Системска грешка

Како су државни ресурси за борбу против организованог криминала постали сервис мафије

Мало је данас оних који могу да кажу да их дубина уплива мафије у МУП Србије није изненадила. То што су успели да придобију, и вешто користе личности на високим функцијама као сопствене доушнике и заштитнике само је по себи непријатно, али ствари су много горе од тога – успели су да државне ресурсе за борбу против организованог криминала претворе у сервис мафије. Користили су државне прислушне центре и базе података за детаљну проверу лица као своје. Одвојили су један сегмент полицијске структуре и претворили га у мафијашку полицију, која је за њихове потребе проверавала и пратила лица и резултате свега тога достављала мафији.

[restrict]

МАФИЈАШКИ СИСТЕМ Зато је изграђени систем зараде и токова прљавог новца – застрашујући. Први ниво је најлакше сагледати кроз активности мафијашке групе Вељка Беливука и црногорског Кавачког клана, други ниво су личности у државним структурама којима се новац једном месечно доносио „на руке“, док се трећи ниво тек назире а чине га неке политичко-тајкунске личности чију улогу тек треба разјаснити.
Зато није чудо што се мафија у Србији осећала толико моћном да је планирала државни удар како би заштитила и проширила своје прљаве послове довођењем на власт људи који су већ у њиховом мафијашком систему.
Као људи од акције који су увелико окрвавили руке, нису се либили ни од атентата на председника државе када је објавио рат мафији, ако не успеју да га на други начин склоне с политичке сцене Србије. Убијали су они људе и за много мање ствари, за ситницу, оне који им ремете „посао“, па зашто не би и онога који доводи у питање опстанак мафије.
Њихови планови пресечени су у последњи час. Доласком Александра Вулина на место министра унутрашњих послова полиција се консолидовала и покренула велике акције чишћења сопствених редова и обрачуна с организованим криминалом.

СЛУЧАЈ ДИЈАНЕ ХРКАЛОВИЋ Међутим, дошло је време за детаљну анализу питања како се могло догодити да делови МУП-а постану сервис криминалног клана, и да мафија озбиљно угрози државу и њеног председника. Нема сумње да су потпуно заказали: кадровска политика; провера лица за рад у полицији; провера полицајаца за обављање посебно осетљивих послова; обука за рад у полицији и редовна едукација обученог састава; руковођење полицијом; контрола рада полиције; унутрашња контрола, и ко зна шта још што омогућава нормално функционисање система.
Сада се сви слажу у оцени да је премештај Дијане Хркаловић из БИА на место заменика шефа кабинета министра била чудна „грешка“. У БИА је радила на оперативним пословима, што значи да је водила оперативне случајеве и акције. Нико се тек тако не одриче доброг оперативца да би га послао да „мастиљари“ и секретарише. Пре ће бити да су једва дочекали да је се реше. Могуће је да су осетили опасност због њених веза с криминалцима које нису биле оперативно оправдане. Ако су проценили да је њена веза с познатим криминалцем и вођом навијача „Партизана“ Александром Станковићем (Сале Мутави) била емотивне природе, онда је њено премештање из БИА било логично, али и некоректно према колегама из јавне безбедности ако их нису упозорили. Нису проценили да ће то за њу бити одскочна даска за вртоглаву каријеру. Или их то није интересовало, а требало је. Јер све је то део јединственог обавештајно-безбедносног система Србије. Из БИА је премештена 2014. а Сале Мутави је убијен 2016. године. Међутим, њене чудне везе са Салетовом криминалном групом нису се прекинуле, него наставиле преко Вељка Беливука. Има показатеља да је Дијана и у мафијашкој хијерархији била на високом месту, па и изнад Беливука. Ко јој је стварно био шеф, још увек је тајна.
Високе функције омогућавале су јој да ради шта хоће и она је то, изгледа, злоупотребила до невероватних размера. Контрола кадровске политике и законитости рада потпуно је изостала. Од 2015. до 2017. године била је на месту секретара Управе криминалистичке полиције, а од 2017. до 2019 (када је смењена) била је државни секретар у МУП Србије. Како се чини, успела је да приватизује део МУП-а и стави га у функцију криминалаца.

СЛУЖБА ЗА СПЕЦИЈАЛНЕ ИСТРАЖНЕ МЕТОДЕ И то не било који део него најосетљивији – Службу за специјалне истражне методе (ССИМ), која је овлашћена да прислушкује, прати и примењује све друге тајне методе рада које су основно оружје и алат за борбу против организованог криминала. Фантастичне услове за злоупотребу створила је невероватна околност, у ствари грешка, превид, да је једино тај део примене тајних метода рада службе остао и ван контроле скупштинског Одбора за контролу служби безбедности. Тако, док су у БИА, ВБА и ВОА контролисали која лица су ставили под мере, зашто, да ли имају одобрење суда и да ли раде по закону, рад ССИМ није контролисао нико. Још један фактор повећао је могућност злоупотребе – намерно погрешно представљена врхунска тајност рада у вези с лицима која су под мерама полиције. Тако нико од полицајаца који нису били у систему Дијане Хркаловић није смео ни да пита шта се то ради у просторијама са специјалном опремом, а камоли да види шта се тамо дешава.

КОНТАКТИ С АЛБАНСКОМ МАФИЈОМ Нови пропуст у систему који јој је омогућио да приватизује и злоупотреби сегмент МУП-а јесте то што је могла сама да бира људе, од руководилаца до полицајаца. Нису биле важне ни провере ни стручност, него да су апсолутно послушни, и да без питања извршавају налоге без одобрења суда.
Напредовали су само послушни, који су свесно прихватили да раде незаконито. Тако је Горан Папић могао да експресно од конобара постане заменик начелника Службе за борбу против организованог криминала. Никоме није било чудно што контактира с Беливуком, па преко њега чак и са шефовима албанске мафије – с извесним Бајрамијем, првим сарадником главног албанског нарко-боса Насера Кељмендија.
Свима је било нормално да се Папић слика у колима вредним 400.000 евра која му је, наводно, поклонио Бајрами.
Како провера, тако је и брига о људима сасвим изостала. Није било адекватне едукације нити било какве контроле која би уочила тешке девијације у раду тако важног сегмента полиције. Да су радили свесно и да их је неко припремио да лажу, види се по томе што су сви полицајци у ланцу злоупотреба пали на полиграфу.
Један податак посебно забрињава а сигурно је тачан јер га је објавио председник Вучић – три човека су ликвидирана док су били под мерама службе (адвокат Миша Огњеновић, Владимир Поповић Поп и Драгослав Милорадовић). Ова лица су тајно праћена од стране полиције у време када су ликвидирана од стране групе Вељка Беливука. Сумња се да су полицајци били логистика Кавачком клану у обрачуну са Шкаљарским кланом. То значи да су неки шефови у МУП-у радили директно за мафију приликом ликвидација људи, и за то неко мора да одговара.

САЛОНСКИ РУКОВОДИОЦИ Понашање директора полиције Владимира Ребића било је нејасно од почетка акције „Отимач“ којом је разбијена и похапшена криминална група Вељка Беливука. Било је чудно што се није појавио на конференцији за медије поводом хапшења Беливука, а објашњење је био још чудније: „На базену сам, не могу да дођем, мокра ми је коса.“
Да ли је то био револт што није учествовао у акцији или нешто друго, само можемо да нагађамо.
И постављење Ребића на место директора је спорно због његове квалификације и искуства које нема много везе с криминалом – стручан је за саобраћајну полицију. У периоду када нам је организовани криминал највећа опасност, директор треба да буде с искуством из те области, а када највећи проблем буде саобраћај, онда директор може бити саобраћајни стручњак.
Министар Вулин је у свом стилу преузео управљање МУП-ом и унео нову динамику. Саставио је и мотивисао тим од потпуно поузданих и „чистих“ полицајаца који су, жељни правог обрачуна с мафијом, храбро улетали у рискантне и опасне ситуације, и тако успешно реализовали серију хапшења окорелих криминалаца и убица.
Министар Вулин је све време био присутан, а сада знамо и да је све време акција био на вези с председником државе.
А како то ради директор полиције Ребић? Он хладнокрвно каже да је за мафијашку злоупотребу таблица, које су исте као на његовом возилу, сазнао из медија?! Директор полиције се информише из медија, чак и о појединостима које се директно њега тичу. Како је то поставио систем извештавања и контроле?
Чини се да је такав начин рада уврежен, јер га директор полиције јавно износи као нешто нормално. Он каже да не познаје Горана Папића, заменика начелника СБПОК-а, и да с њим није никада разговарао, јер, како каже, он руководи преко шефова првог нивоа. Такво схватање руковођења допринело је тихом јачању мафије у полицији. За слику руководиоца у полицији у скупим колима албанске мафије каже да је то ствар унутрашње контроле – значи, није то нешто чиме би он требало да се бави. Уместо да контролишу своје потчињене, све препуштају унутрашњој контроли. А шта се дешава када закаже и унутрашња и свака друга контрола, видели смо у пракси – онда имамо полицију која се уместо против организованог криминала бори против државе.

ЧЕТИРИ ВЕЛИКЕ АКЦИЈЕ До сада су отворене најмање четири велике акције везане за борбу против организованог криминала – акција „прислушкивање председника“, акција „Отимач“ којом је разбијена и похапшена криминална група Вељка Беливука, акција разоткривања „царинске мафије“, и најновија истрага коју је иницирало истраживачко новинарство а везана је за Драгана Ђиласа.
Управо зато што је мафија ушла у државне институције и што очекује заштиту и помоћ од својих сарадника у власти, добро је да су се у обрачун с мафијом укључили новинари и што све то с пажњом надгледа целокупна јавност. Тако игнорисање доказа неће бити могуће а да се и актери у тужилаштву и у суду не нађу под сумњом да раде за мафију.
Под утиском злоупотреба, незаконитог рада, лошег руковођења и изостанка контроле неко ће помислити да је у овом рату мафија у предности. Међутим, није тако, ствар је обрнута – акцијама полиције и БИА могућности злоупотребе у МУП-у су пресечене, неки криминалци су похапшени а велики број лица је под истрагом и лупом полиције. Тако држава сваком новом акцијом и истрагом јача, а мафија слаби. Наравно да још нису сви откривени, па ни они у полицији, али су у „мишјим рупама“.
Дошло је време да се са значајних функција у државном апарату склоне, не само они за које се утврди да су у вези са криминалцима, него и они који немају довољно енергије, храбрости и способности за предстојећа искушења. Добар пример су министар Небојша Стефановић и директор полиције Владимир Ребић. Они сигурно немају никакве везе с мафијом, али објективну одговорност за све што се догодило не могу избећи.
Веру у ефикасност државе вратио нам је пробрани тим храбрих полицајаца који су рескирали живот да би вратили углед и поверење у полицију. Њихове слике већ су биле код мафијаша главосеча, њихове породице су праћене а деца фотографисана. Предухитрили су и похапсили криминалце само недељу дана пре термина одређеног за њихову ликвидацију. Ти и такви треба да воде полицију у наредним годинама. И тада ћемо моћи да будемо безбрижни.

[/restrict]