Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Агресија НАТО-а 22 године после
Западни војни савез на располагању је имао оружје треће, четврте, па и пете технолошке генерације, док је наша војска била наоружана борбеним системима друге генерације. НАТО је могао да користи неограничено обновљиве ресурсе за ратовање, а Војска Југославије могла је да рачуна само на скромне и необновљиве изворе
Више од две деценије сасвим је довољно времена да се с дистанце утврде све важне чињенице везане за бруталну агресију у то доба најјаче светске војне алијансе на малу и неутралну земљу. Изговор за војну интервенцију био је толико нереалан, а преговори невешто фингирани како би се завршили неуспехом а тиме шанса за мир претворена у прљави рат. У „игру“ САД су вешто укључиле своје европске савезнике и нама суседне земље. Изазвана је криза на Косову и Метохији која је резултирала сепаратистичком побуном Албанаца, при чему је она вођена тако да се по сваку цену спречи Србија да употреби легалне снаге државне одбране и успостави ред на делу своје територије. Све то пратила је сатанизација српског народа и његовог државног и војног руководства.Непосредни циљеви агресије НАТО-а на Србију (СР Југославију) били су обарање легитимне власти у Србији (СРЈ), посебно председника Слободана Милошевића и одузимање Косова и Метохије од Србије. Бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић сматра да је тај рат највеће војне машинерије коју свет познаје, иако је вођен на малом географском простору, имао глобалне циљеве. САД су у рату виделе шансу да успоставе америчко војно присуство на Балкану, као део стратегије војне експанзије на Исток; да из дефанзивног савеза НАТО претворе у офанзивни савез, и из регионалног пакта у глобални савез. Јовановић још наводи планирано стварање преседана за употребу војне силе без сагласности Савета безбедности УН, да светски моћници ауторитет НАТО-а надреде ауторитету УН и ОЕБС-а, потом да остваре ревизију система међународног права после Другог светског рата, да очувају америчку доминацију у Европи и војно заокруже Русију, да легализују наметање јединственог модела унутрашњег уређења по рецепту САД. [restrict]
ДУГЕ ПРИПРЕМЕ Француски генерал Пјер Мари Галоа је на десетогодишњицу агресије НАТО-а на СРЈ написао да је „прекршена читава серија одредби међународног права, што оставља једну велику црну мрљу на моралности западних сила, које су се понеле као што се понашају аутократије и које су их, у овом случају, чак превазишле по обиму“.
Посебну сазнајну вредност има чињеница да је припрема за агресију почела много раније. Аутор истиче да су ратове против Југославије и Србије повеле европске земље које су поражене у оба светска рата, а од њих преузела и наставила Америка. „Немачка је једва чекала да се докаже као војна сила, а Америка да освоји нове сфере својих војних и економских интереса. Отуда чувена база Бондстил на Косову да се нађе на путу будућег коридора осам, којим ће тећи нафта од Каспијског мора до Јадрана“, написао је Галоа. Мирис нафте је мирис свих ратова, од Ирака до Авганистана, говорио је и писао у својим студијама.
Занимљиво је да је НАТО планирао да нападне СРЈ у јесен 1992. године, али су догађаји на ратиштима у Хрватској и БиХ померили агресију за касније. Управо тада, претпостављајући какав ће модел агресије НАТО применити, група инжењера у Војнотехничком институту у Београду отпочела је да ради на проналажењу технологије која ће на дугом путу до циља зауставити лансиране крстареће пројектиле. Мудрост се састојала у томе што се путање којима се самонаводе ракете поклапају с трасама река и путева. Замисао је била једноставна: на одређеним местима тих трајекторија поставиле би се нарочите мреже које би „упецале“ крстареће ракете како не би стигле до програмираних циљева. Нажалост, идуће године (1993) у СРЈ је наступила хиперинфлација, тако да су, суочени с проблемима егзистенцијалне природе, инжењери отишли на рад у иностранство. Идеја за парирање крстарећим ракетама остала је само на папиру.
| ТРАГИЧНИ ЕПИЛОГ
У агресији НАТО-а на СРЈ убијено је више од 3.500 људи, а око 10.000 је рањено. Живот је изгубило и 88 деце. Више од 2.000 је отетих и несталих у терористичким нападима и погромима терористичке ОВК после агресије. Патње и бол доживели су милиони грађана Србије, причињена су огромна материјална разарања и нанета је непроцењива штета природној околини, изазвана употребом забрањених оружја. |
УСЛУГА ЗА УСЛУГУ Основна замисао за реализацију циљева агресије, према тумачењу генерал-пуковника у пензији Спасоја Смиљанића, у то време команданта РВ и ПВО, била је да се масовним ударима авијације и крстарећим ракетама за два до три дана онеспособи и разбије Војска Југославије и створе предуслови за следећи корак – остварење политичког циља. С почетком удара НАТО-а из ваздушног простора, планирана је масовна оружана побуна Албанаца у окриљу терористичке ОВК. Терористичка ОВК је у остварењу циља добила „улогу“ копнених снага НАТО-а, са обећањем, ако добро „одигра улогу“, да ће по принципу „услуга за услугу“ добити независну државу „Косово“. Према анализи западних војних аналитичара, а и по изјавама појединих официра НАТО-а, снаге тзв. ОВК имале су задатак да означавају концентрације војних трупа СРЈ за ваздушне ударе НАТО-а и да „увлаче“ југословенску војску у борбу на отвореном простору и тако их потпуно изложе ударима авијације НАТО-а ради уништења. С високим степеном поузданости може се тврдити да су копнене снаге НАТО-а распоређене на простору територије Македоније и Албаније, а по капитулацији Војске и државе СРЈ, имале задатак да запоседну Косово и Метохију и да се пред светом објави да је циљ агресије остварен.
План за агресију НАТО-а на СРЈ завршен је августа 1998. године. Крајем октобра требало је да почне агресија, али су сателити и системи AWAKS показали да су критичног дана нестали циљеви у виду јединица ВЈ и крупнијег наоружања. Наиме, Војска Југославије је у то време дисперзивно измештала ратне материјалне резерве, а јединице ПВО и авијације промениле су своја места размештаја. Имајући у виду да ће са зимом облачност изнад СРЈ бити честа, чиме би „очи“ сателита биле замагљене, НАТО је одложио почетак агресије за пролеће 1999. године.
Вишедимензионални напади НАТО-а на Србију (СРЈ) 1999. године, организовани у склопу агресије која се косила с Повељом УН, 24. марта отпочели су ваздухопловном операцијом ширих размера. За извршење плана те операције одређене су снаге од 464 авиона, од којих је било 330 борбених и 134 помоћне авијације (до краја агресије укупан број ангажованих авиона достигао је 1.250). Рачунало се да ће с 450 крстарећих ракета бити остварен план, то јест да ће СРЈ капитулирати, али употребљено их је више од хиљаду. Ваздухопловне формације НАТО-а дејствовале су с великих висина, углавном изван домашаја наших система противваздухопловне одбране.
Употребљавани су високософистицирани пројектили изузетне прецизности, а међу њима и крстареће ракете лансиране с раздаљине од хиљаду и више километара. Према првим погоцима било је јасно да је агресија брижљиво и прецизно припремљена. На почетку агресије претежно су гађани објекти војне инфраструктуре, првенствено аеродроми. На нишану су приоритетно биле снаге РВ и ПВО и Приштинског корпуса.
Прве крстареће ракете погодиле су 24. марта у 19.41 часова радарске станице за рано откривање лоциране на Црном рту (Бар), на Копаонику и код Качарева (Панчево). О том удару главнокомандујући снагама НАТО-а генерал Весли Кларк изјавио је: „Био је то синхронизовани напад. Хтели смо да ослепимо југословенску војску елиминишући радаре и да је онеспособимо уништавајући јој противракетне системе.“
У првом таласу, од 19.41 до 24 часа, ангажовано је око 150 борбених авиона и око 50 крстарећих ракета. У другом таласу (од 1 до 3.30 часова 25. марта) с две велике групе, по 20 авиона са западног правца, преко територије БиХ, и са северних праваца, преко територије Мађарске, једна група од око 10 авиона. Укупно је учествовало 50 авиона.
ХРАБРИ ПИЛОТИ Авионима НАТО-а храбро су се супротставили наши пилоти који су управљали авионима Миг-29. Међутим, због велике разлике у опреми авиона, нису имали значајнији учинак, осим што су показали решеност државе и њене војске да брани и одбрани слободу, територијални интегритет и суверенитет. Домет радара и оружја авиона НАТО-а били су два до три пута већи од оног који су имали наши пилоти.
„Кренуо сам у сусрет огромној формацији, каква још није виђена у досадашњим ратним дејствима. Осионост агресорових пилота брзо је спласнула. Нећете веровати, али истина је да су испред мог авиона почели панично да беже, мењајући брзине и висине лета. Упркос огромном борбеном обезбеђењу њихових снага, која подразумева електронско ометање и пријем значајних података с авакса у реалном времену, те другим мерама, десио ми се пех који нисам очекивао. Догодио се квар на изузетно значајном уређају који више нисам могао да ставим у функцију. Али зар би пилот који брани отаџбину тек тако могао да одустане. Стиснуо сам зубе и кренуо им у сусрет. Имао сам на уму сву децу и осталу нашу нејач коју треба заштитити од пројектила и смртоносних бомби…“, изјавио је за ратно издање листа „Војска“ потпуковник пилот Милорад Милутиновић.
Тих дана авионима НАТО-а супротставили су се још пилоти потпуковник Љубиша Кулачин, потпуковник Драган Илић, потпуковник Иљо Аризанов, потпуковник Миленко Павловић, потпуковник Слободан Перић, мајор Небојша Николић, мајор Живота Ђурић и капетан прве класе Зоран Радосављевић, који је погођен у ваздуху тако да није могао да се катапултира.
Четвртог дана навече срушен је мит о невидљивости и недокучивој моћи америчког борбеног авиона стелт-технологије F-117А, који је био виђен као оружје за ратовање савременог доба. Црни соко, погођен пројектилом наше ПВО, заглибио се у оранице сремског села Буђановци. Најбрижљивије чувана државна тајна САД пала је у руке стручњака Војске Југославије. Наша војска је прва и једина на свету која је оборила понос америчке технологије. Исте вечери када се то догодило, снимак РТС-а обишао је свет.
| ПРИЗНАЊЕ НАШОЈ ПВО
Командант ескадриле ловаца F-16 из Холандије Ј. Т. Бекер изјавио је: „Југословенска противваздушна одбрана је једна од најбољих на свету.“ |
СРУШЕН АМЕРИЧКИ САН Поуздано се зна да су погођена још два авиона тог типа, који су успели принудно да слете у Загреб, односно Тузлу. НАТО је после агресије из флотне листе одстранио управо три авиона F-117А. После агресије преостали авиони тог типа стављени су „на клоцне“, да би три године касније био обустављен амерички сан, то јест одустало се од производње и употребе авиона F-117А, у чији развој су уложене силне милијарде долара. Посаду 3. ракетног дивизиона која је оборила F-117А сачињавали су потпуковник Золтан Дани, потпуковник Ђорђе Аничић, мајор Борис Стоименов, капетан прве класе Сенад Муминовић, потпоручник Дарко Николић, старији водник Драган Матић, старији водник Дејан Тиосављевић, старији водник Ђорђе Малетић и водник прве класе Владимир Љубенковић.
Наше снаге су током агресије погодиле и стратегијски бомбардер В-2, негде изнад Фрушке горе. Тај авион је успео да се домогне територије Хрватске и падне у Спачванској шуми. Из хрватских извора сазнало се да је њихова ватрогасна јединица на месту пада погођеног авиона гасила пожар и да су ватрогасци видели необични авион црне боје који заузима површину безмало фудбалског игралишта. Сведоци који су били ангажовани у физичком обезбеђењу места где је пала олупина наводе да су из БиХ данима долазиле снаге IFOR-a, које су резале авион и у деловима и испод камионских церада однеле га негде где су имале потпуну контролу подручја (највероватније на тузлански аеродром).
Војска Југославије је, у складу с проценом ситуације, правовремено предузела одговарајуће мере и активности, чиме је спречено стратегијско изненађење, а благовременим откривањем непријатељевих снага и различитим мерама противваздухопловне заштите предупређено је изненађење. Тиме су створени предуслови за заштиту људства и материјално-техничких средстава и омогућено успешно супротстављање агресору.
После успешне мобилизације Војска Југославије је применила одговарајуће тактичке поступке, пре свега маскирање, маневар и уредила лажне положаје, чиме су губици сведени на минимум. Насупрот тој објективној истини, у бриселском седишту НАТО-а свакодневно су изношени подаци о огромном броју уништених тенкова, оклопних транспортера, топова и других борбених система. Снажна пропагандна кампања Западног војног савеза није уродила плодом. Како ће се касније испоставити, информативни рат који је водила Алијанса наишао је на огромне потешкоће, па га НАТО, први пут, није добио.
Рат 1999. године личио је на борбу Давида и Голијата. Западни војни савез на располагању је имао оружје треће, четврте, па и пете технолошке генерације, док је наша војска била наоружана борбеним системима друге генерације. НАТО је могао да користи неограничено обновљиве ресурсе за ратовање, а Војска Југославије могла је да рачуна само на скромне и необновљиве изворе. Испочетка је НАТО гађао претежно војне циљеве, а онда су они који су доносили одлуке, бесни због недовољног учинка, све више одабирали цивилне циљеве.
ЕЛЕКТРОНСКИ МАМЦИ Када је командант Треће армије ВЈ генерал-пуковник Небојша Павковић пред крај рата рапортирао да припадници тог стратегијског састава могу још дуго да издрже нападе на простору Косова и Метохије, из Врховне команде одговорено је да Србија више не може да издржи.
У недостатку савремених средстава за противваздушну одбрану наша војска се агресору супротставила умом. Наиме, конструисано је и произведено неколико типова електронских мамаца који су привлачили пројектиле НАТО-а. Ево и конкретног примера. Једна бригада ВЈ током петнаест дана ратовања поставила је 185 електронских мамаца. Погођено је њих 175, а јединица је остала нетакнута. На територији Србије постављено је 2.500 комада других врсти лажних циљева, а погођено их је нешто више од 2.300. Неки су коришћени и више пута, јер их „прецизни“ пројектили НАТО-а нису одмах уништили.
Занимљиво је да је над нашом земљом током агресије стално кружило осам до дванаест сателита, а с простора суседних земаља ситуацију на бојишту пратило је шест до осам авиона AWAKS.
После агресије и петооктобарских промена тадашња власт је наредила да се пројектна документација за производњу електронских мамаца преда представнику САД.
Током 78 дана рата у радионицама произведено је мноштво макета авиона, тенкова, топова, ракета… На лажним положајима макете су излагане погледима из ваздушног простора НАТО-у. Када би их уочили, непријатељски авиони су непогрешиво погађали циљеве, али на њима нису била права већ лажна средства. Пилот авиона Миг-21 потпуковник Ђорђе Иванов успео је да с тимом мајстора од челичне конструкције и металних плоча што се користе у штампарији направи шест верних копија авиона Миг-29. Уместо правих авиона НАТО је на батајничком аеродрому погодио пет макета суперсоничног авиона. Једина преостала лажна копија из рата 1999. године налази се сачувана у Музеју ваздухопловства у Сурчину. На аеродромима су маскиране праве, а авионима НАТО-а потуране лажне авионске писте. И лажни мостови су такође прављени…
Порука Јевгенија Александровича Примакова Мл, руководиоца Россотрудничества Београдском форуму за свет равноправних
Агресија НАТО-а 1999. је преседанНавршило се 22 године од напада НАТО-а на СР Југославију, земљу која је уништена и на мапи више не постоји. Без одобрења Савета безбедности УН бомбардовани су Београд, Ниш, Нови Сад, Приштина, Подгорица, као и многи други градови и села. Те догађаје и људске жртве бомбардовања немогуће је заборавити. Због тога се жртве морају поштовати и одржавати комеморативни скупови. Наша заједничка обавеза је да сачувамо сећање и да увек подсећамо свет на ову трагедију.Русија је недвосмислена у тумачењу ових догађаја. Наша земља је и тада оштро осудила НАТО агресију и данас сматра да је то најгрубље кршење међународног права. Преседан који је НАТО учинио својом оружаном агресијом на једну суверену државу поставио је темељ за серију незаконитих војних интервенција у унутрашње ствари других суверених држава у читавом свету. Примери се сами намећу. Букнуо је Блиски исток. А и на територији савремене Европе, захваљујући иностраном мешању, створен је нови сукоб. Наравно, мислим на Украјину. Живимо у епохи преправљања и прекрајања историје, када се покушавају избрисати или изменити догађаји који нису по вољи Запада. Али драго ми је да су руско-српски односи и даље братски, независно од свега, те да се заснивају на заједничким вредностима и узајамном уважавању. Данас више од три хиљаде руских сународника живи и ради у Србији. Руски дом у Београду је током многих деценија у служби развоја међународне културне и духовне сарадње и промовисања руског језика. Дубоко жаљење изазива то што питање Косова и Метохије још није решено. Став Русије у вези с тим питањем остаје непромењен: Русија подржава Резолуцију СБ УН 1244. Нека је вечна слава изгинулим браниоцима и невиним жртвама агресије. Братском српском народу желим просперитет, благостање и здравље. С руског превела Драгана Радојчић |
МОРАЛ НАЈЈАЧЕ ОРУЖЈЕ Агресија је први пут ујединила српски народ у борби против непријатеља. Никада до ратних дана 1999. године није тако добро функционисала држава.
Херојски подвиг на Кошарама може се разумети само ако се схвати какав је борбени морал владао међу војницима и старешинама. Генерал-мајор Мирко Старчевић, тадашњи помоћник команданта Треће армије за морал и информисање, каже: „Све време ратовања лични пример био је непревазиђено средство за грађење борбеног морала. Знајући шта нас чека, водили смо рачуна да морал буде у функцији реализације постављених задатака.“ Према речима генерала Старчевића, постојала је бојазан да ће патриотизам пресушити, али је бивао све снажнији. Људи су остајали чврсти, несаломиви. Знали су војници да и ако буду рањени, неће бити остављени на милост и немилост непријатељу. Никада им нисмо улепшавали ситуацију. Увек су знали право стање ствари.
Најважнији услови за висок морал у рату јесу међусобно поверење, лични пример и кохезија колектива. У заповестима наших команданата увек су у центру пажње били живот и здравље војника. Говорили смо им, каже генерал Старчевић, да морају бити достојни свога народа. Другарство је била најчвршћа веза у сваком војничком колективу.
И генерал Лазаревић тврди да је одбрана Србије свим средствима била дубоко уврежена у свест бранилаца. „Сви смо били спремни да погинемо. Сећам се догађаја када нас је непријатељ у рејону Батуше засуо артиљеријским пројектилима. А кренули смо из Грачанице, централног дела Космета. Дошло је до стабилизације одбране, до општег појачаног расположења и ми смо тада, сви који смо се нашли на том делу фронта, прећутно донели одлуку да ћемо бранити Србију по сваку цену. Одлука нигде није била написана. Нисмо одлучивали на основу тога од кога се бранимо, већ које светиње бранимо. Пре свега хиљаде војника, у другом појасу одбране, становништво, бранимо Космет и Србију.“
ИСТОРИЈСКА ДИСТАНЦА С дистанце од 22 године може се рећи да НАТО није остварио планиране циљеве. Није успео да ампутира Косово и Метохију од Србије. Према Резолуцији 1244 Космет је остао у саставу Србије. За све време агресије НАТО-а није уништена нити заробљена ниједна команда, јединица и ратна застава Војске Југославије. Није освојен ниједан квадратни километар територије Савезне Републике Југославије. Војска Југославије није капитулирала. Војнотехнички споразум постигнут у Куманову потврда је непоражености наше војске.
Високопозиционирани дипломата у Амбасади Србије у Пекингу који је желео да остане анониман, рекао нам је да је Институт друштвених наука у главном граду Кине утврдио да су САД врхунац моћи доживеле 1999. године, управо у време агресије на Србију (СРЈ). Од тада до данас војна и економска моћ Сједињених Држава су у благом опадању.
Данас је Војска Србије значајно модернизована и ојачана, тако да представља фактор мира у региону и делује као снага за одвраћање од агресије.
Све је више држава које подржавају Србију да очува целовитост територије.
