О Франку и Титу

Оно шта као нација памтимо и величамо умногоме одређује каква ће нам бити будућност

Док се Србија ових дана суочава са својим, често ограниченим и умногоме искривљеним „знањем“ о Јасеновцу и генерално геноциду над Србима у НДХ – и у том контексту се води полемика и о улози Ј. Б. Тита и југословенских бољшевика у генези таквог стања – наши медији су тек спорадично и то на „маргинама“ пропратили најновија дешавања у вези с некадашњим шпанским вођом Франциском Франком. При томе никоме није пало на памет да се и из тог угла осврне на наш непримерени однос према Титу.

ГЕНЕРАЛИСИМУСОВ ПОСЛЕДЊИ СПОМЕНИК Тек што је уклоњен последњи од некада и те како бројних споменика бившег шпанског диктатора Франка. Дуго је опстајао у једној малој шпанској постколонијалној енклави на северу Африке (одакле је и кренула десничарска побуна 1936) и пркосио дуготрајном и енергичном системском деинсталирању култа некадашњег шпанског свемоћног властодршца. Али сада када је дошао ред да и он коначно буде уклоњен, то се десило без много помпе с једне, али и иоле значајног отпора том чину с друге стране.
Скоро нико активан у јавној сфери Шпаније није се озбиљно противио том потезу. Током протеклих деценија, уз помоћ јасног а упорног ангажовања државе, постао је доминантан став да је непристојно бранити Франков култ. Једно је анализа његовог „лика и дела“ и одбрана појединих сегмената истог, а друга је величање човека чији апарат власти је био одговоран за ликвидације многобројних људи (мада, узгред буди речено, иако аутократски, у питању није био, као што је код нас нетачно уврежено мишљење, фашистички режим).
У Шпанији је готово општеприхваћена позиција да у демократији нема места величању – без обзира на респектабилне успехе које је на неким пољима постигао – тоталитарног властодршца одговорног за проливање реке крви и проузроковање бројних других патњи масе грађана. Чак и они који деле и бране неке његове идеје и поступке, не промовишу целовиту позитивну представу о њему. Злочине се, тим пре, нико не усуђује да оправдава било каквим „вишим“ циљевима. То је постало питање елементарне пристојности.

[restrict]

КРВАВИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ МАРШАЛ Сасвим другачије стоје ствари код нас с Брозом иако је он био знатно већи крвник од Франка. Многе су и противречне процене броја људи ликвидираних током разних фаза шпанског „белог терора“, али је до сада прецизно пописано њих око сто хиљада. Титоистички „црвени терор“ само у Србији је крајем рата и непосредно по његовом окончању однео око шездесет хиљада документованих жртава (ти злочини су персонализовани, о чему сведочи сјајна књига С. Цветковића и Н. Девића „OЗНA: рeпрeсиja кoмунистичкoг рeжимa у Србиjи – 1944–1946“), али стварни број усмрћених само у том периоду несумњиво је битно већи.
На то се надовезује немало људи ликвидираних у Србији од стране комунистичких снага у претходним фазама рата, односно много је особа које су често без икаквог суда и доказа у разним раздобљима погубљене у другим крајевима некадашње Југославије. У питању су како Срби, тако и припадници других народа. И никоме ништа. Наведено не смета савременим заговорницима култа југословенског диктатора руку крвавих до рамена, да се упоредо заклињу у тзв. европске и друге демократске вредности. Да парадокс буде већи, некако баш међу онима чија су уста пуна таквих прича има највише титофила! Крв недужних и празне приче о људским правима изгледа да код њих без проблема иду руку подруку.
Вероватно то има и везе с нечим што нама којима је истински стало до демократских и националних вредности треба да буде додатни мотив да доследно вршимо притисак на власти да коначно пуним једрима крену шпанским путем демонтирања остатака култа ексдиктатора. „Друга Србија“, односно „анти-Србија“ по правилу воли Ј. Б. Тита због његовог гажења српских националних интереса. За оне за које су Срби добри само када су растрзани и у оковима, Тито је икона. Опраштају му све друге злочине због антисрпске политике коју је предводио.

(АНТИ)НАЦИОНАЛНИ ДОМЕТИ Оно што је на национално-државном плану као своје наслеђе оставио Франко, представља контраст томе. Без обзира што је делимично имао и галицијске корене (етничка заједница блиска Португалцима на северозападу Шпаније), посвећено је радио у прилог дуготрајног јединства шпанске државе. Одлучно се одупирао свему што је сматрао да погодује сепаратистичким процесима на њеним просторима, а не треба занемарити чињеницу да су – баш као што су комунисти радили код нас и у руским земљама – и шпански левичари кокетирали с разним националистима па и шовинистима из редова мањинских народа.
То су делимично чинили из, често и ирационално схваћених, свеобухватних еманципаторских жеља, а делом из суровог прагматизма како би стекли нове присталице. Како год било док су се по правилу негативно односили према кастиљанском (шпанском у ужем смислу) национализму, и те како су имали разумевања за такве, некада и екстремно исказане, идеје у Каталонији и неким другим крајевима Шпаније.
То се показало плодотворним у неким областима, па су се тако многи конзервативни делови Баскије определили за тзв. републиканску страну баш из тог разлога (којој по другим основима нису нагињали). Друга страна медаље је била то да су неки од оних у Кастиљи и другим деловима Шпаније којима Франко није био близак, одгурнути од власти у Мадриду баш због њене националне политике. Осетљивост на аутошовинистичка застрањивања у Шпанији очито није била (и остала) тако ниска као код нас. Но оставимо то сада на страну, битно је истаћи то да док је Тито фанатично радио на штету најбројнијег српског народа који је створио Југославију и био њен стуб – чиме је исцрпљивао њену виталну енергију за опстанак, сводећи је тек на неофеудалну заједницу коју је лично држао на окупу – Франко је на темељима вредности већинске Шпаније градио њено јединство за будућност.

ПРОСЛАВЉЕНИ ЗЛОЧИНАЦ Упркос томе, у снажној и јединственој шпанској држави која је остала иза њега, он је упоредо с њеном демократизацијом морално осуђен због начина на који је владао и обрачунавао се с противницима. Није важно само шта је радио већ и како је то чинио. С друге стране, без обзира што је, да то поновим, минирао и носеће стубове југословенске државе, те је републичким границама и стварањем лажних нација раскомадао српски народ, Тито је хваљен и вољен од стране многих у Србији. А ем је радио лоше ствари, ем на ужасан начин. Међутим, његови антисрпски поклоници док осуђују оне који су наводно починили злочине деведесетих година прошлог века, током тадашњих ратова за југословенско наслеђе, певају оде ономе ко је у погледу зла које је проузроковао био истински господар последњег круга пакла.
Већина Срба склоних Титу ипак не размишља много ни на тај, нити дубље на било који други начин, већ робује ономе што је усвојила током некадашње али и актуелне готово хипнотичке титоистичке пропаганде. Због свега тога и досадашње неспремности система да против титоистичког зла крене у озбиљну офанзиву (вероватно пре свега због страха да се не изгуби понешто од рејтинга), више стотина улица широм наше земље и даље носи име по Брозу (преко десет њих само на територији града Београда, тј. у разним насељима која му придају). На све стране се објављују афирмативни садржаји о Титу. Продају се предмети с његовим ликом. Школски програми се у најмању руку према њему односе амбивалентно.
Све то резултира не само одржавањем титоистичке бакље у распламсаном стању већ и њеним промовисањем као нечега позитивног. Како онда очекивати да ће се Србија изборити с бројним државним и националним проблемима које нам је Ј. Б. Тито оставио у наслеђе? А „почастио“ нас је с много тога. Од идентитетске кризе преко статуса Косова и Метохије до положаја српског народа преко Дрине, односно у Црној Гори и Македонији. Не заборавимо и лажи о Другом светском рату, односно прављење накарадних симетрија између хрватског геноцида и измишљених српских масовних злочина над другим народима.

Док је Јосип Броз фанатично радио на штету најбројнијег српског народа који је створио Југославију и био њен стуб – чиме је исцрпљивао њену виталну енергију за опстанак, сводећи је тек на неофеудалну заједницу коју је лично држао на окупу – Франциско Франко је на темељима вредности већинске Шпаније градио њено јединство за будућност

ИСТИНСКА ДРЖАВОТВОРНА АКЦИЈА Када је већ тако а јесте, нема сумње да док се не ослободимо титоизма, нема нама спаса шта год друго радили. Не сипа се ново вино у старе мешине, поготово када су оне премазане отровом! Државни врх је у вези с преовладавањем свести о томе колико мало знамо о геноциду над Србима делимично спроведеног од стране хрватске државе током Другог светског рата, као и о другим масовним злочинима над нашим народом, најавио темељну реформу школских програма. То је за похвалу, али далеко је од довољног.
Србија коначно мора да се на широком фронту ухвати укоштац с бројним метастазама националног мазохизма, односно с оним што га проузрокује. А увек треба имати на уму да нас он драстично слаби. Због тога се систематски распирује од стране лобиста наших регионалних непријатеља и ништа мање од разних наших за њих корисних будала утонулих у живо блато титоизма. Док томе не станемо на пут, не заваравајмо се да је другачије, све друго што се предузима у циљу јачања државе одвратни титоистички црви ће халапљиво разједати и сводити резултате напола или мање од тога.

ИЗГРАДЊА НОРМЛАНЕ СРБИЈЕ Зато Србија коначно мора енергично и систематски да се обрачуна с аутошовинизмом и његовом круном коју оличава и даље живи култ Ј. Б. Тита. За разлику од Франка који је био само крвави диктатор, Броз је то (као што смо видели више од шпанског колеге), али је и оличење окупације српских простора и затирања наше националне идеје на начин који је резултирао већим злом током пола века од онога које су нам отомански освајачи учинили за четиристо година!
У нормалним земљама срамота је величати диктаторе и злочинце и када су они у неким сферама доста тога позитивног оставили свом народу. Још горе је славити окупаторе и оне који су били у њиховој функцији. Ј. Б. Тито је спојио обе појаве, тј. једну специфичну врсту окупације и најгоре појаве тоталитарне страховладе. Крајње је време да државне структуре све то јасно кажу и почну да чупају титоистички коров. Без тога Србија неће постати нормална држава!

[/restrict]

2 коментара

  1. Tоплица

    Потпалио устанак на нашим етничким просторима, и тиме на нас навукао све страхоте разарања. Преко својих подрепних мува из наших редова, наводио “савезникчке” авионе да бомбардују нашу преживелу сиротињу по Лесковцу, Нишу, Београду. . . на дан ослобођења пострељао све што је главом мислило међу Србима. Раскомадао наш етнички простор и створио перспективу даљње дезинтеграције. За потребе тактичке борбе Запада са истоком ( Запад великим словом јер је то субјект, док исток није ! ) увео највише код нас “самоуправљање”, чиме нас је разуларио на деценије. Предугачак списак, нема шта. И све истинито. Но највеће зло, које на жалост ретко лоцирамо уз правог кривца, јесте ово стање са такозваном другом Србијом, а заправо ђубриште у сред националног корпуса који је за собом на неодређено дуго оставио.
    Али увек остаје оно тужно питање – како и зашто се ово нама догодило и догађа ?! Како да радимо на себи па да нам свега тога буде бар мање ?! Ко да на овом месту покрене поступке у којима Тита не бисмо анализирали као узрок, него последицу наше неопеване наивности, разједињености, неспремности да препознамо национални интерес, и зато склоности свакојаким застрањивањима ?
    Некад смо се рађали па бројем жртава затрпавали све депресије које су нам производили други а и ми сами. Данас тога нема, нити има наде да се ишта промени, док се азијатске хорде, у спретној режији Запада дискретно групишу . . .
    Вреди ли се бар молити милом Богу да једном, али док за нас не буде касно, исток постане Исток и спас нам стигне отуд ?! Уз опаску да, будемо ли сасми пасивни Бог се неће ни осврнути на нас !

  2. Душан Буковић

    У поређењу са Франковим фашизмом, Брозов фашизам је био гори. Броз је Франку конкурисао и за туристе из извесних капиталистичких земаља, као и за извесне капиталистичке кредите. Брозов режим је био фашистички, робовласнички, имајући у виду да је продао више милиона југословенских и обесправљених србских радника „гастарбајтера“ извесним капиталистичким и колонијалним државама, који су постали на основу марксистичке економске формуле тзв. „вишак вредности“.

    Нема никакве сумње да је Броз био фашиста. У дипломатском акту из резолуције Информбироа који је објављен под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“ дословно стоји:

    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан, он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то показало…“ (Види: Из резолуција Информбироа „ Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, „Напред“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Бр. 12 (28) од 15. јула 1950).
    Такође, имајући у виду да су за време Брозове фашистичке, великохрватске, интермаријумске владавине вршена масовна стрељања извесних српских родољуба, као и извесних „српских“ комуниста-интернационалиста.

    Што се пак тиче великохрватског диктатора Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, почасног каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског наредника из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у београдско-јосипградској Србији, довољно ће бити да констатујемо да се њему и данас клањају „српски“ ренегати и полтрони на срамоту нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног, пониженог и несрећног српског народа.

    Сматрамо да неће бити сувишно да нешто кажемо о извесним односима Јосипа Броза „Тита“ и Ватикана. У хрватском листу (тједнику) „Даница“ објављен је чланак под насловом „Католичка црква у Југославији“, где између осталог, стоји:

    “Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именова је друшкана Тита – ‘ПOЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве с. Јеронима у Риму. Тиме му је подјелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna/septembra 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ont., Canada, 1990, стр. 99 ).

    С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).

    Све у свему у циљу што јачег зближавања са Ватиканом, Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).

    У овом контексту вредно је указати и на значајну студију Рад. П. Рашанина, која је објавњена у наставцима у “Американском Србобрану“ од 1976 до 1983 године под насловом „Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената“ , где између осталог стоји:

    „КПЈ никада није имала ни стално ни одређено ни јасно, а још мање чврсто становиште. Она га је мењала као камлон боју своје коже према природи околине и промени природних појава. Она га је преиначавала, извртала, дадавала му или одузимала поједине тезе и ставове, прилагођавајући његово постављање и решавање према датим и опортуним политичким, економским и временским приликама и потртебама. Према развоју политичке и светске ситуације, према моменталним успесима или неуспесима у борби за власт и полпуларизацију међу широким народним масама. Борба за власт била је у ствари њен сталкни, главни и једини прави циљ а све друго па и национално питање било је подређено томе циљу и у његовој сталној потчињености и служби. Стално га је наводно решавала или покушавала да га реши а никада га није хтела, а како га је она поставила није ни могла, правилно и успешно решити. Те је оно као такво остало нерешено све до данашњих дана. На њему је у многоме благодарећи настојањима и утицају КПЈ пала и срушена прва краљевина Југославија (Хрватско Питање), па ће, у то смо као сигурно убеђени, без обзира хоћремо ли ми то доживети као сведоци паспада прве Југославије, на њему пасти и данашња друга социјалистичка или комунистичка Југославија. И тај ће пад сигурно доживети млађе генерације које иза нас долазе…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената, „Американски Србобран“, број од 4. маја 1983, Pittsburgh, Pa., USA).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *