Јасмила из Блајбурга

Велика илузија о Сребреници

Није ово никаква критика филма „Quo vadis, Aida?“. Овај аутор се никада не би усудио да пише било какву филмску критику, јер за то просто није поткован. Ово је критика пропагандно-политичког приступа теми злочина у Сребреници и његове злоупотребе

Aмеричка филмска академија управо је саопштила да је филм „Quo vadis, Aida?“ бошњачке редитељке Јасмиле Жбанић номинован за награду Оскар у категорији за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Српском остварењу „Дара из Јасеновца“ то није пошло за руком, претпоставља се највише из политичких разлога, посебно после скандалозне критике објављене у „Варајетију“ у којој се филм Гаге Антонијевића назива „пропагандним памфлетом“.
„За нас је овај филм и више од филма – то је подсјетник да се геноцид и овај у Сребреници, као и било који други који се десио на овом подручју у прошлости – не смије негирати и заборавити. Овај филм није направљен да би људе дијелио и сукобио него напротив да бисмо боље разумјели једни друге“, изјавила је редитељка, сценаристкиња и продуценткиња филма Јасмила Жбанић по објављивању номинација избегавајући да каже „који су то други геноциди који су се десили на овом подручју“. Лепо звучи, онако космополитски и отворено, али је доста неуверљиво. Баш као што је неуверљива и једна од њених претходних изјава како би „вољела да овај филм никада није снимила, да се Сребреница није десила, да рат није почео и да снима серије попут ’Секс и град’“. Да није снимала филмове на тему српских злочина на које је светска „елита“ посебно осетљива, тешко да би била икакво име и у регионалној, а камоли светској кинематографији. На овакав закључак наводи нас чињеница да од петнаест филмова, колико их је до сада снимила, само два су добила неко озбиљније признање и значајнију препознатљивост (ако изузмемо награде „Сорош центра за савремену уметност“ додељене њеним остварењима „Аутобиографија“ и „Послије, послије“). Награђивани су овај сада, посвећен злочину у Сребреници, и филм „Грбавица“ из 2006. о иживљавању српских силоватеља над Бошњакињама. Је ли чуо ико од вас за њен филм „На путу“? Ретко ко. Али то, по свему судећи није случај само с публиком него и са стручном јавношћу, пошто је био номинован за само једну награду – Златног медведа на Берлинском фестивалу, али му је и та измакла.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *