У ПЕРО И У ВЕТАР – ЛЕКЦИЈЕ СА МОЈИХ УНИВЕРЗИТЕТА

Према свему што сам научио у вишим и нижим школама, што сам разумео из књига и доживео у детињству, Србија данас живи под туђинском окупацијом. Дискретном, али утолико безизлазнијом. Косово је окупирано, окупатор је Америка. Највећој светској сили нисмо у стању да се одупремо са оружјем у руци. Остао нам је морални, интелектуални и духовни отпор. Нико нас не може спречити да себи и свима око себе саопштимо оно што видимо и осећамо

Како се живи, питам, понекад, преко телефона. Лоше, одговарају ми једнодушно. (Неки, политички острашћени, још и ликују.) Има ли глади? Има јашта: по Београду се људи и вране отимају око контејнера. Да, мислим, то је несумњив знак беде; гладовање је нешто друго. Између 1945. и 1950. моја кућа беше начисто пропала. Заређале неродне године, држава поред пореза завела и откуп, имало, немало, ваља дати шта тражи. Кукурузног брашна нестане још у фебруару; пшенични хлеб се пекао једино десетак дана у јулу, након вршидбе, а касније, као ђаконија за празнике. О овоме сам писао у својим књигама, о чему би другом: то ми је проживљено искуство и дубоки извор знања. Гладна, гола пролећа, скомрачење, потрага за копривама и зељем, натрули остаци туршије. Од лишавања, тежи је био стид, мука се морала крити.
Отац је покушао да се, бекством у Београд, извуче из невоље. Био је тек превалио тридесету, а имао је четворо деце. Запослио се, као продавач у једној малој папирници, преко пута Старог двора, а ја сам, на Бановом брду, уписао друго полугодиште првог разреда гимназије. Враћајући се, предвече, с посла, донео би ми комад хлеба, и још понешто, пола за вечеру, а пола за сутрашњи дан, за велики школски одмор. Разред сам завршио са одличним оценама, и још сам, као начелник пионирског одреда, био политички ангажован: пратио сам, у „Борби“, рубрику „Против клевета и дезинформација“, што није имало никакве везе са мојом свакидашњицом, као што је, уосталом, политика ретко има. Становали смо у неком влажном ћумезу, од кога је била јаднија једино мршава старица која га је издавала.
Следеће године, отац се вратио на село, запуштеној земљи, коју није волео, а ја сам наставио у Љишкој непотпуној гимназији, удаљеној седам километара. По снегу и киши, по врелом сунцу и леденој устоци, у лошој обући, шест пута недељно седам километара онамо, седам овамо. Мајка би, у свануће, на усијаној плотни шпорета, испекла колачић, бесквасну лепињицу, сличну ономе што у Индији зову чапати, ставила у заструг комадић сира и главицу црног лука, и напред, у просвету, културу и цивилизацију! Наставници су се трудили као да раде у савршеним условима, предавања су им била озбиљна и садржајна, захтевнија него што су, данас, у неким богатим западноевропским земљама. И данас памтим апстрактну дефиницију тачке коју нам је предочио наставник математике Милан Савић, као и усхићење нашом народном поезијом с којим је наступао професор Милутин Пајић, а не могу да заборавим ни мрзовољну наставницу Живку, која ми је открила братску везу српског са руским језиком.
Отац ми је, преко целе зиме, крпио неке у село залутале цокуле, додавајући нове гуке на месту где је кожа напукла; невешт у обућарском занату, некако је успевао да затвори пукотине. Због тих закрпа касније ћу му опростити непријатности које сам, као непослушно дете, од њега трпео.
А и иначе сам, свима и у свему, из тих година опростио, у нади да ће ми узвратити равном мером. Муке су се окренуле у милост живљења, младост је из свега испливавала чиста и радосна лица. Једна једина ситница ми се, накнадно, учинила сурово ружном. Лоше калдрмисаним путем између Белановице и Љига, сваког је јутра, истовремено са ђацима-пешацима, пролазио аутобус ваљевске „Стреле“. Пројурио би, попрскавши нас блатом и прљавом водом. За возну карту, дакако, нисмо имали новца а никоме, 1951, у јеку изградње најхуманијег друштва у модерној историји није падало на ум да нас, окисле и прозебле, пусти у полупразно возило… Сматрало се, ваљда, да са човекољубљем не треба претеривати.
Ја сам се, и у тој невољи, убрзо почео сналазити. Сачекао бих аутобус на једној оштрој окуци у Бранчићима, где је морао успорити, па бих се, из заседе, залетео и ухватио за металне мердевине разапете између задњег десног точка и крова возила. Држећи се за хладне шипке, са торбаком књига на леђима, улазио сам победоносно у среску варошицу изложен опасности да се оклизнем и разбијем нос, или да ме у великом дисциплинском прекршају, примети разредни старешина, који је у исто време ишао на свој посао.
Није ми недостајало узбуђења, богме не…
Ослобођен полагања Мале матуре, био сам, те године, најбољи ђак у одељењу, да бих идуће био најгори принуђен на полагање поправног испита из телесног вежбања. Моје схватање слободе није познавало добру, средњу меру, што је избезумљивало мог несрећног и љутитог оца. Бежао сам од куће, у лето 1952. пуна два месеца, шверцовао се ћиром до Београда и Чачка, отимао се од куће и од себе, чешће гладан него сит, опијен даљинама које су обећавале више од онога што имају и што могу дати.
Од куће сам коначно отишао крајем лета 1953, го и бос. Отац је био бесан, али се уздржао, није отишао у милицијску станицу да пријави бекство малолетника и скине одговорност за његове могуће прекршаје. Мајка ми је, кришом од њега, дотурила топао вунени џемпер какав је, и иначе, у јесен плела, за сваког од четири сина, а да би се знало шта је чије, извезла би у висини срца, свакоме име од миља. Тако сам, за школске другове на Бановом брду, где сам наставио школовање, постао Мића. Отац се крајем јесени одљутио и дошао да ми ћутке, прековољно, честита пут у слободу. Уплатио ми је месец дана у мензи Фабрике шећера на Чукарици. Више није могао, и то сам му, осетљивији на добро него на зло, до данас запамтио.
Продајући новине и пишући за њих, положио сам, приватно, Велику матуру. Затим сам, опет о своме руху и круху, са закашњењем, получио факултетску диплому и ослободио се страха да упаднем у категорију пропалих ђака. Дао сам се у скитарање по свету, учио стране језике, објавивши педесетак књига поезије и прозе. Кад сам, опет касно, добио своју децу, једина забрана коју сам им наметнуо била је у вези са хлебом. Молим вас, немојте га бацати. Сваког ћу вам дана куповати свежу векну, а онај стари оставите мени, да га потопим у чорбу, у млеко, да га дам птицама, само да се не баца.
У овоме, што укратко изнесох, вероватно је главни узрок отежаног разумевања са политизованом београдском господом. Они јадикују због рушења уџерица у Савамали (то јест, Сава-махали), а ја сам у једном таквом собичку живео и сећања ми нису испуњена носталгијом. Завршио сам неке друге тешке школе, универзитете, па и њихов, београдски, са просечном оценом 9,5.
Према свему што сам научио у вишим и нижим школама, што сам разумео из књига и доживео у детињству, Србија данас живи под туђинском окупацијом. Дискретном, али утолико безизлазнијом. Косово је окупирано, окупатор је Америка. Највећој светској сили нисмо у стању да се одупремо са оружјем у руци. Остао нам је морални, интелектуални и духовни отпор. Нико нас не може спречити да себи и свима око себе саопштимо оно што видимо и осећамо. Ако је неко, изузев Цркве, позван и оспособљен за давање духовног отпора, онда је то Српска академија наука и уметности. Она одговара пред историјом, а не пред тренутним земаљским силницима. Наравно, може се и сарађивати са окупатором, али то је неславан избор. Американци нису дошли у Гњилане ни због Албанаца, ни због Срба, него из својих геостратешких рачуна, који имају ограничено време трајања. Њихово бахато незналаштво већ им се свети. Смислили су несрпску и антисрпску државу која носи име по српском називу за једну птицу (кос – Turdus Merula). Срби и Албанци се морају договорити, главна сметња за то је окупатор.

5 коментара

  1. Avatar

    Г. Данојлић сваким својим написом погоди “у сриду”; браво, Господине!
    Наслушала сам се онога “да живимо као сав нормални свет” из почетака окупације Србије, мантре коју су у народ, жељан неког бољег живота – попут оног из холивудских зашећерених остварења – увели они који су окупацију и призивали свим својим делима-неделима. Са својих 80 година и богатим искуством, знам да за сваког човека “живети као сав нормални свет” значи – нешто друго. За некога је то тек свакодневно парче хлеба, за друге атрактивна одећа, летовање – негде, или стан, ауто – ко би набројао све људске жеље. Па како је ко успео да се чега домогне у новонасталој ситуацији: неко се добро “снашао”, неко постао – лопов, а неко остао где је и био.
    Г. Данојлић је побудио и моја сећања. Сећам се мајке која је делила омањи плех проје, двема цртама да проје има за три дана. Има још пуно тога, заједничког са његовим сећањима. И моје образовање и животни пут били су слични – у условима великих оскудица у свему, па смо, ипак, стасавали у ЉУДЕ који пливају уз бројне матице, али увек захвални својим родитељима, квалитетним професорима и својој отаџбини…
    Све је неупоредиво са данашњим животом. Заправо, човек никад није задовољан и увек хоће још. Све подсећа на тежњу да се досегне линија хоризонта, а он стално измиче. Незадовољство је полазиште за напредак, али и за застрањивање. Велика грешка данашњег образовања је што се не темељи на нашој светллој прошлости и великанима који су оставили траг у духовности, култури, науци… који би учврстили идентитет народа и понос… па се не би десило да се Срби одричу Косова и Метохије, тако олако, уз непојамне изјаве , типа: Шта ме брига за Косово… шта ја имам од тога … шта ја могу да учиним… хоћу ли живети боље итд.
    Став СПЦ је јасан, али утицај цркве је мали у друштву, чији је домет, највише, провођење обичаја и ритуала, а не дубока оданост вери и православном моралу. САНУ би, итекако, имала позитиван утицај, али она саму себе дисквалификује, не само као интелектуалног предводника друштва, него и као наследника оних који су оставили светле трагове, на чијим делима и почива Академија.
    Председник, својим ЧИЊЕЊЕМ – као да је обичан човек па може да говори у јавности шта му се прохте и као да не зна колику специфичну тежину има свака његова реч – дозвољава себи страшне издајничке изјаве, супротне Уставу Србије и њеним интересима, подједнако и – НЕЧИЊЕЊЕМ онога што би требало, да се, бар, у моралном и духовном смислу, као јединим оружјем, САНУ огради од оних који Србији не мисле добро, и да, са СПЦ, поведе друштво у духовни препород.
    Сама нечија помисао да (из какве ли то туђе потребе?) СРПСКА академија наука и уметности промени име у Академију наука и уметности СРБИЈЕ,чудовишна је и штетна. и само треба да подстакне једно, унисоно народно: НЕ; НЕ и НЕ! Зар све трбе да положимо на олтар ЕУ? И по стоти пут питам: ако треба да дамо толике “болне” жртве, какве ЕУ ни од кога није тражила, треба ли нам она таква, ионако натрула и наопака у сваком погледу – недемократска, прескупа…? За све мислеће људе – одговор је један: НЕ ТРЕБА НАМ, САЧУВАЈ НАС, БОЖЕ! Заправо, ми требамо њој, не она нама!
    Космет је и de jure, али, и i de facto, итекако део Србије, бар док га сами не ПОКЛОНИМО.

    парче хлеба, за другог атрактивна гардероба, могућност летовања негде, стан, ауто… ко би св

  2. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Vrlo konstruktivna i poučna životna biografija G. Danojlića, kao i komentatorke J. Jovičić (njene komentare rado čitam i cenim).
    Osvrnuću se na vrlo bitnu konstataciju u uvodu član iz drugog ugla, bez da umanjim značaj i pozitivan pristup:
    KOSOVO i METOHIJA jeste okupirano, okupator je Amerika (za svoje geopolitičke ciljeve: 50-70 država u Nato usmeren na Ruske granice): ispada da je samo Amerika kriva za okupaciju KiM, kako će to svet da shvati: verovatno po nametnutoj mantri “Srbi i Albanci treba sami da se dogovore” bez uticaja sa strane: oni se i dogovaraju-dogovorili (izdajničkim) Briselsim sporazumom kojim je Kosovo dobilo sve državne atribute(!). Videli ste zadnjih dana da svi govore, od Lajčaka, Palmera, Vučića, Dačića, SAD, EU – da se svi sporazumi, dogovori Srbije i Kosova zadnjih 10 godinaa hitno implementiraju! Ostaje da se dogovore za medjunarodnu poziciju Kosova – da pronadju kompromis o sveobuhvatnoj normalizaciji (da Kosovo postane punopravni član UN).
    Iz navedenih konstatacija jasno je ko je okupator KiM (SAD) /privremena okupacija/, to bi bilo po složenosti problema druga tačka! Prva tačka je:

    KO JE OTIMAČ KiM? Ko sprovodi otcepljenje srpske teritorije – Albanski separatisti! Ko odredjuje novi status KiM – Briselski sporazum (zašto se ne dostavi Narodnoj skupštini Srbije na debatu-raspravu-referendum, da se konačno upozna srpska javnost sa suštinskim odredbama sporazuma?). Čuli ste od Lajčaka, Vučića… da je (još u startu Briselskog sporazuma) dogovoren princim: “Ništa nije briselskim dijalogom dogovoreno – dok se sve ne dogovori-reši”(!)? – To znači pred svršen čin (kada se KS učlani u UN), perfidna taktika da se otme KiM!
    STOP Briselskom sporazumu – predaji teritorije KiM!!!…

  3. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (nastavak)

    Amerika je indirektan okupator KiM. Direktan okupator je albanski separatistički šovinizam koji višedecenijskom albanizacijom-islamizacijom KiM, metodama enormnog nataliteta, zuluma i etničkog čišćenja Srba – pripremio teren koji je iskoristila Amerika za svoje geo-strateške ciljeve.

    Teritorija se osvaja, predaje ili sačuva, legalizuje pregovorima, medjunarodnim dokumentima, kaom što je Briselski sporazum, korak po korak. Srbija ništa politički nije uradila da sačuva svoju teritoriju? Naprotiv, sve radi da preda KiM, na sledeći način:
    1). Nije imala nijedan svoj zvaničan predlog za Rešenje KiM koje će se suprotstaviti kosovskim separatističkim zahtevima za nezavisno-albansko Kosovo. Dopustila albanizaciju-is,amizaciju svoje teritorije u mirnodopsko doba. Kako je Španija vrlo uspešno odbranila svoju pokrajinu Kataloniju.
    2). Medijski rat za KiM prepustila albanskim-šiptarskim separatistima;
    3). Nakon bombardovnja 2000-te godine srpske vlasti, bez obzira koje su bile (čitaj-Srbija) – prihvatila REALNOST NA KOSOVU (navodno albanaca-šiptara ima dva miliona, a Srba ispod 150.000 hiljada…). Nije se računalo na 250.000 prognanih Srba kojima nije omogućen povratak na KiM da bi Albanci napravili državu Kosovo;
    4). Od 2000-te do 2008 god. bilo je mnogo medijskih političkih emisij (Utisak nedelje…) gde se i pozicionari i opozicionari suočavali kako da se reši KiM, predlagani su modeli: Kiparski model u sastav Srbije, model dve Nemačke – isti narod da se zamajavaju Srbi itd. – ali ZVANIČNO Srbija ćutala, nije se izjašnjavala. čudila se Evropa zašto Srbija nema zvaničan stav o KiM… i u koordinaciji sa SAD dat je signal Kosovu da proglasi “Nezavisnost” (došlo vreme da SAD stave šapu na Srbiju-Balkan. To proglašenje ništa ne znači i niko nije mogao (nije kriv) da zaustavi interno izjašnjavanje da nije Briselskog sporazuma – medjunarodnog akta – kojim se otima i legalizuje Kosovo-država!
    5. U nastavku politike o KiM nametnut je veleizdajnički Briselski sporazum da se otme KiM od Srbije. Taj proces se postepenp odvijao, korak po korak – prerdajom svih srpskih državnih institucija (srpski suverenitet) Kosovu, sa integrisanom adminisstrativnom linijom u carinsku državnu granicu 2013, do današnjih dana! Svi znamo kakav je nastavak: da se pronadje kompromis za pravnoobavezujući sveobuhvatni sporazum o normalizaciji – da se Kosovo učlani u UN! STOP Briselskom sporazumu – predaji teritorije!!!… (hvala na prostoru)…

  4. Avatar

    Народ – Шиптари – који се експлозивно умножава (што је и део националне политике али и доказ оданости народа таквој политици) сања о самосталности, осећајући се јачим у односу на Србе којих има све мање. Ту тежњу окупатор – Америка – са својом агресивном силом НАТО, искористила је за свој главни геостратешки циљ у овом делу света: доћи, из срца Балкана, Русији иза леђа, уз остале не мале добити. Ко је икад помислио да је један човек, у Србији, кривац за то – наиван је и не разуме ама баш ништа: да у Америци читави тимови раде на спровођењу државне политике, и да свака реакција, у Србији – земљи сувереној и посвећеној одбрани, од нпр. терориста на сопственој територији – производи страховите нове акције агресора., све до победе – у своју корист, дакако; брига њих за Шиптаре и њихове снове о држави! Код нас, свака борба против терориста, окарактерисана је као “прекомерна сила” ; код њих, ствар је другачија: све је легитимно у одбрани “демокрарских вредности” – имали смо прилике, недавно, да на делу видимо како то изгледа (то је само најсвежији пример) Онда као у свакој земљи под окупацијом, у Србији долази до устоличења конструктивних државника (кад се један мало измакао из курса, хитро је скраћен за главу!). До дана данашњег, све се (у)радило како је Америка хтела, помогнута, наравно, нашом бескрајном жудњом за чланством у Унији: отргнути од Србије, атрибути државности поклоњене су Шиптарима, ГРАТИС, како би се то данас рекло. Још само малецак корак фали па да Шиптарима поклонимо ДРЖАВУ.
    Заговарам:
    1. Обелодањивање документа из Брисла, као и одрицање од њега – ЈОШ ЈЕ ТО МОГУЋЕ!
    2. Референдум за чланство у ЕУ;
    3. Привођење САНУ њеној правој и првобитној улози у друштву – или завршити њено укидање, јпошто га је, својим издајничким радом, она сама и започела;
    4. Почети рад на образовању тако што ће се, кроз наставне птограме, код деце развијати љубав према својој јединој земљи;
    5. Уместо јалових расправа о “родовима” и родној равноправности, увести рад на пропагирању православног морала и породичних вредности – не ускраћујући равноправност никоме;
    6. Увести тешке испите за све оне који имају амбицију да се запосле у државним службама, па дотичне бирати према квалитету, а не по бабу и по стричевима, а онда школовати, нарочито будући дипломатски кадар, да се не би десило да, по партијској заслузи, у свет оде осведочени непријатељ Србије…
    7. У ТВ програме са националном фреквенцијом увести квалитетан садржај;
    8. Обучавати нацију, од малих ногу, очувању и унапређењу сопственог здравља и очувању своје околине:
    9. Не уклапати се у нечије снове о “златној милијарди” дозвољавајући да се хемијски и нуклеарни отпад изручују на територији Србије – за, можда, шаку долара – или – празна обећања;
    10. Обезбедити здраву храну, воду и ваздух;
    11. Окренути се, већ једном, недвосмислено, онима који су наша природна браћа и који су се осведочили у својим добрим намерама.

    Има још, али о томе други пут

  5. Avatar
    Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Nisam imao namere dalje da pišem, ali zbog aktielnosti i važnosti problema pišem…

    Najprioritetnije političko pitanje je:
    1). Da se odbaci izdajnički Briselski sporazum kojim se otima teritorija KiM od Srbije;
    2). Ds se pitanje rešavanja KiM prebaci na SB UN;
    3). Da se vrati administrativna linija kakva je bila izmedju Srbije i Kosova;
    4). Da se pronadje modus rešenja “dve autonomne oblasti” pola-pola (srpske i albanske), slično Kiparskom modelu, bez atributa državnosti, u sastavu srpske države, sa slobodom kretanja ljudi na celoj teritoriju;
    5). Da Srbija vodi politiku sa Albancima-Šiptarima na principima pariteta i reciprociteta (utvrdjeni principi po medjunarodnoj konvenciji) u svim oblastima društvenopolitičkog života;
    6). Da se bez odlaganja omogući povratak 250.000 prognanih Srba (brojku popuniti sa dobrovoljcima) i celokupne srpske i državne imovine;
    7). Da Srbija vodi jedinstvenu demografsku politiu “jednakvo, po bračnom paru, a ne po broju dece “(ramnopravnkst) za prirodno održavanje nataliteta;
    8). Srbi-srpski narod da formira INTERNI SRPSKI FOND za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge, u koordinaciji države, SPC i Dijaspore;
    9). … u nastavku srpski narod da stvori jedinstvo i slogu, jedinstvo Srpske Pravoslavne Crkve i države po pitanju odbrane srpskih nacionalnih interesa (kompleksno pitanje koje traži široko obrazloženje).

    KOMPROMIS za potpisivanje pravnoobavezujućeg sveobuhvatnog sporazuma o normlizaciji odnosa Srbije i Kosova koji se danas užurbano traži, ima za cilj da omoguću učlanjenje Kosova u Ujedinjene Nacije. U tom slučaju EU i SAD neće tražiti priznanje Kosova od Vučića i Srbije. To će biti konačno istorijsko rešenje za vek vekova: Kosovo albanska muslimanska država(!)? Zato izdajnički Briselski sporazum treba hitno odbaciti dok još ima vremena.
    Vidljive su indicije da će formiranje Zajednice srpskih opština (koja će upravljati po zakonima i Ustavu Kosova, nema zakonodavno-izvršna ovlašćenja, sa atatusom istim za sve kosovake opštine), kao zadnju opciju, proglasiti za KOMPROMIS o normalizaciji odnosa, da se preda KiM. Iako je ZSO formirana Briselskim sporazumom 2013 godine, a 2015 dopunjen sa minimalnim izmenama i potvrdjena (Srbija pobedila 5:0, kako je rekao tadašnji predsednik kancelarije za Kosovo Marko Djurić). Da ne dužim, nećete zameriti… hvala na prostoru…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *