Коме смета Пашић (2.део)

Заблуде доктринарног конзерватизма

Два највећа политичка греха „другосрбијанци“ никада нису опростили радикалима

Иако је морала да призна како „Народна радикална странка представља једну од кључних појава у историји Србије у модерно доба“, Латинка Перовић сасвим произвољно оцењује радикале као странку која „еманира социјални и национални колективизам српског народа“. Слично тврди и Олга Поповић Обрадовић, истичући како су радикали успели да мобилишу онај део српског друштва чије су „темељне одреднице политичке свести“ биле „антииндивидуализам, држава као патријархална заједница, економски егалитаризам и национално-територијални митови“. „Српски радикали, предвођени Николом Пашићем“, закључује она, „уобличили су у последњим деценијама 19. века пројекат ’народне државе’ као политички програм којим се одбацује европски цивилизацијски модел.“ Поставља се питање чиме су Пашић и радикали заслужили да их перјанице „другосрбијанске“ историјске и правноисторијске науке жигошу као „тоталне колективисте“, „антииндивидуалисте“ и „антимодернисте“? Да ли тиме што су у Србији у 19. веку управо они повели и успешно извојевали борбу за децентрализацију и широку самоуправу и за право грађанина да тужи чиновника за штету нанету у вршењу службене дужности? Да ли зато што су се залагали за народну сувереност, опште бирачко право, народну скупштину без владиних чиновника и, најзад, британски модел парламентаризма? Да ли зато што је најлибералнији и најдемократскији српски устав, онај од 1888. године, био, како вели Слободан Јовановић, неспорно „њихов“, па је у литератури крштен као „Радикалски устав“?

МОДЕРНИЗАЦИЈА КАО АКУЛТУРАЦИЈА Ниједна од наведених неспорних заслуга у европеизацији нашег политичког живота и државне организације није, међутим, била довољна Пашићу и радикалима да би им „другосрбијанци“ опростили два највећа политичка „греха“.
Први велики грех је њихова неспремност да прихвате тоталну рецепцију политичких, правних и културних установа западне цивилизације, која би модернизацију претворила у колонијалну акултурацију, о чему упечатљиво сведоче ове програмске речи Николе Пашића: „У српском народу има толико добрих и здравих установа и обичаја, да би их требало само неговати и допуњавати с оним добрим установама, које се налазе у рускога народа и осталих славенских племена, а од Запада узимати само техничко знање и науку и њима се служити у славено-серпском духу.“ Народна радикална странка, према Пашићу, имала је задатак да „спречи увођење нових западних установа, које би могле разрушити самобитност живота нашег народа и да унесу раздор у народни развитак и живот“.
Други велики грех који „другосрбијанци“ не могу да опросте Пашићу и радикалима је њихово, речју С. Јовановића, „безусловно русофилство“. Нису случајно најближи Пашићеви сарадници истицали дубински и органски карактер његовог геополитичког избора. Тако Радослав Јовановић вели: „Господин Пашић воли Русију дубоко и органски, као нешто темељно, блиско и своје.“ Такво Пашићево русофилство није било само условљено животном потребом српске националне политике да у балканској арени пронађе такмаца непријатељски настројеној Аустроугарској – већ је оно било део Пашићевог погледа на свет, који се формирао под утицајем теорије Николаја Данилевског о посебним културно-историјским типовима. Пошто је исходило из учења о словенству, посебно православном, као самобитној цивилизацији, Пашићево спољнополитичко опредељење било је на известан религиозни начин неупитно. „У непрестаној борби Запада и Истока, српском народу је увек место било сa Истоком“, вели Пашић.
Стога Андреј Шемјакин, најбољи познавалац Пашићеве идеологије међу Русима, назива Пашићево русофилство „цивилизацијским“, a и сам Пашић 1895, поводом тадашње промене спољнополитичког курса владе Стојана Новаковића, скреће пажњу Русима да је неопходно да разликују међу Србима оне који су русофили „по потреби“ од оних који су русофили „из убеђења“. Занимљиво је да наши „другосрбијанци“ имају разумевање само за русофиле „по потреби“, па сходно томе Љубинка Трговчевић назива русофилство напредњака Стојана Новаковића – „рационалним“.

БЕЗУСЛОВНОСТ ПАШИЋЕВОГ РУСОФИЛСТВА Код Пашића се заиста не могу пронаћи докази „рационалног“ Новаковићевог русофилства које је 1881. забележио чувени слависта П. А. Кулаковски. Према предлогу закона о учитељској школи који је израдио Стојан Новаковић, те године је руски језик био замењен немачким, а Кулаковски је о оваквом Новаковићевом предлогу оставио следећу оцену: „Такав безобразлук је просто нечувен, и заиста се морамо зачудити како је овај дописни члан Руске академије наука, који је недавно добио орден (Светог) Станислава другог реда са звездом… и који је на јубилеју покојног цара говорио о јединству с руским народом, могао да буде толико лицемеран и неморалан па да тако нешто уради. Дакле, Стојан Новаковић је онакав лицемер и подлац као што је мноштво српске интелигенције.“ Према њима је Пашићево „безусловно“ везивање за царску Русију заиста личило на чин једног „религиозног фанатика“ и сасвим је разумљиво да за њега немају оправдања данашњи разни клијенти западних пројеката и фондова.
„Безусловност“ Пашићевог русофилства и целокупни курс његове спољне политике, ма колико проистицали из његовог словенофилског погледа на свет, пре свега су били условљени кључним програмским ставовима радикала у унутрашњој политици. А у унутрашњој политици Пашић је, према сведочењу његовог дугогодишњег сарадника, а потом и политичког противника Милана Гавриловића (вође Земљорадничке странке), „почео борбом за народна права и, као у неком кругу, завршио се у спремању борбе за народна права“. Онај који је демократизовао политички живот Србије, тако што је, по речима Слободана Јовановића, извршио „политичко буђење сељака и његово страначко организовање“, следио је и у спољној политици расположење већине српског народа. Једном речју, Пашићево русофилство се наслањало на русофилство српског народа, као што се и Пашићева заветна идеја свесрпског ослобођења и уједињења ослањала на исто такву вековну народну мисао.

ВЛАДА КАКВУ ЈЕ СЕЉАК ТРАЖИО То јединство идеала између народа и Пашића, а које је радикале, по негативној оцени Латинке Перовић и Олге Поповић Обрадовић, начинило „свеобухватном“ „народном“ странком, дало је плод у доба херојске катарзе од 1912. до 1918. године. С тим у вези париски доктор права Милан Гавриловић примећује: „Свака спољна политика садржи у себи рат као последње средство. Рат може да изнесе само народ. Ако народ мора да поднесе жртву, жртву у животима својих синова, он има да је поднесе за своју политику, за политику коју осећа, за политику коју у свом срцу носи. У својој спољној политици Пашић се држао тога.“
Славне победе у балканским ратовима и јуначки отпор у Првом светском рату не би били могући да није „радикализам са страначко-сељачком владом дао сељаку онакву пријатељски пристрасну владу какву је сељак тражио“. Свој политички рад радикали су започели класним буђењем сељака и њиховим отпором бирократији, да би после 1903. добили политичко пробуђено сељаштво које је постало најјача социјална потпора државно-националној идеји. До поистовећивања једног по природи ствари партикуларног друштвеног слоја какво је сељаштво, чији интереси сежу до границе сеоског атара, с државом и њеном националном идејом, могло је доћи само укључивањем сељаштва у политички живот Србије, путем ширења бирачког права и пресађивањем британског модела парламентаризма. Сељаштво је представљало четири петине друштва Србије, па је рецепција западних правних установа према Пашићевој замисли требало да Краљевину Србију начини „народном државом“.
Пашићу ће одмах после Берлинског конгреса постати јасне две ствари: да територијалне промене на Балкану нису завршене, и да наступа доба масовног национализма и политичких нација. Од политичке мобилизације сељаштва и демократизације политичког живота зависио је успех војне мобилизације Србије у будућем рату за преостале балканске поседе болесника с Босфора. Упоредна статистика броја бирача у Краљевини Србији и Хрватској са Славонијом најјасније показује коју је државу „гуњац и опанак“ осећао као своју. Док је у Хрватској са Славонијом 1906. године на укупно 2.214.304 становника бирачко право имало 45.381 лице, у Србији је 1910. на 2.778.706 становника бирача било укупно 574.851.

Наставиће се

2 коментара

  1. Душан Буковић

    Пројекти ватиканско-лондонског и старчевићанског тзв. „Јуословенског Одбора“ и опсењена српска масонско-лондонска опозиција на челу са Вотсоном, Стидом и Трумбићем, није могла „подности“ Николу Пашића, како то лепо рече Милан П. Ђорђевић у инструктивној и значајној књизи, коју је објавио под насловом „Србија и Југословени“, где између осталог стоји:

    „Г. Владимир Матијевић, познати наш родољуб из Загреба, чувши шта се све ради у хотел „Континенталу“, где се држаху конференције између г. Пашића и изасланика загребачког Народног Већа, мислио је да ће утицати на представнике српске опозиције, ако им и сам лично скрене пажњу на њихов погрешан рад. У том циљу он је једног дана отишао у хотел „Континентал“, и тамо нашао г. Д-р Воју Маринковића, коме је изнео разлоге са којих би представници српске опозиције требало да промене своје држање. Саслушавши г. Матијевића, Д-р Маринковић је одговорио: да, али реците ви то Драшковићу! – после чега је, на молбу г. Матијевића, г. Д-р Маринковић дозвао и Драшковића. Г. Матијевић је и Драшковићу поновио оно исто, што је г. Маринковићу већ био рекао; али се Драшковић није дао поколебати. Најглавнији разлог, којим је он правдао своје држање био је у томе, што ‘не можемо више да трпимо Пашића; подносимо га више од двадесет године, па више нећемо, досадио нам је’.

    И зато што нису могли подносити Пашића, они су помагали да се саботира државна идеја Србије! (Види: Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914-1918, Београд, 1922, стр. 199).

    Што се тиче краља Александра Карађорђевића, треба имати у виду да су закулисни западноевропски и амерички имеријалисти-тријалисти имали озбиљну намеру да крунишу сина краљице Викторије, војводу од Connaught-а за краља версајске Југославије, а не витешког краља Александра Карађорђевића, који је ујединио после наш несрећни српски народ, опростио сељачке дугове, спровео аграрну реформу, уочи атентата у Мерсеју 1934. године – „Until the First World War, relations between the German Order of St. John, the English Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem, and the SOSJ were mostly cooperative. The leaders of these organizations, many of them members of royal houses, were often close family relatives and/or financially interdependent. The European royal families were well aware of the survival of the SOSJ in Russia. Queen Victoria’s son, the Duke of Connaught, led the English Venerable Order of St. John of Jerusalem for many decades. He was closely associated with, and related to, Grand Duke Alexander and others of the Romanoff family. He had been present in 1894 at the marriage of SOSJ Protector Czar Nicholas II and Alexandra of Germany in the tiny Winter Palace Chapel, in which the chief relics and icon of the SOSJ were prominently venerated. Before Alexander I became its king, the Duke of Connaught had been seriously considered for the throne of Yugoslavia. He was Grand Duchess Victoria Melita’s uncle, and at one time was the potential father-in-law of SOSJ Grand Master Grand Duke Alexander’s daughter…“
    (Види: SOVEREIGN ORDER OF SAINT JOHN OF JERUSALEM, History and Lineage
    Charts Since 1797. https://web.archive.org/web….

  2. Душан Буковић

    Исправка: … тзв. „Југословенског Одбора“…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *