О Франку и Титу

Оно шта као нација памтимо и величамо умногоме одређује каква ће нам бити будућност

Док се Србија ових дана суочава са својим, често ограниченим и умногоме искривљеним „знањем“ о Јасеновцу и генерално геноциду над Србима у НДХ – и у том контексту се води полемика и о улози Ј. Б. Тита и југословенских бољшевика у генези таквог стања – наши медији су тек спорадично и то на „маргинама“ пропратили најновија дешавања у вези с некадашњим шпанским вођом Франциском Франком. При томе никоме није пало на памет да се и из тог угла осврне на наш непримерени однос према Титу.

ГЕНЕРАЛИСИМУСОВ ПОСЛЕДЊИ СПОМЕНИК Тек што је уклоњен последњи од некада и те како бројних споменика бившег шпанског диктатора Франка. Дуго је опстајао у једној малој шпанској постколонијалној енклави на северу Африке (одакле је и кренула десничарска побуна 1936) и пркосио дуготрајном и енергичном системском деинсталирању култа некадашњег шпанског свемоћног властодршца. Али сада када је дошао ред да и он коначно буде уклоњен, то се десило без много помпе с једне, али и иоле значајног отпора том чину с друге стране.
Скоро нико активан у јавној сфери Шпаније није се озбиљно противио том потезу. Током протеклих деценија, уз помоћ јасног а упорног ангажовања државе, постао је доминантан став да је непристојно бранити Франков култ. Једно је анализа његовог „лика и дела“ и одбрана појединих сегмената истог, а друга је величање човека чији апарат власти је био одговоран за ликвидације многобројних људи (мада, узгред буди речено, иако аутократски, у питању није био, као што је код нас нетачно уврежено мишљење, фашистички режим).
У Шпанији је готово општеприхваћена позиција да у демократији нема места величању – без обзира на респектабилне успехе које је на неким пољима постигао – тоталитарног властодршца одговорног за проливање реке крви и проузроковање бројних других патњи масе грађана. Чак и они који деле и бране неке његове идеје и поступке, не промовишу целовиту позитивну представу о њему. Злочине се, тим пре, нико не усуђује да оправдава било каквим „вишим“ циљевима. То је постало питање елементарне пристојности.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Avatar
    Tоплица

    Потпалио устанак на нашим етничким просторима, и тиме на нас навукао све страхоте разарања. Преко својих подрепних мува из наших редова, наводио “савезникчке” авионе да бомбардују нашу преживелу сиротињу по Лесковцу, Нишу, Београду. . . на дан ослобођења пострељао све што је главом мислило међу Србима. Раскомадао наш етнички простор и створио перспективу даљње дезинтеграције. За потребе тактичке борбе Запада са истоком ( Запад великим словом јер је то субјект, док исток није ! ) увео највише код нас “самоуправљање”, чиме нас је разуларио на деценије. Предугачак списак, нема шта. И све истинито. Но највеће зло, које на жалост ретко лоцирамо уз правог кривца, јесте ово стање са такозваном другом Србијом, а заправо ђубриште у сред националног корпуса који је за собом на неодређено дуго оставио.
    Али увек остаје оно тужно питање – како и зашто се ово нама догодило и догађа ?! Како да радимо на себи па да нам свега тога буде бар мање ?! Ко да на овом месту покрене поступке у којима Тита не бисмо анализирали као узрок, него последицу наше неопеване наивности, разједињености, неспремности да препознамо национални интерес, и зато склоности свакојаким застрањивањима ?
    Некад смо се рађали па бројем жртава затрпавали све депресије које су нам производили други а и ми сами. Данас тога нема, нити има наде да се ишта промени, док се азијатске хорде, у спретној режији Запада дискретно групишу . . .
    Вреди ли се бар молити милом Богу да једном, али док за нас не буде касно, исток постане Исток и спас нам стигне отуд ?! Уз опаску да, будемо ли сасми пасивни Бог се неће ни осврнути на нас !

  2. Avatar
    Душан Буковић

    У поређењу са Франковим фашизмом, Брозов фашизам је био гори. Броз је Франку конкурисао и за туристе из извесних капиталистичких земаља, као и за извесне капиталистичке кредите. Брозов режим је био фашистички, робовласнички, имајући у виду да је продао више милиона југословенских и обесправљених србских радника „гастарбајтера“ извесним капиталистичким и колонијалним државама, који су постали на основу марксистичке економске формуле тзв. „вишак вредности“.

    Нема никакве сумње да је Броз био фашиста. У дипломатском акту из резолуције Информбироа који је објављен под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“ дословно стоји:

    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан, он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то показало…“ (Види: Из резолуција Информбироа „ Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, „Напред“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Бр. 12 (28) од 15. јула 1950).
    Такође, имајући у виду да су за време Брозове фашистичке, великохрватске, интермаријумске владавине вршена масовна стрељања извесних српских родољуба, као и извесних „српских“ комуниста-интернационалиста.

    Што се пак тиче великохрватског диктатора Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, почасног каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског наредника из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у београдско-јосипградској Србији, довољно ће бити да констатујемо да се њему и данас клањају „српски“ ренегати и полтрони на срамоту нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног, пониженог и несрећног српског народа.

    Сматрамо да неће бити сувишно да нешто кажемо о извесним односима Јосипа Броза „Тита“ и Ватикана. У хрватском листу (тједнику) „Даница“ објављен је чланак под насловом „Католичка црква у Југославији“, где између осталог, стоји:

    “Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именова је друшкана Тита – ‘ПOЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве с. Јеронима у Риму. Тиме му је подјелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna/septembra 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ont., Canada, 1990, стр. 99 ).

    С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).

    Све у свему у циљу што јачег зближавања са Ватиканом, Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).

    У овом контексту вредно је указати и на значајну студију Рад. П. Рашанина, која је објавњена у наставцима у “Американском Србобрану“ од 1976 до 1983 године под насловом „Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената“ , где између осталог стоји:

    „КПЈ никада није имала ни стално ни одређено ни јасно, а још мање чврсто становиште. Она га је мењала као камлон боју своје коже према природи околине и промени природних појава. Она га је преиначавала, извртала, дадавала му или одузимала поједине тезе и ставове, прилагођавајући његово постављање и решавање према датим и опортуним политичким, економским и временским приликама и потртебама. Према развоју политичке и светске ситуације, према моменталним успесима или неуспесима у борби за власт и полпуларизацију међу широким народним масама. Борба за власт била је у ствари њен сталкни, главни и једини прави циљ а све друго па и национално питање било је подређено томе циљу и у његовој сталној потчињености и служби. Стално га је наводно решавала или покушавала да га реши а никада га није хтела, а како га је она поставила није ни могла, правилно и успешно решити. Те је оно као такво остало нерешено све до данашњих дана. На њему је у многоме благодарећи настојањима и утицају КПЈ пала и срушена прва краљевина Југославија (Хрватско Питање), па ће, у то смо као сигурно убеђени, без обзира хоћремо ли ми то доживети као сведоци паспада прве Југославије, на њему пасти и данашња друга социјалистичка или комунистичка Југославија. И тај ће пад сигурно доживети млађе генерације које иза нас долазе…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената, „Американски Србобран“, број од 4. маја 1983, Pittsburgh, Pa., USA).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *