Стигматизовани Пуниша Рачић

Српска национална склероза и антисрпске злоупотребе историје

Кaд су мe пoзвaли дa игрaм Пунишу Рaчићa, мoрaм дa признaм дa ми je билo зaнимљивo jeр oн je нeки плaћeни убицa кoгa je aнгaжoвaлa тaдaшњa Рaдикaлнa стрaнкa, дa нaпрaви кaрaмбoл кojи je и нaпрaвиo.

Тако о лику који тумачи у серији „Александар од Југославије“ говори Милутин Мима Караџић. Затим описује сцену обрачуна у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који се догодио 20. jунa 1928, онако како су је разумели он и редитељ серије (Здравко Шотра). „Рaчић држи гoвoр, oви му смeтajу, изaзивajу гa, oн извaди пиштoљ, убиje њих нeкoликo, врaти пиштољ зa пojaс и кao Гaри Купeр ишeтa из тe сaлe.“

ЕМОТИВНИ РОДОЉУБ Да ли је све било тако? Да се подсетимо ко је био Пуниша Рачић. Ради ли се стварно о мрачном „плаћеном убици“, односно необузданом револверашу налик онима који су харали Дивљим западом? Да ли је у питању човек који је, заједно с припадницима српског естаблишмента у чијој је био „служби“ – као што се тврди у Хрватској а прихвата од стране разних антисрпских али и неупућених кругова код нас и у региону – уистину затровао српско-хрватске односе?
Одмах да будем јасан: такве тврдње су неосноване. Ради се – без обзира на контроверзне елементе у његовој биографији – о неоспорном српском родољубу, ратном хероју и југословенском патриоти (све док то није постало бесмислено). Рачић је, покретан истинским националним заносом а не било чиме другим (нпр. новцем неке од српских специјалних служби), пре балканских ратова учестовао у нашим четничким акцијама у Македонији и на Косову, да би током њих суделовао у ослобођењу тих делова Старе Србије.
У редовима српске војске храбро се борио и током Првог светског рата, да би после повлачења наших снага и државне управе у Грчку, непоколебљиво, као комита, наставио да пружа отпор аустроугарским окупаторима на територији родне Црне Горе. Не треба ни рећи, по окончању рата био је у првим редовима борбе за уједињење две српске државе и потом њихов улазак у југословенску заједницу.

[restrict]

КОБНИ ЈУНСКИ ДАН Све то, као и касније јавно (а не, и у то време, „плаћеничко“, „револверашко“ или на било који други начин закулисно и нелегално) политичко деловање у редовима Народне радикалне странке, учинило га је познатим широј јавности Србије па и целе новостворене јужнословенске државе. Доследно је наступао као политичар који је до крајности одан српству, али и отворен за (показало се несрећни) југословенски покушај.
Због другог, ништа мање него првог, био је изложен сталним ударима из редова антисрпског и антијугословенског табора. Њихови рефлектори су га стално тражили, односно својим пркосним ставом он је као магнет привлачио њихове игле. Ипак, сва политичка и медијска расвета, и локална и европска, ка њему је била усмерена тек током летњих дана 1928. године. Поменутог јунског дана – у то време народни посланик Рачић – на провокативне увреде хрватских чланова Парламента Краљевине СХС, у афекту је одговорио кобним пуцњевима из пиштоља.

ЗЛОЧИН ИЗ (НАЦИОНАЛНЕ) СТРАСТИ У питању је био неприхватљив поступак. Око тога нема дилеме. Али треба разумети и осећања Срба који су страшно искрварили током Првог светског рата и због југословенског братства широкогрудо (али непрагматично) одустали од стварања уједињене српске државе, да би онда од хрватских првака – чији народ је статус поражене нације, и консеквенце које произлазе из тога, избегао привременим „братским падом“ у српски загрљај – на „дар“ упорно добијали охоле антисрпске испаде.
Оно што су нам усташе касније радиле маљем, хрватски политичари и медији су Србима чинили речима већ који дан после уједињења. Ако су икада и престали да то раде, од времена аустроугарског ратног пропагандног деловања током којег су били ударна песница Беча. Пуниша је, контаминиран таквим хрватским понашањем и додатно киван због личних увреда упућених њему, у једном тренутку „експлодирао“.
Када се прелила чаша његовог стрпљења, помахнитало је испалио више метака у правцу првака, несумњиво, сепаратистичке и агресивне хрватске опозиције. Последица тога била је моментална или накнадна (услед рањавања) смрт Ђуре Басаричека, Павла и Стјепана Радића. И потом увођење диктатуре краља Александра, те динамизирање југословенског експеримента (од чега су баш Срби имали највећу штету).

СЛОВО ЗАКОНА Што се тиче Рачића, он је био осуђен на вишедеценијску казну затвора. Казна је у потпуности била у складу с тадашњим законима и судском праксом, али је упркос томе изазвала бес многих Хрвата. Они су, очито, очекивали да Пуниша прође онако како су током постојања НДХ третиране стотине хиљада Срба. Но није још дошло време „србосека“. Било је ирационално – што хрватска јавност на детињаст начин често и даље чини када су у питању њене шовинистичке тежње – очекивати да Београд, ма колико да је већ тада био под сенком националног самоодрицања, у име братских илузија ритуално жртвује Рачића.
Он је, по слову закона, послат на строгу робију која је, како су године пролазиле а његово понашање било узорно, добијала блажи вид. На слободу је пуштен непосредно пред нестанак Југославије, немачко-италијанско-бугарско-мађарску окупацију, односно комадање српских земаља, те хрватско-усташки геноцид. То се догодило, као да у свему постоји нека чудна симболика, баш онда када смо кобно изабрали „рат а не пакт“, тј. 27. марта 1941. године.

БОЉШЕВИЧКИ ЕГЗЕКУТОРИ За време окупације која је уследила Рачић је живео повучено у Књажевцу, где је држао млин и несебично помагао клане али недоклане српске прогнанике из тзв. НДХ које су ратни вихори донели у источну Србију. Постоје индиције да је одржавао везе с Равногорским покретом, али остарео и истрошен робијом, у њему свакако није имао иоле активну улогу. Но за нашу причу битно је оно што је уследило током успостављања контроле над Београдом од стране партизанских снага.
Још док су трајале борбе за нашу престоницу, у складу с раније припремљеним опсежним списком особа за хапшење и хитну елиминацију, припадници бољшевичких безбедносних структура ухапсили су Рачића. Наводно, он је одмах у мору других егзекуција погубљен. Међутим, бројна сведочанства указују да то није био случај. Изгледа да су нове титоистичке власти радиле на томе да Рачић „буде доведен у Загреб, те да му се поново суди за атентат на Стјепана Радића“.
Замислите тај парадокс: док је западно од Дрине још био у току хрватски геноцид над Србима, док је „пуном паром“ радио усташки логор смрти Јасеновац, титоисти су посвећено деловали у прилог томе да освете некакве, спрам свега што се дешавало током Другог светског рата нашем народу, минорне „српске злочине“ над Хрватима! Јединице под командом Ј. Б. Тита ништа нису учиниле да онемогуће рад Јасеновца до самог слома НДХ (гутао је српске животе до априла 1945. године), али – још док су биле у току уличне борбе у Београду – приступиле су извршењу одмазде над Србима који су се у међуратном периоду замерили Хрватима!

ЦРВЕНИ УСТАША Шта се даље дешавало с Рачићем? Како на основу хрватских извора наводи српски публициста С. Ц. Ћирковић – између осталог аутор лексикона „Ко је ко у Недићевој Србији“ (Просвета, Београд, 2009) – изгледа да је он 1945. године убијен у логору Бањица (који су титоистичке власти преузеле од старих „власника“ и још неко време користиле као ништа мање суров затвор, мучилиште и стратиште).
По једној верзији хладнокрвно га је, испаљивањем метка у чело, убио комунистички тзв. „народни херој“ Владо Јанић Цапо (1911–1991), пошто је поносни српски изданак црногорског крша повишеним тоном затражио да се поштују права која му као затворенику припадају. По другој (такође хрватској) верзији, Рачића је из револвера убио Иван Стево Крајачић (1904–1986), истакнути хрватски комуниста и Брозов интимус (једини који је код њега у кабинет могао да уђе без најаве), познат по наглашеном националном (тачније шовинистичком) набоју.

РУШЕЊЕ МОСТОВА Тај хрватски лажни „леви интернационалиста“ своју приврженост правима „радног народа“ и „социјалистичкој револуцији“, изгледа, испољавао је тако што је светио хрватске сепаратисте из времена Краљевине Југославије. А „приврженост“ братству и јединству – како је својевремено указао тада новинар и истраживач хрватске србофобије Ратко Дмитровић – демонстрирао је организовањем систематског уништавања већине доказа усташких злочина у Јасеновцу. Штавише, приликом отварања Меморијалног музеја Спомен-подручја Јасеновац, у јуну 1968. године, после попијених неколико чаша ракије током свечаног ручка, обратио се делегацији из Београда следећим речима: „Мало смо вас овдје побили.“
Пре тога је тај Крајачић (или неко њему налик) без суда убио Рачића јер је, наводно, „порушио мостове између Срба и Хрвата“. Као да њих већ током Првог светског рата нису срушиле хрватске пуковније које су у Мачви, па и другим деловима Србије вршили страшне злочине над нашим цивилним становништвом. Као да мостове нису разорили хрватски (а не радикалски или неки други српски) политичари, који су ушли у Југославију са циљем да је на штету Срба убрзо после уједињења руше, и то тако да отму колико год је могуће српских земаља. Као да и остатке порушених српско-хрватских мостова са земљом нису сравниле хрватске усташе (које су уживале активну подршку великог дела свог народа) током крвавог вишегодишњег србождерског пира.

АНТИСРПСКА АСИМЕТРИЈА Занемарујући све то, југокомунистички врх је дозволио једном, тек танком црвеном глазуром пресвученом хрватском шовинисти, или неком црвеном Србину избледелог идентитета и савести, да усред Београда убије истинског српског родољуба и тако намирује ХСС-овске сепаратистичке рачуне из ранијег периода!
То најбоље говори о суштинској природи титоизма. У питању је канцер који је разједао и разједа интересе, па и биолошку супстанцу нашег народа. Да се сада шире не бавимо стварањем лажних нација, од црногорске до муслиманске, на наш рачун. Или цртањем накарадних граница на начин да је српски народ подељен у више република а сама Србија додатно осакаћена креирањем аутономних покрајина, док је с друге стране Хрватској припојена цела Далмација која, с мањим изузецима, никада није била у њеном саставу. Исто важи и за Истру и Барању.

СТАРИ И НОВИ ТИТОИСТИ Стари титоисти су територијално, идентитетски и на све друге начине черечили српство. У томе су, нажалост, из идеолошке опијености или личног опортунизма учествовали многи Срби. Док су усташки злочинци затирали све српско на један начин, дотле су Срби титоисти, дугорочно гледано с ништа мањим последицама, у другом виду сакатили српство, предвођени Хрватом Јосипом Брозом Титом (узгред, идиотска су наша настојања да на основу неких „тајних“ извора „утврдимо“ да он није био Хрват, јер његово недело према нама је пар екселанс хрватско). Ту се радило умногоме о аутогеноциду!
Зато су титоисти, стари и нови, у нечему можда и гори од усташа! А Србија им и данас робује. Њихов злодух лебди над нама. То се види и по томе што испраних мозгова готово кротко прихватамо бројне хрватске лажи, као што је она да је Рачић био терориста или плаћени убица, уместо да нам је, када се ради о њему, у правом плану чињеница да је по свему судећи један хрватски усташотитоиста, уз асистенцију српских слуга Брозовог злочиначког режима, убио тог српског родољуба усред нашег престоног Београда. То симболично показује колико је Србија озрачена по нашу нацију затирућим духом аутошовинизма.
Док год се њега не ослободимо, нема нам спаса. Да по ко зна који пут поновим: против спољних непријатеља пре или касније, с више или мање успеха, некако и можемо да се изборимо ако смо самосвесни. Али с отровом у нама то никада нећемо успети. Он нас паралише. Због њега систематски не радимо себи у корист, већ водимо неку врсту хладног грађанског рата, у коме се српске снаге међусобно троше на радост наших непријатеља.

ГЛУМАЧКА НЕОБАВЕШТЕНОСТ Све то не мора да зна Мима Караџић. Глумац је а не историчар и при томе идејно формиран у југословенско-титоистичком амбијенту. Није он примарно крив што не зна ко је направио „карамбол“ и какав је он уистину био. Генерације су код нас од стране некадашњег система биле дубински идентитетски прекомпоноване и то је оставило токсичне духовне флеке. Њима се наша држава, уз све напоре које полако почиње да чини, још није адекватно позабавила. Много, много одлучније мора да поступа ако истински намерава да их уклони. Но то сада није централна тема. Тиме смо се већ више пута бавили и сигурно ћемо то поново чинити, па да се стога вратим познатом глумцу и његовом тумачењу Пунише Рачића.
Караџићева „кривица“ огледа се у томе што говори о ономе што не зна. То не треба да чини ако се већ није оглашавао ни у вези с „молитвеном револуцијом“ која је довела до урушавања диктаторског режима Ђукановића. С друге стране, ако већ жели да се о неким политичким и историјским питањима огласи, морао би да се потруди да буде обавештенији. А не да се на неки начин поново понавља отужна прича: да глуми у НАТО пропагандном споту а „мисли“ да, како је сам рекао, на сасвим другачији начин подстиче „прoмoциjу рoднe грудe“.

КАРАЏИЋ, РАЧИЋ И РАДИЋ Како год било, да не испаднем према Караџићу малициозан јер у свету у коме живимо далеко је од тога да је он оличење мрака, и у његовом исказу садржи се, можда и нехотична, похвала земљака кога је глумио у серији о краљу Александру и његовом времену. Пунишу Рачића – вероватно због брзог потезања обарача – пореди с Гаријем Купером, „најбољим каубојем свих времена“. У томе се крије оно што је битно.
У бројним филмовима у којима је играо Купер је тумачио разноврсне контроверзне ликове. Ипак, уз све животне боје и нијансе, у контексту суровог миљеа коме су припадали и у мору страхота које су некада и сами чинили, из њих је по правилу избијало нешто преовлађујуће позитивно. Из тог разлога је чувени Амерички филмски институт 2003. године њeгoвe улoгe уврстиo у 100 нajбoљих у кaтeгoриjи „Хeрojи и зликoвци“, при чему je свaки лик кojи je oн тумaчиo, како је оцењено, ипак „биo хeрojски“.
Тако стоје ствари и с Рачићем. При томе, због онога што се десило у Скупштини, не тврдим да треба да имамо улице којима дајемо његово име, већ кажем да би било нормално да немамо (а имамо их) оне назване по хрватским сепаратистима као што су браћа Радић. И да се избалансирано, без фобија и филија, већ онако како то заслужује, односимо према „лику и делу“ Пунише Рачића. Свој живот је посветио српству док су разни Радићи, и њима слични а код нас и даље уважени Хрвати, трасирали пут за све оно што је нешто касније учино Анте Павелић.

[/restrict]