СОЛИДАРНОСТ С „ГЛОБАЛНИМ ЈУГОМ“

НОВИ СТАРИ ПУТ КИНЕ

Кина је данас највећа фабрика на свету. У њој се истим, тихим радом десетина милиона људи производи све: од мобилних телефона, до аутомобила или компјутера, па чак и робе широке потрошње. Производиле су се, узгред, и капе намењене америчком тржишту, на којима је писало: Make America great again. Да ли је гуру америчке спољне политике Збигњев Бжежински погрешио у својим предвиђањима?

Збигњев Бжежински, велики лажни пророк америчке геостратегије, није веровао у могућност да Кина израсте у „водећу претњу по америчке интересе“. Његово капитално дело је Велика шаховска табла. Своја предвиђања о Кини, међутим, подробно је изнео у Геостратегији за Евроазију, коју је објавио у часопису Форин аферс, сада већ давне 1997. године: „Иако се Кина појављује као регионално доминантна сила, није вероватно да ће ускоро постати глобална сила. Уобичајено мишљење да ће Кина бити следећа глобална сила ствара параноју изван Кине истовремено подстичући мегаломанију у Кини. Далеко је од сигурног да се кинеске експлозивне стопе раста могу одржавати у наредне две деценије. Заправо, континуирани дугорочни раст по тренутним стопама захтевао би необично срећну мешавину националног вођства, политичког спокоја, социјалне дисциплине, великих уштеда, масивних прилива страних инвестиција и регионалне стабилности. Дуготрајна комбинација свих ових фактора је мало вероватна.“
„Мало вероватна“ опција се ипак остварила. Постала је непорецива и за Америку непријатна стварност. Посебан проблем Кине је, према Бжежинском, фактички неискорењиво сиромаштво: „Чак и ако Кина избегне озбиљне политичке поремећаје и одржи свој економски раст четврт века – а обе ствари су под прилично великим знаком питања – Кина би и даље била релативно сиромашна земља. Утростручење БДП-а оставило би Кину иза већине земаља по дохотку по глави становника, а значајан део њеног становништва би и даље био сиромашан. Њена позиција у погледу приступа телефонима, аутомобилима, компјутерима, а камоли потрошачкој роби, била би веома ниска.“

Механизми пројекције

Данашња Кина се преобразила „необично срећном комбинацијом“ свега наведеног, и још понечег, савршено непознатог америчком геополитичару. Кина више није сиромашна земља. Да ли из тог разлога на Западу само ретко можемо наићи на вести из овакве, оснажене Кине? То стоји и чудној контрадикцији са стањем америчке инфраструктуре. Њега можемо описати једино као жалосно. Већина великих инфраструктурних пројеката у САД требало је да буде замењена или поправљена крајем 70-их. Крајем 2020. Кина је успела да искорени сиромаштво (у САД број оних који живе испод доњег прага сиромаштва непрестано расте). Већина инфраструктурних пројеката у Кини већ је завршена. То није мали подвиг за најмногољуднију земљу на свету. Развој у таквој земљи захтева време, јасно и прецизно планирање, и могућност да се оно што је замишљено у Централном комитету Партије, на папиру одлука и резолуција, реализује: стрпљивим, преданим радом милиона и милиона људи.
Шта у таквој ситуацији преостаје Западу? Да приговара и зановета. Да Кину проглашава „аутократијом“ и „диктатуром“. Да пориче њен социјалистички карактер смешном тврдњом да је Кина иста као и све остале, западне земље. То значи: Кина је само још једна у низу предаторских земаља, посве налик на САД или Велику Британију. Њен циљ је сасвим исти: да безобзирно пљачка и отима.
Кину данас оптужују за хегемонизам, за експанзионизам, за тлачење Ујгура, за Хонгконг, за аспирације према Тајвану (делу сопствене територије [sic]), за ометање „слободне пловидбе“ у Јужном кинеском мору… У психологији овај механизам је познат као пројекција: приписивање сопствених лоших особина другоме. Није ли све побројано, још доскора, радио Запад? Не ради ли то и данас? Није ли Запад експлоатисао и безобзирно искоришћавао, организовао геноцид и помор становништва, чак и глађу у сопственим колонијама? И није ли и Кини, која је, пре него што је доспела у полуколонијални положај, производила око тридесет одсто светског БДП-а, приредио и данас добро упамћен „век понижења“?

„Чари колонијализма“

За све што данас оптужује Кину, одговоран је искључиво Запад. Између осталог, за геноцид према муслиманима. Или је читалац спреман да поверује да САД посвуда истребљују муслимане, дроновима и бомбама, осим у Синкјангу, где се мржња напрасно претвара у љубав, у забринутост над њиховом судбином? Да, реч је о оптуживању Кине за сопствено скривено, а често и сасвим отворено зло. Просечан западњак, накљукан отровном пропагандом, разуме само један мотив у спољној политици. Њему не пада на ум да је могуће бити другачији: да је могуће понашати се као Кина или Русија, понашати се одговорно и стрпљиво градити предуслове за будућност. О британском колонијализму много тога је већ познато. Познато је и да је Винстон Черчил одбијао да у Индију пошаље храну ублажавајући последице глади коју је изазвала Британија, пошто се „Индијци размножавају као зечеви“. После је таква суровост приписивана Русима у односу на Украјинце: патентиран је „холодомор“, наводни геноцид над Украјинцима почињен „од стране Руса“, изгладњивањем. Мање је позната стварна суровост белгијског колонијализма, коју, на пример, речито представља једна фотографија из 1904. године: осакаћеног оца из Конга, који без речи гледа у одсечене делове своје петогодишње кћерке, убијене због тога што је сакупила премало каучука.
„Историчар Мохтар Лубис“, читамо у зборнику Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу (у издању Института за европске студије у Београду; приредио Рајко Петровић), „објашњава да су Холанђани“ – још један смеран и цивилизован народ – „вођени похлепом у Индонезију донели уништење и смрт свему што им се нађе на путу ’као да су запоседнути’, до крајњих граница игноришући индонежанску културу, достојанство и осећај за част“.

Тамне мрље из сопствене прошлости

Шведска и Данска данас су познате као пример цивилизованих земаља. У Шведској сматрају да они нуде модел који треба само следити и да је Шведска „узор хуманитарне суперсиле у свету“ – и да су они позвани да другима држе лекције. Такозвани нордијски колонијализам није увек био овако „хуман“ ни „толерантан“. На пример, „данско-норвешка држава имала је своје градове-утврђења на Златној обали Африке и тамо активно трговала робљем. Робови који би се побунили неретко су завршавали затворени у мале гвоздене кавезе и остављани да умру на усијаном сунцу“.
То су само неки од „успеха“ европског колонијализма у „проношењу цивилизације“, чији је узлет трајао дуже од три стотине година. „Размере многих злочина почињених у Африци, Латинској Америци и Азији никада неће бити до краја докучене,“ сматра Рајко Петровић, „а катастрофалне последице политика метропола некадашње колоније и данас осећају и питање је да ли ће се икада опоравити.“
Шта је, међутим, с америчким колонијализмом? Ако је окрутни и нечовечни систем британског колонијализма инспирисао Хитлера и нацисте да се према „подрасама“ опходе као према гамади, шта можемо рећи за амерички (нео)колонијализам, осим да је законито чедо европског и британског? САД су, само после Другог светског рата – а реч је о „светлом периоду у људској историји“, у коме је „Америка предњачила ослобађајући народе“ – починила фактички бескрајан низ војних интервенција и незаконитих окупација земаља. Само на Блиском и Средњем истоку, Сједињене Државе су побиле и раселиле на милионе људи, преузимајући пуну одговорност и за „мигрантску кризу“, која данас потреса Европу.
Једна од мање битних последица тога је и данашња „култура отказивања“ – „култура“ у којој се Запад суочава с „одбацивањем“ многих расизмом инспирисаних великана, попут Сесила Роудса или већ поменутог Винстона Черчила. По овом првом, за кога су Англоамериканци били „прва раса света“, једна студентска стипендија и даље поносно носи име.
Све у свему: „Свеукупно гледано, може се рећи да се наследнице некадашњих европских колонијалних сила никада до краја нису суочиле са ’тамним мрљама’ своје прошлости“ (Р. Петровић).

И Словени су „обојени“

Онима који ће на све наведено одмахнути руком, позивајући се на своје поносно припадање „белој привилегованој“ или „јудеохришћанској цивилизацији“, и на нужност „одбране Запада“, којем наводно и сами припадамо, треба рећи да је истина управо обрнута: Словени и Срби су, напротив, били вековне жртве истог тог западног расизма и колонијализма. Према званичној класификацији „беле Америке“ која је још на снази, Словени, без изузетка, не спадају у „белце“ већ у „обојене“. „Иако је и српски народ био жртва својеврсне колонизације (на пример, аустроугарске у Босни и Херцеговини)“, закључује Рајко Петровић, „домаћа наука и струка од распада бивше Југославије и пропасти идеје Покрета несврстаних до данас се готово у потпуности удаљила од дате тематике.“ И није био жртва само у Босни и Херцеговини: ако је Запад данас богат и „цивилизован“, то је зато што се, како је записао Мирослав Крлежа, „товио (и) нашом крвљу“.
Вратимо се, још једном, Кини, коју западни медији сложно оптужују да тежи хегемонији, и да је она исте врсте као и она западна. „’Мали кормилар’ Денг Сјаопинг једном је приметио: ’Тренутно, ми смо још релативно сиромашна земља. За нас је немогуће да предузмемо многе међународне пролетерске обавезе, и зато наши доприноси и даље остају мали. Међутим, једном када остваримо ’четири модернизације’ и када се национална економија увећа, наш допринос човечанству, а посебно Трећем свету, биће већи. Као социјалистичка земља, Кина ће увек припадати Трећем свету и никада неће тежити хегемонији’.“
Трећи свет, то је данас „Глобални Југ“, објашњава Пепе Ескобар: „Глобални Југ је у суштини Покрет несврстаних на стероидима, као дух Бандунга из 1955. године ремиксован у евроазијском веку.“

Мит о солидарности глобалиста с Кином

Може ли се Запад одупрети снажној плими антиимперијализма, која се подиже од Евроазије све до Африке и Јужне Америке, како би свет опет остао исти какав је био – с једним, моћним али „неопходним хегемоном“ на челу, каквог су представљале САД?
Јер Кина, поновимо то, није ни империјалистичка сила, ма шта о томе мислили са супротне стране. „Да, Кина је искористила могућности које нуди глобализација да ојача економију свог друштва“, пише руски политиколог Александар Дугин. „Али Кина није прихватила сам дух глобализма, либерализма, индивидуализма и номинализма глобалистичке идеологије. Кина је од Запада узела само оно што га је ојачало, али одбацила је оно што би га учинило слабијим.“
Заправо, Кина остаје оно што је одувек и била, упркос свим променама, а једна од тих „промена“ је њена солидарност са земљама „Глобалног Југа“, свест да нема ништа заједничко с колонијалистичким Западом. Узајамне симпатије са Западом су изостале. Кина је била и остала „традиционално друштво са хиљадама година историје и стабилним идентитетом. И очигледно намерава да таква остане и у будућности. То је посебно јасно у политици тренутног кинеског лидера Си Ђинпинга. Спреман је на тактичке компромисе са Западом, али строго се стара о томе да суверенитет и независност Кине само расту и јачају“.
Потребно је, међутим, развејати још један мит, а то је мит „да су глобалисти и Бајден солидарни с Кином“: „Да, Трамп се на то ослањао и Бенон је то рекао, али ово је резултат уског геополитичког хоризонта и дубоког неразумевања суштине кинеске цивилизације. Кина ће следити своју линију и јачати мултиполарне структуре. У ствари, Кина је најважнији пол ’Великог буђења’, тачка која ће постати јасна ако за полазну основу узмемо потребу за интернационализацијом народа. Кина је народ с изразитим колективним идентитетом. Кинески индивидуализам уопште не постоји, а ако постоји, то је културна аномалија. Кинеска цивилизација је тријумф клана, народа, поретка и структуре над сваком индивидуалношћу.“

Година Металног вола

Основна грешка Стива Бенона и читавог трампизма, чији је он био идеолог, јесте „уски (и преуски) геополитички хоризонт“, у коме је свет непремостиво подељен на „јудеохришћанску цивилизацију“ и на „остатак“. Али свет није један, он је мултиполаран, с различитим векторима, какве представљају различите традиције. Непријатељи „Запада“ зато не могу бити ни Кина, ни ислам, нити „Запад“ може бити „катехон“, „онај који задржава“: ако је Западу потребна одбрана, потребна му је одбрана од њега самог.
За разлику од Генона, који Исток строго дефинише као пол духовности пред Западом који је ту духовност изгубио, Бенон остаје (и) у томе, нажалост, само узорни ученик Бжежинског и Хенрија Кисинџера. То је погрешно схваћен „традиционализам“, најдубља тачка неспоразума, кривог срастања.
Односно, према речима П. Ескобара: „Хладноратовски ратник др Збиг очигледно није био таоистички монах – тако да никада није могао напустити себе да би ушао у Тао, најтајнију од свих мистерија.“
Догађаји су стално претицали овог „великог архитекту“, који је каријеру почео операцијом разбијања Југославије. Потом је постао стратег „напредовања у Евроазију“. Али оно што је саградио било је осуђено на пад: „није издржало пробу времена“. Није надживело ни свог учитеља, поклоника неоколонијализма и бесконачних војних интервенција. Можда је штета што је сад покојник, што је умро гледајући како се његово дело руши, уопште то и не схватајући.
„Да је био жив, да буде сведок сванућа Године металног вола (2021. година према кинеском хороскопу), можда би приметио како Кина, проширујући Денгове увиде, дефакто примењује практичне лекције проистекле из таоистичке корелативне космологије: живот као систем интерактивних супротности, међусобног прожимања у сталним променама и еволуцији, кретања у циклусима и петљама повратних информација, које је увек тешко математички прецизно предвидети.“ Историја се не одвија нимало праволинијски. Један практични пример јесте пример истовременог отварања и затварања, дијалектички приступ нове развојне стратегије ’двоструке циркулације’ Пекинга“, који се ослања, у исто време, „на повећање домаће потрошње с једне и спољне политике и инвестиција (Нови путеви свиле) с друге стране“ (П. Ескобар).
Или можда не би, јер је ни Збиг ни Бенон нису „таоистички монаси“, већ само трибуни, гласноговорници, „лобисти иза кулиса“, испуњени неразумевањем и мржњом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *