Кину треба копирати

Привредни систем Кине, који више од 40 година има само непрекидни раст, а од тога читав низ година и највећи раст на свету, с перспективама даљег раста докле мисао рационално може да досегне, доказао је исправност свих економских политика и примењених решења

Верујем да ће читалац одмах помислити „шта је овом Бранку, до сада је деловао разборито – искуства Кине су непоновљива због тога што се заснивају на вишемиленијумској државности, наслеђеној мудрости мандаринског система, посебној културолошкој основи, конфучијанизму, реч је о 20 одсто укупног становништва планете…“, и да не набрајам даље. Не спорећи све наведено, овим текстом указујем на читав низ решења које је Кина изнедрила а која могу имати општи значај и бити путоказ (ако сте до овде стигли, онда је намерно изабрана реч „копирати“ постигла свој циљ) за многе државе и нације у свету, а нарочито за Србију и сличне неоколонизоване државе.

СУШТИНСКА ПИТАЊА И ЈАЛОВЕ РАСПРАВЕ Кина је суштински решила следећа важна питања (набрајање, наравно, није исцрпно):
– однос тржишта и државне регулације;
– однос државног и приватног власништва у привреди;
– управљање државним предузећима;
– однос банкарског (финансијског сектора) и реалног сектора привреде;
– прерасподела друштвеног богатства ка сиромашнима, али уз очување конкурентности најпродуктивнијих;
– однос страних и домаћих инвестиција;
– организација доношења стратешких и оперативних одлука.
Тако да су силне расправе које се у вези с овим питањима и даље воде и код нас и на Западу потпуно бесмислене. Изузев у том смислу што упорно одбијање да се увиди да су проблеми концептуално решени и јалове расправе јасно говоре о степену моћи западне идеологије на интелектуалну јавност тих друштава и оних које су (нео)колонијализовали.
Привредни систем Кине, који више од 40 година има само непрекидни раст, а од тога читав низ година и највећи раст на свету, с перспективама даљег раста докле мисао рационално може да досегне, доказао је исправност свих економских политика и примењених решења. Болесна друштва и даље расправљају као да планине чињеница нису пред њиховим очима, а здрава друштва се преиспитују и уче од бољих.
О неколико тема и решења изнећу нешто детаљнију аргументацију.

ТРЖИШТЕ И ДРЖАВНА РЕГУЛАЦИЈА На искуствима СФРЈ у којој је пре Кине (и то 15 година раније) уочен значај тржишта и у социјалистичкој економији, Кина је направила систем у коме тржиште има одлучујући значај. На тај начин је обезбедила конкурентност и правилну расподелу инвестиција као драгоцене смернице које само тржиште може да пружи.
Истовремено је државном регулацијом спречила лоше последице које тржиште нужно продукује – монополе, доминантан утицај најбогатијих на државне политике, уништавање или потчињавање малих и средњих предузећа великим концернима, раубовање природних ресурса и слично.
Као илустрацију, навешћу актуелан пример у Кини, у коме се захтева од свих најмоћнијих компанија да се у својој делатности ограниче само на основну делатност, а да се повуку из свих других облика пословања.
У јавности је присутан захтев према систему „Алибаба“ и мултимилијардеру Џеку Ма, али се потпуно исти захтев и једновремено односи и на велике државне компаније.
У чему је проблем? Велике компаније у својим новчаним токовима увек имају део средстава који тек треба да исплате својим партнерима и добављачима. Они на тај начин располажу бескаматним новцем. Та средства компаније користе за позајмице трећим лицима уз камату, и тиме конкуришу банкама и другим финансијским организацијама. И то без икаквих обавеза резервисања дела новца због сигурности система (и другим захтевима) које Народна банка Кине тражи од финансијских организација. На тај начин они су у ствари нелојална конкуренција финансијским организацијама. Остварују енормни профит избегавањем свих правила у тој области, а онда се појављују на тржишту своје основне делатности с предношћу коју друге компаније немају.
У другом делу, велики системи почињу да се баве другим делатностима користећи своју огромну моћ, и финансијску и оперативну, и могућност да нетржишно на краћи рок обарају цене и томе слично, где у конкуренцији с привредницима којима је то основна делатност, користећи све те нелојалне предности (укључујући и манипулацију потискивањем приказивања производа других компанија на својим престижним платформама) преузимају послове, заправо гушећи праву конкуренцију у читавом низу делатности.
Са становишта велике компаније то је добро јер она остварује огромне профите, али са становишта привредног система у целини то није добро, зато што се на средњи рок губи продуктивност и друштву наноси већа штета од користи.
Или изношење новца у иностранство. То је под великом контролом и у значајној мери ограничено, без обзира на то колико је компанија моћна, или колико је појединац богат.
Систем дозвољава да се живи веома луксузно, али највећи део богатства или нето добити се мора инвестирати. Може и у иностранство, али свака инвестиција подлеже контроли и одобрењу. Управо зато да би се новац користио за развој, а не за гомилања у пореским рајевима и за лични престиж.
Милијардери су укључени у процес доношења прописа, али ће бити прихваћен само онај предлог који води рачуна о целини привредног система. И обрнуто, ако је велика компанија под нелегалним ударом из иностранства, држава ће стати у одбрану такве компаније (пример „Хуавеја“).
Систем је оштар, али фер. И оно што је најважније, не узрокује девијације карактеристичне за неконтролисана тржишта, која се тобоже саморегулишу, па зато и нема „нужних“ периодичних рецесија. После којих су сиромашни још сиромашнији, а богати још богатији.

ДРЖАВНО И ПРИВАТНО ВЛАСНИШТВО У привреди Кине државне компаније чине око трећине те привреде. Приватно је доминантно. Али је држава задржала одлучујући утицај у енергетици, банкарству, спољној трговини, грађевинарству, рударству. И обрнуто, тамо где су нове технологије, а нарочито у области средњих и малих предузећа, све је приватно.
Постоји приватни капитал и у банкарству, али није доминантан. И како Кина јача, тако су правила која регулишу страна улагања у банке све либералнија. Све четири највеће банке у Кини су у већинском државном власништву. Та структура власништва омогућава да банке прате потребе привреде, а да истовремено средства не остају у „сламарицама“ и да се развија здрава конкуренција међу банкама. Узгред речено, штедња у Кини износи невероватних 25.000 милијарди долара.
Њихова верзија нашег „Енергопројекта“ (наравно, многоструко већег од „Енергопројекта“ из најбољих дана) у државном је власништву. И, слободније речено, „хара“ по свету добијајућу пројекте на свим меридијанима.
Поред тога што је постојање великих компанија неопходно за реализацију значајних инфраструктурних пројеката, државно власништво у грађевинарству је важно и због станоградње, како би се одржао основни смисао – да људи имају кров над главом, а не да се максимализује профит и да цене станова буду толико високе да млади не могу да обезбеде себи место за живот.
„Хуавеј“ је приватна компанија. И то искључиво у рукама запослених (морате бити запослени у „Хуавеју“ да бисте имали право да купите акције). И када Запад нелојалним мерама покуша да угуши развој конкурентнијег „Хуавеја“ – држава пуним капацитетом стане иза те компаније. Не да нема антагонизма између државе и приватног власништва него постоји пуна синергија у циљу постизања оптималних резултата.
Занимљив је иначе детаљ да је „Хуавеј“, с обзиром на то да доста младих нема акције (неће нико да их прода од старијих запослених који су их стекли од оснивања), одлучио да направи своју компанију за станоградњу и изгради 25.000 станова за своје запослене који немају решено стамбено питање (управо су то они који немају акције) по цени која је за 50 одсто нижа од тржишне. Очигледно је да се продуктивност заснива на солидарности, сигурности, лојалности, а не на страху од тога да ли ће се добити отказ.

УПРАВЉАЊЕ Уочавајући велику сложеност савремених друштава и због тога немогућност да влада успешно води све послове, Кина је поделила цео сегмент на три велика дела: стратешка питања, оперативна питања, и управљање државним компанијама. У надлежности владе су остала оперативна питања, док је одлучивање о стратешким питањима и управљање државним компанијама пренето на посебне институције.
Решење је генијално и невероватно је да о томе на нашим факултетима не постоји било какав, а камоли обавезни курс.
Наравно да влада нема времена да се посвети стратешким питањима. И наравно да није добро да влада која доноси прописе истовремено управља и државним компанијама. И обрнуто, тако растерећена влада има пуни капацитет да се посвети изузетно сложеним питањима, којим мерама, према којим субјектима, у ком региону …, постићи жељене резултате. Истовремено, сазнања владе представљају праву проверу у пракси и стратегије развоја земље у целини и стратегије развоја које доносе компаније, а које надзире посебно тело.
Примера ради, управо сада је влада у Кини донела нове прописе о начину контроле располагања имовином државних компанија. Процес је жив и непрекидно се развија у сарадњи свих институција које доносе одлуке, и истовремено су једна другој природни „надзорни орган“. Нити онај ко доноси стратешке одлуке може да предлаже нешто што није могуће операционализовати, нити влада може да занемари стратешке циљеве у свим областима који су постављени. Влада не може да кадрира и одређује планове развоја државним компанијама, али и оне морају да се одговорно понашају у складу с одлукама владе и стратешким циљевима.

ПУТОКАЗИ Србија треба да, на један парадоксалан начин, искористи то што је неоколонија, када се стекну услови за креирање сопствене стратегије. Сви начини на које нас Запад држи у том положају јасно указују које стратешке „коте“ треба у процесу ослобађања освојити. На тај начин нам је одмах, у контри, дефинисано педесетак тачака будућег концепта развоја. Само ослобађање је већ развој.
Томе треба додати путоказе из искуства Кине (и наравно свих других упоредних искустава тог квалитета) који омогућавају брзо конципирање још тридесетак стратешких одлука.
За квалификоване људе који заиста познају стање у разним областима у Србији, какве су реалне могућности постојећих система, с претходно наведеним, уопште неће бити великих дилема код првог осмишљавања чувеног питања „шта да се ради“.
Проблеми јесу и значајни и опасни, али су сагледиви. И решења су сагледива, и због тога стање у Србији није црно. Ако се извучемо из жабље перспективе и погледамо на праву страну.

3 коментара

  1. Avatar

    Кину дубоко поштујем, одувек. Она постоји неколико миленијума, и за то време сабрала је много мудрости. Она је огромна, најмногољуднија земља на планети; да није мудрости, никад не би опстала, никад не би напредовала. Не само да је дала човечанству многе вредне изуме; наука и војна индустрија јој итекако конкуришу целом свету, а притом јој БДП , али и стандард стално расту.
    Од капиталистичког света је узела оно најбоље и прилагодила себи.
    Једнопартијска је земља – па шта? Бар се не исцрпљује у међустраначким борбама и не траћи капитал на промоције политичких ставова који Србију једва да померају с места.
    СРБИЈА ЈЕ ДОЖИВЕЛА СВОЈУ НАЈВЕЋУ НЕСРЕЋУ, не рачунајући ратове, ПОСЛЕ ТЗВ. “ДЕМОКРАТСКЕ “РЕВОЛУЦИЈЕ, кад је изгубила све што је деценијама стицала – све су разнеле “демократске”але и вране.
    Кина је била екстремно сиромашна – више није, а држава улаже огромне напоре да то никад више и не буде.
    Кина је земља трпељивих и вредних људи. Што многи наши људи с потцењивањем гледају на Кинезе, производ је непрекидног рада на таквој слици од стране оних којима је у интересу да тако мислимо. И роба коју продају у Србији има свој удео: Кинези продају нашој сиротињи оно што она може да плати, тј. каква земља – таква и роба. А имају робе за све укусе, џепове и захтеве.
    У Кини прави људи су на правим местима – не постављају се “по бабу и по стричевима”.
    Они се одгајају на мандаринској мудрости и по Конфучијевим правилима, тј на поштовању традицијуе, тј. знају од куда иду и куда су пошли.
    Они су верници, којој год вери да припадају.
    Поштују породицу и породичне вредности
    Негују осећај заједништва, итд.итд.
    Они немају Гордане Чомић, Зоране Михакловић, Наташе Кандић, Соње Бисерко. Они не кокетирају са светом око таквих питања као што су геј бракови, погрешно усмерена родна равноправност, безвезна политичка коректност, која, у суштини, значи укидање слободе говора…
    Њихово образовање ствара генерације људи које воле своју отаџбину, који поштују своју историју, културу, традицију, светиње… они се држе свог компликованог писма.
    Да не набрајам више. На Кину би се требало угледати; економска питања и права решења остављам стручњацима.
    Укратко: економија, образовање, зхдравство, културо, традиција, вера, породица – то су окоснице напретка, а не – питање истополни бракова, укидање слободе говора – вербални деликт или феминистичко витлање новим моћима…
    Да ли је за све потребна и мало чврста рука? Да; у супротном, немамо друштво него збир појединаца који вуку сваки на своју страну, и од чије буке се не чује глас разума. Иначе, како би се ишта постигло са масом од милијарду и две стотине милиона људи?
    Кину не треба критиковати, још мање ниподаштавати; треба се на њу УГЛЕДАТИ:

  2. Avatar
    Tоплица

    Наводим лично искуство. Затекао сам се у једној богатој арапској држави кад су тамо стигли Кинески градитељи. Лакоћа којом су буквално почистили конкуренцију била је неопевана. Дотле конкуренција са рвала око 2-3 % разлике а Кина одједном нуди 15-20 % ! И то је заиста могло, пре свега упрошћеним технологијама, организацијом, дисциплином и издржљивошћу њихових људи. Но далеких трагова њихове културе, који би се манифестовали у мудрости – није обнаружено. Склоност да се заобиђу важне норме које гарантују квалитет, котрљање линијом мањег отпора идр., биле су очигледне, и на крају су им се обиле о главу. Уосталом и ова наша напрасна градња аутопутева, чак и тамо где ће бити проблематична њихова исплативост, а све у сарадњи са Кином, видимо да буди неке сумње.
    Све у свему, Кинези су данас заиста незадрживи, али је то понајвише услед њихове тренутне пасионираности. И не гарантује се неки савршени Свет у свему томе. Руски наступ је много опрезнији, одговорнији, моралнији .

  3. Avatar

    О, Руси су апсолутно на првом месту! бар за мене, старог русофила.
    Кинези, о томе је реч, увек знају шта раде и зашто то раде. АКО су, гдегод, и урадили нешто испод стандарда, то је зато што су схватили да – могу, јер су “прочитали” наручиоца и прилагодили се. Као да би, било који извршилац, у истој ситуацији, био коректнији! Али пажљиво уговарање посла, јача контрола, непоткупљивост одговорних на страни наручиоца, или већ ко зна шта све, обезбеђује да посао буде урађен онако како треба и како Кинези, дефакто, итекако умеју…

    Нису они код нас сами дошли да граде аутопутеве “чак и тамо где ће бити проблематична њихова исплативост” -то смо ми хтели. А да се богата арапска земља “упецала” на 15-20% нижу цену – то просто не верујем; Арапи траже највиши могући квалитет који, с лакоћом, могу и да плате. Шта је ту по среди, и да ли је уопште тако, велико је питање, можда само такве перцепције…

    Поента првог коментара је да Кину, заиста, треба копирати. Успешност у напредовању земље са 1,200.000.000 житеља упућује на то и сведочи о њиховој мудрости. Но, свет никад неће, до самог свог краја, бити, савршен. Шта би требало да буде – савршен свет? Да ли је тако нешто уопште могуће?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *