шеф Центра за руске и евроазијске студије Карнеги фондације. Последњих година живота бившег председника САД Ричарда Никсона важио је за његовог незваничног саветника за међународне односе, по чијем имену је 1994. и назван Сајмсов Центар за национални интерес, који је од 2000. партнер, а од 2005. и једини издавач горепоменутог часописа. Издање је постало познато и по томе што је амерички мислилац јапанског порекла Френсис Фукујама управо у њему 1989. објавио свој контроверзни чланак „Крај историје?“.

РЕАЛНОСТ ОПОВРГЛА ТЕЗУ О „КРАЈУ ИСТОРИЈЕ“ Овај текст је претходио Фукујаминој књизи из 1992, деценијама сматраној каменом темељцем „новог светског поретка“ под америчким вођством и заснованој на идеји тријумфа „либералне демократије“ на глобалном плану – после којег више неће бити даљег развоја друштва и политичких идеја. Реалност је брзо оповргла Фукујаму и данас видимо да либерална демократија по америчком обрасцу не само што ни из далека није присутна у свим земљама света већ њен садржај варира од државе до државе – чак и тамо где је формално прихваћена. Како се већ након неколико година показало, иза Фукујаминих теорија сакрили су се креатори и практичари америчког милитантног интервенционизма глобалних размера, с идејом наметања „либералне демократије“ силом, али и кроз деловање различитих организација за вршење утицаја и притисака путем такозване меке моћи и на друге начине који се не могу увек назвати демократским.
На крају, превладало је опште уверење у делу међународне заједнице да су ове идеје и теорије само део глобалне стратегије Вашингтона за остварење интереса уске групе која стоји на челу ових процеса – углавном без много додирних тачака са жељама и хтењима целине америчког народа. Изборна победа Доналда Трампа у новембру 2016. убедљиво је то потврдила, јер се показало да постоји и „друга Америка“, која се противи наметању својих ставова силом свуда по свету и жели да почисти нагомилане проблеме у свом дворишту. И даље висока подршка коју смењени Трамп ужива у САД говори да овај захтев остаје актуелан. И да су се Фукујамине теорије, у најширем смислу узев, на крају компромитовале и на домаћем терену. Управо је Русија, под руководством Владимира Путина, у свету постала препознатљив образац другачијег концепта демократије, коју теоретичари називају „сувереном“. Осим судара практичних и конкретних интереса Москве и Вашингтона, две суперсиле поново су доспеле и у идеолошки сукоб који је разбуктао њихова спорења и спалио мостове сарадње.
На то и указује Сајмс у свом чланку, свестан да ће његовом стручном часопису такав став само још више донети сумњичавости оних који га – са изразито антируских позиција – критикују да је „проруски“. Мада је такав закључак доста тешко извући, не само због поменутог Фукујаме и озбиљних критика које Сајмс упућује Путину и владајућим руским елитама већ и због оријентације „Нешенел интереста“ ка америчком милитаризму и вечите бриге да ли има довољно новца за Оружане снаге САД. Није неважно напоменути и да је, поред оснивача Ричарда Никсона, почасни председник Сајмсовог Центра за национални интерес – доајен америчке политике и дипломатије Хенри Кисинџер. Пре ће бити да су Сајмс и његови сарадници склони да следе и развијају стратегије засноване на ономе што је Кисинџер у својим делима називао „реалполитика“, а где има мало места за пристрасност и идеологију, а много више за „национални интерес“.

МОГУЋНОСТ „КРАЈА ИСТОРИЈЕ“ У НАЈТРАГИЧНИЈЕМ ОБЛИКУ? Сајмс је покушао да пружи своје виђење америчко-руских односа, засновано првенствено на бризи да, ако се овако настави, „крај историје“ заиста може доћи – али у свом најтрагичнијем облику. Приметан је напор америчког професора да покаже како међусобно уништење Америке и Русије тешко да би могло да буде у интересу елита, а још мање грађана САД. Сајмс подсећа да је Русија једина земља на свету која је способна да физички уништи САД, због чега остаје међу најважнијим факторима у америчкој спољној политици, те позива на „ограничено партнерство“ с Москвом, како би војни сукоб био избегнут. Истовремено, у „реалполитичким“ круговима у Вашингтону постоји дубока забринутост од зближавања Русије и Кине, што се више не може гурати под тепих. Аналитичари попут Сајмса, чини се, добро виде дубину и размере надолазећих проблема.
Према његовој оцени, Русија је спремна за такву врсту партнерства са Западом и жели да га гради, али на начин да Вашингтон не буде хегемон у тим односима. То, заправо, и јесте једна од главних политичких неједначина савременог света и делује да је водећи актери још увек нису решили. Амерички професор наводи и конкретан пример, ситуацију с опозиционим „лидером“ Алексејем Наваљним, чије ослобађање из руског затвора Вашингтон и Бајден ултимативно захтевају. С обзиром на то да је Наваљни већ осуђен на вишегодишњу затворску казну и да је мало вероватно да ће и овог пута бити пуштен на условну слободу (као више пута до сада), и да ниједна земља која држи до себе не би пристала да испуни такав захтев, ова врста притиска очигледно постаје сама себи циљ – као чврста гаранција лоших и још горих односа у будућности.
Како и Сајмс наводи, позивајући се на податке руског (прозападног) „Левада центра“, деловање Наваљног одобрава 19 одсто испитаника у Русији, а Путиново – 60 процената. И ове бројеве треба узети с резервом, јер је мало вероватно да би свих 19 одсто испитаника гласали за овог „лидера опозиције“ на изборима, већ је пре свега реч о грађанима који не подржавају актуелну руску власт. А то је, у овом тренутку, далеко од забрињавајућег постотка, јер 20 одсто Руса и иначе последњих година гласа за опозиционе партије, попут КПРФ-а, ЛДПР-а и сличних. Па Путин глатко победи већ у првом кругу.
„Недавни притисак на руску владу због Наваљног, изгледа, само је учврстио Путинову кичму. Министар иностраних послова Сергеј Лавров упозорио је да, ако дође до туче, Русија може бити спремна да прекине односе са Европском унијом. Његов заменик Сергеј Рјабков изјавио је да би Русија, да би спречила ’агресивно мешање у њене унутрашње ствари’, требало да се укључи у ’обуздавање’ Сједињених Држава, укључујући и војно обуздавање. Ово је најтврђе што се чуло из Кремља од распада Совјетског Савеза“, написао је Сајмс и препоручио да се САД према Русији односе с озбиљношћу. Последња достигнућа Русије у области војних и космичких технологија, као и вакцина против вируса корона очигледно демонстрирају да је реч о напредној држави, да се и не говори о њеној признатој култури и високообразованој радној снази, подвлачи аутор. „Осећање Пекинга да јој Москва чува леђа изгледа да охрабрује Кину и чини је геополитички агресивнијом према САД и њиховим савезницима“, наглашава Сајмс.

САРАДЊА МОСКВЕ И ПЕКИНГА ОТЕЖАВАЈУЋА ЗА НАПОРЕ САД Његова је процена да ће политика принуде према Русији, а без дијалога с њом, довести до крајње негативних, трагичних последица по човечанство, јер Москва више неће пристајати да чини никакве значајне уступке Западу у нади да ће од друге стране, некад, добити неке користи у будућности, попут укидања санкција и слично. Такав „сценарио наде“ је Москва већ проживела у епохи Михаила Горбачова и тај период Руси сматрају неуспешним и понижавајућим, па зато поново то неће успети, истиче Сајмс. С друге стране, ако би позитивни сигнали Запада уследили одмах, „ово олакшање не би прошло без искреног реципроцитета Москве“. Дакле, ако Бајденов Вашингтон буде поново покушавао да изиграва светског хегемона, Русија ће иступити као блокада на том путу, чиме ће задатак САД бити знатно отежан.
Прикривени фокус ове анализе и њој сличних јесте на томе да се спречи сарадња Москве и Пекинга која све више „отежава задатак“ Америке да и даље претендује на позицију неприкосновеног лидера у свету – о чијим заповестима се не дискутује. Али проблем ових анализа је њихова логика: ако су Москва и Пекинг заједно успели да зауставе „униполарни свет“ и преокрену „крај историје“ какав су предвиђали Фукујама и његови истомишљеници, зашто би неко очекивао да би Руси и Кинези сада одустали од своје добитне формуле? Зарад лепих речи Запада, као пре три деценије, када су обећавана „златна брда и долине“? Тешко да „реалполитичари“ попут Владимира Путина и Си Ђинпинга планирају да учествују у тако нечему.
Пре ће бити да ће наставити с досадашњом политиком изградње мултиполарног, праведнијег света, заснованог на међународном праву, међусобном уважавању и узајамно корисним односима. А Запад, ако се у то уклопи – добро је дошао. Ако не, остаће све усамљенији са својом политиком санкција усмерених ка Русији и Кини, док ће реалан живот полако, али сигурно, почети да тече неким сасвим другим токовима. Зато је одговор Москве јасан, а на то, индиректно и опрезно, указује и Сајмс: прве кораке ка релаксацији односа треба да повуче Запад. Укидање санкција и одустајање од политике притисака и мешања у туђе унутрашње ствари унело би доста свежине у односе с Русијом. За почетак, сасвим довољно. У супротном, заоштравање ће бити све веће, а обострано „војно обуздавање“ може прерасти у отворени сукоб. И како рече Сајмс, „крај историје“ човечанства може постати сасвим реална претња.

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Не упуштајући се ни у какве друге коментаре подсетили бисмо на историско писмо мале девојчице Саманте Рид Смит ( Samantha Reed Smith; 29. јун 1972 —, 25. август 1985), америчке ученице из Манчестера, Мејн, САД ( Manchester, Maine, USA), које је упутила у новембру 1982. године на адресу Генералног секретара КПСС Јурија Андропова током Хладног рата, које дословно гласи:

    “Драги господине Андропов,

    Зовем се Саманта Смит. Имам десет година. Честитке на новом послу. Забринута сам да ће Русија и Сједињене Државе ући у нуклеарни рат. Да ли ћете гласати за рат или не? Ако нећете, реците ми како ћете да помогнете да не дође до рата. На ово питање не морате да одговорите, али желела бих да знам зашто желите да освојите свет или барем нашу земљу. Бог је створио свет за нас да бисмо живели у миру, а не да би ратовали.

    Искрено,
    Саманта Смит”

    Писмо је објављено у совјетским новинама Правда и 25. априла је добила одговор од Андропова:

    “Драга Саманта

    Примио сам твоје писмо, које је као многа друга којa су дошла недавно до мене из твоје земље и из земаља широм света.

    Чини ми се – што могу рећи по твом писму – да си ти храбра и искрена девојчица, која подсећаш на Беки, другарицу Тома Сојера у чувеној књизи твог земљака Марка Твена. Ова књига је врло позната и омиљена у нашој земљи од стране свих дечака и девојчица.

    Написала си да си узнемирена око тога да ли ће бити нуклеарног рата између наше две земље. И питала си да ли радимо нешто да тај рат не избије.

    Твоје питање је најважније питање од свих питања које човек може да постави.
    Одговорићу ти озбиљно и искрено.

    Да, Саманта, ми у Совјетском Савезу покушавамо да урадимо све да не буде рата на Земљи. То је све што сваки Совјет жели. То је оно што нас је учио велики оснивач наше државе, Владимир Лењин.

    Совјетски народ добро зна каква је ужасна ствар рат. Пре 42 године, нацистичка Немачка, које је жудела за влашћу над целим светом, напала је нашу земљу, спаливши и уништивши много хиљада наших села и градова, убивши милионе совјетских мушкараца, жена и деце.

    У том рату, који се завршио нашом победом, ми смо били у савезу са Сједињеним Државама; заједно смо се борили за ослобођење многих људи он нацистичких нападача. Надам се да то знаш из часова историје у твојој школи. И данас много желимо да живимо у миру, да тргујемо и сарађујемо са свим нашим суседима на овој планети – са онима који су далеко и онима који су близу. А посебно са таком великом земљом као што су Сједињене Америчке Државе.

    У Америци, као и у нашој земљи, постоје нуклеарна оружја – ужасна оружја која
    могу тренутно убити милионе људи. Али ми не желимо да она икада буду
    искоришћена. Тачно зато је Совјетски Савез свечано изјавио читавом свету да
    никад – никад – неће први користити нуклаерна оружја против неке земље.

    Углавном предлажемо прекид њихове даље производње и почетак уклањања свих залиха на Земљи.

    Чини ми се да је сувишан одговор на твоје друго питање: Зашто желите да водите рат против целог света или барем Сједињених Држава? Ми не желимо ништа од тога. Нико у нашој држави, ни радници, ни сељаци, ни писци ни доктори, ни одрасли, ни деца, ни чланови владе, не желе ни велики ни мали рат.
    Ми желимо мир – постоји нешто чиме смо заузети: узгајањем жита, грађењем и
    проналасцима, писањем књига и летењем у свемир. Желимо мир за нас и за све људе на планети. За нашу децу и за тебе, Саманта.

    Позивам те, ако ти твоји дозволе, да дођеш у нашу земљу, најбоље овог лета.
    Сазнаћеш све о нашој земљи, упознаћеш своје вршњаке, посетити међународни дечји камп Артек на мору. И видећеш сама: у Совјетском Савезу, сви су за мир и пријатељство међу људима.

    Хвала ти за твоје писмо. Желим ти све најбоље у твом младом животу.
    Ј. Андропов.”
    Извор:
    https://sr.wikipedia.org/wi….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *