ИМА ЛИ ДОДИК АЛТЕРНАТИВУ У СРПСКОЈ?

Силазак српског члана Председништва БиХ с власти желе бројни домаћи и страни заинтересовани фактори, а његово „детронизирање“ требало би да олакша реализацију планова о фактичком гашењу РС

Милорад Додик је више од две деценије кључна политичка личност Републике Српске, при чему је прешао пут од некадашње „велике наде“ такозване међународне заједнице до државника кога – због борбе за интересе РС – ти исти западни центри моћи и њихови бошњачки штићеници не само демонизују већ и проглашавају главном препреком „реформисању БиХ“ по мери њеног најбројнијег народа. Изетбеговићево Сарајево и његови глобалистички заштитници верују да би рушењем овог „тврдог“ човека из Лакташа с власти њихови жељени циљеви лакше били реализовани, па зато готово и не скривају да предузимају разне „акције“ које би требало да поспеше тај „процес“.
Додика демонизују и политички противници из опозиционих партија мањег ентитета дејтонске творевине. Они му, додуше, бар јавно не замерају што брани национално-државне интересе, али га зато проглашавају „диктатором“, „аутократом“, „корупционашем“ и политичарем чија је „лоша економско-социјална политика довела до велике незапослености и одлива становништва из Српске“. Уз то му и пребацују – што наговештава какву би они политику водили кад би се нашли за кормилом власти – да својим „неодговорним и популистичким потезима и изјавама непотребно провоцира међународну заједницу и њене представнике у БиХ“. Попут заспалог „доброћудног лава“ Валентина Инцка, који да га „Миле“ својом виком није разбудио, не би разљућен кренуо у лов по Српској.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ЗА САДА „ЧВРСТО У СЕДЛУ“ Очигледно је да одлазак српског члана Председништва БиХ с власти (односно позиције с које би могао да пресудно утиче на политику Бањалуке), у тренутку кад се Република Српска суочава с опасним атацима обновљене „атлантистичке“ коалиције, желе из различитих разлога бројни домаћи и страни мање или више утицајни фактори. Као и да су спремни да ради лакшег остварења тог циља међусобно сарађују, дакле усклађују интересе на штету прве српске државне творевине западно од Дрине. Мада се чини да је њихова мета, бар за сада, „чврсто у седлу“, ипак се логички намеће питање има ли Милорад Додик у овом тренутку алтернативу на политичкој сцени РС? Тачније да ли постоји особа која би, у случају „детронизације“ државника из Лакташа, поседовала његову снагу, ауторитет и пре свега жељу да – без обзира из које политичке партије долазила – одлучно настави борбу за заштиту интереса Српске? А то подразумева континуитет у супротстављању плановима за унитаризацију БиХ, као и њеног гурања у НАТО, али исто тако настављање „курса“ чврстог ослањања на „матицу“, те доказане пријатеље Русију и Кину.
Истински српска алтернатива Додику такође не би смела да има сервилан однос према западним политичарима и од њих инсталираним високим представницима. Нити да одустане од захтева за враћање отетих надлежности РС, као и јавног подсећања на двојне аршине које западни део тзв. међународне заједнице има према статусима Косова и Републике Српске. Те да, попут садашњег најутицајнијег политичара мањег ентитета, светској јавности саопштава чињеницу да грађани РС имају право да се изјасне о свом државном статусу, али и најављује спровођење тог чина у ситуацији кад се за то стекну повољни међународни услови.
Све ово, наравно, не треба схватити као некритичко глорификовање Додика као државника без слабости и мана, јер таквих безгрешних „светаца“ у политици једноставно нема. Некадашњи председник Извршног одбора Скупштине општине Лакташи – који је политичку каријеру у вишестраначком систему започео у „реформској“ странци Анте Марковића, а затим као опозиционар у Народној скупштини РС током ратног периода жестоко критиковао тадашњу СДС-овску власт – није био имун на грешке које су се показале као штетне по интересе Српске. И то не само у својој првој, назовимо је „прозападном“ фазом политичке каријере, када је као „млађи партнер“ тадашње председнице Републике Биљане Плавшић, уз помоћ СФОР-а, победио „конзервативно“ руководство с Пала и затим 18. јануара 1998. био изабран за шестог по реду премијера Владе РС.
Након одласка у опозицију и повратка на власт (2006) уследила је политичка „трансформација“ овог заљубљеника у кошарку који је, са стеченим искуством и ослобођен илузија о стварним намерама Запада у БиХ, кренуо путем националног лидера који штити угрожене интересе Српске. Па ипак и такав Додик је 2006. подржао, како му се у том тренутку чинило „безалтернативни пут БиХ у НАТО“. Касније је у измењеним међународним околностима променио став о томе, али је и даље знао да чини концесије и прави компромисе. А који су домаћи политички противници покушавали да искористе као доказ његове „неискрености у спровођењу популистичке политике која националистичком реториком покушава да скрене пажњу с неуспеха на социјално-економском плану“.

„НАДА“ ПОСТАЛА „ПРОБЛЕМ“ Ваља констатовати да Додикова власт током деценије и по држања „дизгина“ није, и поред свих напора, успела да реши проблеме незапослености и одлива становништва с територије РС. Истина је да мањи ентитет БиХ не располаже свим прерогативима који би му омогућавали да води самосталну економску политику независне државе, а у прилог му није ишла ни економска криза у свету, поготово након пандемије вируса корона. Те чињенице, међутим, не занимају много оне осиромашене и незапослене грађане РС који, подстицани од опозиције и страних „душебрижника“, захтевају промене, проналазећи главног кривца за све своје невоље у човеку који већ 15 година симболизује врховну власт Српске.
И поред свих мана, грешака и бар засад неиспуњених планова, Милорад Додик ће (без обзира на то какав буде његов коначни државнички салдо) ући у историју као политичар који је зауставио, чинило се, незаустављиве процесе тихог (само)уништења Републике Српске. У времену кад су преплашене власти у Бањалуци под притиском арогантних високих представника послушно предавале Сарајеву једну за другом дејтонску надлежност РС, он је смогао храбрости да одлучно одбије захтев за „реформом полиције“, што је фактички значило гашење дотадашње самосталности органа унутрашњих послова мањег ентитета. Био је то заправо почетак буђење Српске, која је готово од „празне љуштуре“ постала и одлучан и самосталан фактор у БиХ, и сметња плановима глобалистичких структура који дејтонску творевину желе да преуреде по свом „укусу“.
Због тога не треба да изненађује што се од некадашње „наде“ међународне заједнице (њеног западног дела) претворио у „озбиљан проблем“, кога у Сарајеву доживљавају као новог Радована Караџића, али и (безобразно) пореде с Адолфом Хитлером. И траже му, наравно, алтернативу међу лидерима „конструктивне опозиције“ у Бањалуци од којих се очекује, да када буду „инсталирани“ на власт, дају „зелено светло“ за „уставне реформе“ и улазак БиХ у Северноатлантску војну алијансу.
Редовни избори у БиХ планирани су за наредну, 2022. годину, но не би требало искључити могућност да покушај свргавања државника из Лакташа уследи и раније. Тачније да Валентин Инцко, у случају одбијања његових ултимативних захтева, свој мандат у Сарајеву оконча слањем „фермана“ о смењивању неподобног члана Председништва БиХ. Такво „одлеђивање“ бонских овлашћења би готово извесно изазвало опасну кризу у некадашњој централној југословенској републици, а можда управо то Инцкови наредбодавци и прижељкују.

ДОДИК РАЗГОВАРАО СА ШМИТОМ

Иако се челници Републике Српске противе останку високог представника у БиХ, Милорад Додик је телефоном разговарао с немачким кандидатом за наследника Валентина Инцка – Кристијаном Шмитом. Српски члан Председништва БиХ саопштио је том приликом баварском политичару „да само оно што је предвиђено Анексом 10 Дејтонског споразума може бити предмет разговора и договора“.
„Ово ће бити прилика, што сам и рекао Шмиту, да, ако хоће, може рехабилитовати улогу високог представника. И да се врати у свој мандат предвиђен Анексом 10, а не да се понаша као слон у стакларској радњи“, рекао је Додик.

Додикови најближи сарадници, попут Жељке Цвијановић и премијера Радована Вишковића, немају популарност и ауторитет свога шефа, као ни искуство у вођењу државног брода, односно креирању политике РС. Што, јасно, не мора да значи – а то су уосталом показали неретки историјски примери – да се они или нека трећа личност „из сене“ не би снашли на „кормиларском мосту“ и наставили да одлучно воде брод попут свог претходника.
Можда се питање о алтернативи садашњем вођи „босанских Срба“ не би ни постављало да у Бањалуци постоји свепартијски консензус о минимуму националних интереса, који би гарантовао (ако се у политици ишта може гарантовати!) да ће лидери најјачих опозиционих странака (шеф СДС-а Мирко Шаровић и први човек ПДП-а Бранислав Бореновић) у случају доласка на власт наставити одбрану РС од атака Бошњака и њихових много утицајнијих страних ментора. Нажалост, таквог консензуса нема, а досадашњи поступци ових опозиционара (Шаровић је након подношења оставке не место члана Председништва БиХ 2003. године и каснијег боравка у затвору доживео политичку „трансформацију“, али сасвим супротну од оне Додикове) буде страховања да би управо они били спремни да испуне већ спомињани план Данијела Сервера о фактичком демонтирању Српске рукама њених челника.
Милорад Додик ће пре или касније морати да одступи с власти, али би његов одлазак с кормила, у ситуацији кад се Република Српска суочава с плановима о „окончању недовршеног посла на Балкану“, могао да остави опасну празнину. А она би била искоришћена за гашење „неподобне творевине“ на простору „жељене Босне“. Након тога ни неком новом српском националном лидеру, који би се попут садашњег државника из Лакташа у ближој или даљој будућности појавио на политичкој сцени, не би било лако да у измењеним међународним приликама врати „точак историје“ уназад, односно исправи огромну начињену штету.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *