Стигматизовани Пуниша Рачић

Српска национална склероза и антисрпске злоупотребе историје

Кaд су мe пoзвaли дa игрaм Пунишу Рaчићa, мoрaм дa признaм дa ми je билo зaнимљивo jeр oн je нeки плaћeни убицa кoгa je aнгaжoвaлa тaдaшњa Рaдикaлнa стрaнкa, дa нaпрaви кaрaмбoл кojи je и нaпрaвиo.

Тако о лику који тумачи у серији „Александар од Југославије“ говори Милутин Мима Караџић. Затим описује сцену обрачуна у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који се догодио 20. jунa 1928, онако како су је разумели он и редитељ серије (Здравко Шотра). „Рaчић држи гoвoр, oви му смeтajу, изaзивajу гa, oн извaди пиштoљ, убиje њих нeкoликo, врaти пиштољ зa пojaс и кao Гaри Купeр ишeтa из тe сaлe.“

ЕМОТИВНИ РОДОЉУБ Да ли је све било тако? Да се подсетимо ко је био Пуниша Рачић. Ради ли се стварно о мрачном „плаћеном убици“, односно необузданом револверашу налик онима који су харали Дивљим западом? Да ли је у питању човек који је, заједно с припадницима српског естаблишмента у чијој је био „служби“ – као што се тврди у Хрватској а прихвата од стране разних антисрпских али и неупућених кругова код нас и у региону – уистину затровао српско-хрватске односе?
Одмах да будем јасан: такве тврдње су неосноване. Ради се – без обзира на контроверзне елементе у његовој биографији – о неоспорном српском родољубу, ратном хероју и југословенском патриоти (све док то није постало бесмислено). Рачић је, покретан истинским националним заносом а не било чиме другим (нпр. новцем неке од српских специјалних служби), пре балканских ратова учестовао у нашим четничким акцијама у Македонији и на Косову, да би током њих суделовао у ослобођењу тих делова Старе Србије.
У редовима српске војске храбро се борио и током Првог светског рата, да би после повлачења наших снага и државне управе у Грчку, непоколебљиво, као комита, наставио да пружа отпор аустроугарским окупаторима на територији родне Црне Горе. Не треба ни рећи, по окончању рата био је у првим редовима борбе за уједињење две српске државе и потом њихов улазак у југословенску заједницу.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

3 коментара

  1. Avatar

    Много зна тупаџија Мима ко је био Пуниша Рачић.

  2. Avatar
    Маторац

    Могао би баш аутор овог чланка Драгомир Анђелковић да се подухвати посла да састави зборник радова под називом” Сабрана недела Јосипа Броза”.

  3. Avatar
    Остави све и читај

    Ево шта о П. Рачићу пише знаменити новинар (60 година у Политици и њеним другим издањима) и преводилац Предраг Милојевић (1901) у свом делу ”О људима и ћудима”(Народна књига, 1982), на стр. 87-96:

    ”Околности које су претходиле атентату и оне које су га пратиле тако су испреплетане да исти аргументи које једни узимају за потврду једне тезе (дело је извршено у стању тренутне изазваности) другима служе за побијање те тезе и потврду супротне (атентат је исход смишљеног, унапред припремљеног плана)… Много која околност, на изглед неважна, која измиче пажњи или се намерно прећуткује, била је од утицаја на сам догађај…

    Није било први пут да је Рачић (напомена: у Скупштини) вређан нити је увреда да је ”пљачкао бегове” била најтежа коју је дотле примио. Откуд да баш због ове ”падне у афекат”…
    Пуниша је свој ”подвиг” рекламирао, отворено претио да ће убијати и наводио поименице… Ко кује заверу не понаша се тако, а П. је био рођени завереник… Али ако се остаје при претпоставци да је атентат произашао из организованог плана, онда је морао имати саучеснике. Многи су пали под сумњу али нико није откривен…

    Атентат је повлачио далекосежне политичке последице. Интелектуално ограничен и политички затуцан Рачић није био свестан тих последица. Али некоме су оне конвенирале. А познато је да је Рачић био под утицајем нарочито једног чиниоца – оног највишег. На сам дан атентата, пре доласка у Скупштину Пуниша је био у Двору (… Двор је био прилично отворен, могло се без нарочите пријаве ући у Маршалат…ми новинари смо улазили скоро свакодневно)…Пуниша је оног дана био код Министра двора Д. Јанковића (Краљ Александар био је лукав, сујетан, немилосрдан, али није био наиван. Умео је да ликвидира људе на перфидан начин, макијавелистички, тако да ни траг сумње не падне на њега… Зашто да он на сам дан атентата прима у аудијенцију атентатора? То не личи на краља А. ма шта се, иначе, мислило о њему).

    Озбиљнија је, наизглед, претпоставка да је атентат добро дошао краљу јер му је утро пут завођењу личне диктатуре коју је прижељкивао. Али опет уз ограде. Краљу је сигурно годила атмосфера у Скупштини јер се са тако компромитованом могао да игра како је хтео. Његова лична власт била је апсолутна. Александру (накнадно) нико није толико ласкао као Радић (”Зашто бих ја њега убио? Радић је једини који ме је у руку љубио”).

    … Опозицију политичара према српској већини у Скупштини предводио је Радић, али њега је подбадао Прибићевић… Пунишини меци дали су потхрану мржњи на Србе међу оним Хрватима који нису могли да прежале ”старо добро” Фрањино време. Какву су дивљачку мржњу неки носили у себи ми ћемо осетити тек 1941.г. Што она већ тада није избила у свој својој силини и суровости има се умногоме захвалити Прибићевићу. Много шта може да му се пребаци, али бар то треба да му се призна.

    …Радић је умро 40 дана после атентата, што се приписивало његовој шећерној болести и последицама од задобијених рана.

    …Радић је на седници дан пре атентата назвао владу и владине посланике ”стоком” а председника Скупштине Перића (професор Универзитета) ”чуваром стоке”.

    …Пунишу је на претходној седници један Радићев посланик помињао као корупционаша. Оптуживан је да је висио над разним тајним фондовима, да је подмићивао бираче (Једном приликом и једна радикалска листа оптужила је Пунишу да је гласове добио претњом и подмићивањем бирача, па су тражили од Верификационог одбора Скупштине да не потврди Рачићев мандат. Сви чланови владине већине у Верификационом одбору нису били наклоњени П. Рачићу. Пред само гласање о томе Стјепан Радић је, на опште изненађење, одржао говор у коме је хвалио Рачића као гордог Црногорца који је поштено заслужио свој мандат јер се ”Црногорац не продаје и њега не може нико да купи”. Тако је Рачићев мандат потврђен захваљујући и гласовима радићеваца. Рачић је био толико усхићен да је прискочио Стипици, загрлио га и пољубио).

    …Рачић је убио Басаричека који је од свих радићеваца најмање заслужио да се нађе на нишану. Басаричек је био човек културан, племенит, врло широких погледа, Југословен од главе до пете. Раздор између Срба и Хрвата сматрао је за дело ванпарламентарних ”тајних сила”. Баш на дан атентата рекао је: ”Видећете шта ћу све да кажем”… Има их који кажу: баш зато што је Басаричек био такав сметао је плановима тајних сила чије оружје треба да је био Рачић, а Басаричек је хтео да их разоткрије у говору који је за тај дан спремио…Говорило се тада свашта, јер сваки је имао да каже понешто.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *