Леонид Едуардович Слуцки – Жигосање Русије

Русија никога не трује. Наваљног је Русија спасла, што су потврдиле анализе клинике Шарите у Берлину. Све остало – само су шљокице специјално направљене ради тога да се оптужи Русија

Санкције не само да су безнадежно застареле и представљају рудимент, атавизам и архаизам из периода Хладног рата – оне су у принципу туђе здравој светској политици и систему међународних односа. Током пролећа прошле године обратио сам се писмом здравомислећим политичарима света. Одговорило ми је више од 60 шефова држава, влада, председника парламента, руководилаца крупних фондација. Одговорио је и генерални секретар ОУН Антонио Гутереш. Они су потпуно сагласни с мојим приступом да је у свету који стоји пред лицем страшне претње – пандемије ковида 19 – неопходно прекинути праксу санкција и рестрикција, те инсистирати на сарадњи и заједничкој борби против пандемије, каже у разговору за „Печат“ др Леонид Едуардович Слуцки, председник Комитета за међународне односе Државне думе РФ, члан фракције ЛДПР, шеф Катедре за међународне односе Факултета за политикологију Московског државног универзитета (МДУ) М. В. Ломоносов, Катедре за међународне односе МЕСИ, председник Факултета за светску политику МДУ М. В. Ломоносов и председник Управног одбора Међународног друштвеног фонда „Руски мир“.

Последњих година све чешће смо у прилици да чујемо од разних стручњака како се између Запада и Русије распламсава „нови хладни рат“. Вашингтон и Брисел чине све како те изјаве не би биле неутемељене. Колико је, по вашем мишљењу, коректна оваква формулација и у чему се налази корен такве бескомпромисне конфронтације са Западом?
Није Запад својевремено суделовао у распаду Совјетског Савеза да би Русија брзо „по канцелару Горчакову, фокусирала своје снаге“ („Русија фокусира снаге“ позната је фраза шефа Министарства спољних послова Руске империје Александра Михајловича Горчакова, коју је написао у циркуларној депеши. Том приликом је руским амбасадама наложено да се са садржајем депеше упознају стране владе).
„Русији се замера што се изоловала и ћути пред чињеницама које нису у складу ни с правом, нити с правдом. Кажу, Русија се љути. Русија се не љути, Русија се фокусира“ (La Russie ne boude pas; elle se recueille) као што је то данас случај. Национална економија јача, јача утицај Русије у свету. Председник Путин је један од најпопуларнијих политичара на планети. Они који су некада били идеолози распада Совјетског Савеза до данашњег дана остају идеолози једнополарног устројства света – хтели би да Русија не јача онако како се то сада догађа. Отуда јачање Русије, јачање њене одбрамбене моћи, њеног утицаја у светској архитектури 21. столећа – која се формира управо у овим годинама – раздражује наше „стратешкe пријатељe“ на Западу.

Као што се каже у Русији: „С таквим пријатељима непријатељи нису потребни“…
Можда је тако с онима који на реалан начин желе да ратују с нама. Што се тиче питања о Хладном рату – видљиви су неки елементи повратка на то стање. Политичари и стручњаци, посебно у САД, где и леже корени идеологије једнополарног света, покушавају на сваки начин да маргинализују, демонизују Русију, деформишу њен лик у свету. Узгред речено, концепција једнополарног света већ је поуздано доживела фијаско: то се види по расположењу у земљама БРИКС-а које чине отприлике трећину светског бруто националног производа. Истовремено, САД „намећу“ демократију по истој матрици каква се одиграла у бившој Југославији. Следи Ирак када је Колин Пауел на седници СБ ОУН махао епруветом с наводним хемијским оружјем – као резултат тога Ирак је постао земља без државе на дуг период, а тада из Багдада протерани сунитски генерали постали су костур једне од најмоћнијих терористичких групација у свету – ИСИС-а. Исто се десило и у Либији. Режими и њихови лидери који нису били по вољи САД просто су брисани с лица земље. Такав је био извоз демократије, и успостављање једнополарног устројства света. То исто могло је да се деси у Сирији, међутим, тамо су стигле Војнокосмичке снаге Руске Федерације и догађаји у овој земљи се нису, слава Богу, развијали по крвавом сценарију. Извоз демократије од стране САД на наше очи, у јануару ове године, претрпео је коначан пораз, када се десио јуриш на Капитол. Било је очигледно да се у САД дешава колосална пропаст, колосална подела између мејнстрима, власти и такозване „једноспратне Америке“ – религиозне, конзервативне, традиционалистичке, која не дели исте ратничке, експанзионистичке вредности Вашингтона, непрекидно демонстриране од стране америчке врхушке. Узгред, та „једноспратна Америка“ уопште нема негативан однос према Русији и Путину. Код Бајдена је то и у реторици, код Трампа и у делима, иако је реторика била сасвим конструктивна. На велику жалост, антируски замајац који је промовисала Обамина администрација наставља да се окреће у истом деструктивном смеру. Запад се плаши моћне Русије – и то је стратешка грешка Запада. Ми смо посвећени миру, кажем ово као председавајући највећој невладиној организацији у Русији, фондације „Руски мир“. Ми рачунамо на рад, сарадњу и узајамно деловање са свим здравим снагама на различитим континентима, а које имају за циљ стварање уравнотежене, стабилне и мирне – још једном да истакнем – светске архитектуре новог века.
Тим поводом министар Лавров је недавно подсетио на познату изреку: „Хоћеш мир – спремај се за рат“…
Да, и пре тога, сећате се, још пре сто година речено је: „Русија има два савезника – армију и флоту.“ Да бисте промовисали мир у разним регионима планете – али на реалан начин, а не овако како су то радиле САД – неопходно је да будете држава спремна за рат. И то се не односи само на Русију већ на сваку земљу која заиста жели да се супротстави силама које покушају насилним путем да овладају светом или било којим регионом. Да би био у миру, мораш бити веома, веома јак. Постулат који је у овом случају поновио Сергеј Викторович Лавров – узгред, данас један од најбољих министара иностраних послова – апсолутно је исправан.
Недавно је Лавров изјавио да „Русија не искључује прекид веза са ЕУ у случају санкција, стварајући ризик за осетљиве секторе економије“. Шта је узроковало овакво пооштравање реторике?
Схватате, мало је досадило. Ми пружамо руку помоћи – они нас клевећу, изврћу руску реалност и у информативној и у политичкој равни, доносе десетине резолуција које су већ додијале, које су одавно девалвиране – на различитим теренима, укључујући, ако говоримо о ЕУ – и оне на нивоу Европског парламента. Институције ЕУ, нажалост, следећи у великој мери америчке обрасце, а у великој и своје сопствене, веома деструктивне – с нама у суштини не сарађују. Тамо нема реалне Русије – тамо жигошу виртуелну Русију чији су лик сами створили на страницама најразличитијих западноевропских медија. Уколико таква ишчашена реалност буде опстајала из године у годину, бићемо принуђени да прекинемо сарадњу. Ето шта је имао у виду наш министар, и ничег милитантног ту нема. С извесном мучнином признајем да институције ЕУ одбацују нашу испружену руку пријатељства. Ни последња посета Жозепа Бореља Москви није била посебно конструктивна – тако да је, једноставно, све помало дојадило. Говорим то с муком и жаљењем – међутим, то је данашња реалност.
Изјавили сте да ће „санкције које ЕУ планира да уведе Русији у вези с Алексејем Наваљним, негативно утицати на односе Москве с Берлином, Паризом и Бриселом“ – не чини ли вам се да ситуација залази у ћорсокак?
Наваљни, као и пре тога Солсбери и Скрипаљ – просто су љуска испод које наши опоненти маргинализују слику Русије. Тачније, покушавају да маргинализују – питање је колико је покушај успешан… Мени се чини да је с Наваљним тај покушај потпуно пропао. Није важно шта су све говорили поједини лидери држава, шефови парламента итд. о Наваљном – у Русији су га спасли, а не отровали. Као што је Колин Пауел мућкао епрувету с хемијским оружјем, о чему сам говорио на почетку разговора – исто тако су оптужили и режим у Сирији да у провинцији Идлиб, у коју у том тренутку он чак није могао ни прићи, има фабрику за производњу иперита – што је потпуна глупост. Исто је и кад су у питању Скрипаљ и Наваљни. Русија никога не трује. Наваљног је Русија спасла, и то је потврђено анализама клинике Шарите у Берлину. Све остало – само су шљокице специјално направљене ради тога да се уз помоћ случаја Наваљни на овај или онај начин жигоше и оптужи Русија. Јасно да ова ситуација не одговара стварности.
Шта је по вашем мишљењу коначни циљ такве промоције Наваљног од стране Запада?
Запад покушава да створи представу о томе да се Русија бори против опозиције тровањем, уништавањем, да „путински режим“ не трпи никакво друго мишљење и да је беспоштедан у борби против њега. То уопште није тако. Русија је плуралистичка земља и ми имамо много спорова, између осталог и међу парламентарним партијама у Државној думи. Предводио сам Комитет за међународне послове, али сам представник опозиције – партије ЛДПР, која код нас свакако није странка парламентарне већине. Таква је, подсећам, „Јединствена Русија“. Зато су случај Наваљни, исто као и Солсбери, једноставно трикови наших противника који треба да послуже у деформисању лика Русије у свету. На њихову жалост, сви ти покушаји брзо, као код неке повратне опруге, доводе мисао до спознаје да се ради о провокацији. Тако су нас оптуживали за напад на Цинхвали у августу 2008. Међутим, годину дана касније у истој ЕУ објављен је реферат Хајди Таљавини, и свима је било јасно да је режим Сакашвилија перфидно у дане „олимпијског примирја“ напао народ издајнички га називајући „својим сопственим“. Постало је јасно да је Сакашвилијев режим пре тога створио, заједно са Шеварднадзеовим режимом, центрифугалне тенденције у Јужној Осетији. Погинули су руски миротворци, деца, старци, жене – ужасна ситуација.
Нас оптужују за анексију Крима – иако Крим нико није анектирао већ је њега својевремено анектирала Украјина. Крим је исконски руски, а у састав Украјинске ССР ушао је у совјетско време волунтаристичком одлуком Никите Сергејевича Хрушчова. Што се тиче повратка Крима у родну луку, у састав Русије, Крима и Севастопоља – то се одиграло у складу с повељом ОУН, што су не једном истицали и депутати делегација иностраних парламентараца, који су посетили острво после Кримског пролећа 2014. године.
Да, али Русија непрекидно иде на уступке. Зашто? Очигледно да се на Западу уопште не цени спремност на компромисе.
Не цени се. Но ми смо такви какви смо. Ми нисмо у непријатељству чак ни онда када супротна страна инсистира на томе. Сетите се како нас је клеветала америчка амбасада у Москви. Председник Русије је уместо реципрочних мера позвао децу америчких дипломата да виде јелку у Кремљу. У суштини, ми смо мирољубиви. Ишчашени, неосновани напади за нас су у најмању руку чудни. Потом постаје мучно. Међутим, ми смо земља коју није могуће испровоцирати. Остајемо верни искључиво мирној агенди нашег председника и мислим да нећемо скретати с тог пута. Уверен сам.
Но Запад то сматра слабошћу и наноси удар за ударом.
Запад покушава да наноси удар за ударом, а што се тиче оних који то доживљавају као нашу слабост, морам рећи да греше. То није слабост већ снага. Слабост би била уколико бисмо подлегли свакојаким провокацијама.
Нова администрација у Белој кући обећава да ће појачати притисак на Русију, а такође се спрема да учини све како би је истиснула из региона Балкана, посебно с постјугословенског простора… Шта очекујете од Бајденове администрације?
Рано је говорити о Бајденовој администрацији. Повратак на нуклеарни споразум с Ираном – у складу са Свеобухватним планом деловања – несумњиво је позитиван корак. И далеко изван дневног реда. Но ми се залажемо и доследно ћемо се залагати за повратак у СВПД без било каквих додатних услова за Техеран, то јест у формату из 2015. године. Ратификовали смо продужетак споразума о мерама за даље скраћење и ограничење стратешког офанзивног наоружања (ДСНВ) на пет година, што представља фундаменталну основу за очување глобалног система нуклеарног ограничења на планети.
Што се тиче ограничавања Русије – нажалост, уверен сам у то да ће Бајденова администрација играти против Русије и ширења њеног утицаја. Заједно с тим, увек су спроводили тезу да две највеће нуклеарне силе на планети једноставно немају право да се налазе на тако ниској тачки трајекторије двостраних односа. Због тога ћемо радити са здравомислећим члановима обе палате Конгреса, онима који су спремни да сарађују с нама, и у целини с америчким универзитетима, фондовима, структурама и појединим људима – политичарима и стручњацима. Таквих у САД такође није мало.
Што се тиче Србије, покушаји да нас посвађају осуђени су на пропаст. То је искључено. Ми смо братски народи и тако ће заувек бити. Није могуће истиснути Русију из Србије и Србију из Русије. Ми своју сарадњу увећавамо по свим векторима, по свим линијама.
А што се тиче покушаја Бајденове администрације да натера Србију да призна независност Косова – то је искључено, то је у супротности са самом суштином српске државности и суверенитета велике и поносне Србије.
Од српских русофила понекад се чују притужбе да Русија за сада није довољно активна – не брани тако жестоко своје интересе у региону, као што то раде Вашингтон и Брисел…
У политици, као и у спорту, треба упоређивати себе не с неким другим него са самим собом. Ми смо заиста до неког тренутка можда били недовољно активни у Србији. Сада смо активни. И бићемо још активнији. И у томе ће бити садржан одговор свим силама, између осталог и Бајденовој администрацији. Уколико у Вашингтону пожеле да ослабе Србију као државу – ми као историјски блиски народи нећемо оставити једни друге у невољи. Срећан сам што често боравим у Србији. Недавно сам се сусрео с мојим братом, председником Александром Вучићем, кога знам док још није био председник – млад, јак руководилац, који одлично схвата и светске реалности и своје задатке унутар земље. С њим сам посебно размотрио и питања парламентарне сарадње и низ структурно значајних пројеката за сарадњу између Русије и Србије. Сада се наши билатерални односи развијају у веома позитивном кључу и перспективе тих односа су изузетне.

Превео Ранко Гојковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *