„Што се отме, врати се – што се поклони, изгубљено је“

Пише Миодраг Крецуљ

КОСМЕТСКО РАЗМЕЂЕ ОТРЕЖЊЕЊА

Српско бивствовање на Косову и Метохији упокојењм патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија изгубило је духовно упориште и најодлучније противнике компромисног дефетизма

Компромис је у најбољем смислу речи ultima ratio прагматичне политике, за разлику од конвалидације сецесијe, његове супротности и негације сваке претпоставке поштеног и трајног статусног решења. По дефиницији још од античког Рима компромис подразумева међусобне уступке Quid pro quo – ти мени ја теби или Do ut des – нешто за нешто, али не изнуду типа све за ништа у ситуацији кад друга страна нуди само сан о сопственој држави. Ментори косметског апсурда с обе стране Атлантика, окуражени усељењем новог, идеолошки старог станара у Белу кућу, под заставом лажног хуманизма поново збијају редове, смишљају нове подвале и реториком макијавелистичког прагматизма, претњи и уцена форсирају „компромисно решење“ легитимизације атрибута псеудодржавности ради историјске и правне аболиције бомбардовањем почињених злодела.
С друге стране идеолози глобализације изврћу руглу и ниподаштавању јачање суверенизма националне државе, традиционалних вредности и државног интегритета као нерационалне, застареле и превазиђене форме кад се ради о другима. Међутим, кад су у питању њихови интереси, спремни су да гину на Фокландима 8.000 километара од Лондона. Мудрост или Гетеов „кључ за разумевање трагичне стварности“ управо лежи у историјски функционалним примерима и политичким моделима који су издржали (стогодишњу) пробу времена. А Оландски компромис принципијелне Лиге народа којим нико није добио оно што је хтео, али није изгубио оно без чега није могао – једино је прихватљиво решење обостраног одустајања од нереалних, максималистичких захтева јер Космет више никад неће бити оно што је био, али неће бити оно што не може да буде. Ма колико се из данашње перспективе чинило утопијски и неприхватљиво, реинтеграција у државно правни поредак Србије могућа је комбинацијом стрпљења, политичке умешности и рехабилитације међусобног поверења под условом да ментори сецесије закораче у свет реалности права и правде и уместо диктата дају шансу договору. Српски изгледи да се косметска криза оконча избалансираном штетом нису уопште лоши или ништа мање слабији од изгледа друге стране да оствари свој циљ упркос дефетистичкој перцепцији решења „компромисом – нешто за све“ који то не може бити.
Окрепљујући допринос националној одлучности и вери у повратак изгубљеног уместо медијске јадиковке политичког фатализма дао је др Срђа Трифковић: „Узор треба да буде тврда, тиха решеност француске нације као монолитног тела да Алзас и Лорена не могу, не смеју и неће бити сматране за изгубљене. Од немачког отимања тих покрајина 1871, па све до победоносног завршетка Великог рата 1918, није било једног јединог угледног или политички активног Француза који би се изјаснио за прихватање наметнутог, понижавајућег исхода изгубљеног рата као трајне, а камоли легитимне чињенице.“
За разлику од једнодушног опредељења „политички активних Француза“, у Србији постоји спремност на „компромисно“ жртвовањe реалног живота, духовног и државотворног простора Косова и Метохије, одрицање од векова генеолошког сећања зарад „историјског добитка“ обећаних ЕУ грантова, инвестиција и будућности благостања. Нема довољно ваљаног разлога нити референдумске народне воље која би трагичара отуђења Косова и Метохије, противно већинском опредељењу грађана Србије, Уставу и ставу Сабора СПЦ, поштедела ризика анатеме и имена исписаног најцрњим словима у историји до краја времена.
Косово и Метохија је територија, мит, историјско памћење, али и стварност присутна у националној свести и идентитету којих се нико разуман не одриче јер овде се не ради о спору око Шаренградске аде за напасање говеда. Приштина, Брисел и Вашингтон једногласно нуде „решење“ противно међународном праву и логици, поткрепљено „аргументацијом“ претњи, диктата и уцена.
Насупрот њима све је на страни Србије, међународне повеље, правни акати, Резолуција СБ 1244, здраворазумско мишљење: Diktum de omni et nulo – Што важи за све, важи и за појединце, што не важи за појединце, не важи ни за све. Ако је референдумска сецесија ништавна и не важи за Каталонију, зашто акламацијом усвојена скупштинска декларација мултиетничког Косова о независности без представника народа којег се непосредно тиче има „међународну правну пуноважност“.
Косметска политика Међународне заједнице симбол је њене империјалне логике „готових решења“, али и неуспеха, бесмисленог истрајавања у апсурду сагледавања проблема из угла себичних интереса, без ширег формата и консензуса: Кине, Русије, Индије, Шпаније, Грчке… Међутим, у постојећем интересном поретку моћи (за сада) још важи манихејско правило: Ко није с нама, он је против нас, као да је Запад безгрешна мера истине и лажи овог света, collegium nobilitas – друштво племенитих и изузетних, непорочна универзална савест овлашћена да просуђује и пресуђује свачију садашњост и будућност. Опасно је самозаваравање да Запад после прећутаног злочина у Халабџи (авиони ирачког ратног ваздухопловства марта 1988. бојним отровима усмртили су у току једног преподнева око 5.000 беба, деце, жена и старијих цивила по сведочењу Хјуман рајтс воча, о чему је Друштво за угрожене народе GfbV обавестило светску јавност незаинтересовану за злочине Садама Хусеина, тада савезника Запада. Изостала је и осуда СБ Уједињених нација блокирана америчким ветом и уздржаним гласовима В. Британије, Француске, Аустралије и Данске) има кредит светског арбитра и моралног тумача. Као што Кантов морални закон одваја човека од других живих бића, тако постојање и поштовање закона и права деле цивилизацију од дивљаштва о чему би Запад требало да поведе рачуна пре него што потоне у вир безизлаза сопствене декаденције. Било би наивно очекивати библијско преобраћење и покајање морално компромитованих после лудила зла, бомбардовања, разарања и жртава своје обести чију би будућност и животе да уређују и усклађују по мери својих себичних интереса.
Косметско питање је могућност и прилика повратка међународном праву и правди, хуманим изворима надахнућа и етичким вредностима, размеђе историјског ћорсокака ратних хушкача и отрежњења света у потрази за одговорима и смислом нове стварности цивилизације 21. века.
Аутор је члан Српског форума Немачке и живи у Минхену