Драгиша Бојовић – Темељи читаве наше књижевности су освештани

Фотографије Стефан Красић

Ретки су народи чији су песници били расејани по целом свету а нису заборавили Мајку Спаситеља њихових

Антологија српске теотоколошке поезије потврђује да Срби нису имали прекиде у песничком слављењу Пресвете Богородице. Чак и кад су између два светска рата мало неочекивано заћутали песници, родили су се песници у двојици великих српских теолога и светитеља, у владици Николају и оцу Јустину. А након Другог светскога рата, у време злокобне идеологије, икона Богородице Тројеручице је призвала к себи и ка Премудрости Божјој бројне српске песнике, који су створили праве бисере српске поезије, каже у разговору за Печат проф. др Драгиша Бојовић, редовни професор Филозофског факултета у Нишу, оснивач и управник Центра за црквене студије и Међународног центра за православне студије, те управник Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу.
Година 2020. донела нам је три књиге – једну вашу антологију (Радуј се, јер Те српска уста хвала, цветник српских песама посвећених Мајци Божјој), једну великог Григорија Божовића (његову рану студију о животу и делу Светог Саве коју сте приредили) и монографију Ивице Живковића Једина светлост која се није срела са тамом, посвећену вашем доприносу теологији и култури. У доба свеопштег слома вредности изазваног, између осталог, и корона тровањем, колико је стваралаштво лековито? Помаже ли да се остане – да будемо сурово искрени – нормалан?
Свако стварање није стваралаштво, као што и свака дефиниција стваралаштва не иде увек у сусрет његовој суштини. Само нас истинско стваралаштво одваја од свакодневног пада, превазилази сталну човекову интенцију да нађе задовољство у овоземаљском и пролазном. Само нас оно, као невидљивом руком, подиже и спасава од прљаве руке овог света, суочава нас с уским путем и, истовремено, отвара широке хоризонте. У таквом стваралаштву не треба тражити „нормалност“ овога света, оно нас активира не само да стварамо нови свет већ и да том свету понудимо нормалност о којој говорите, а то је: у свим временима остати човек угледајући се на Богочовека. Таквом идеалу је уподобљено и све оно што симболизују поменуте књиге. Верујем да би сусрет с њима сваког читаоца могао да наведе на неку врсту усклика: сусретох нормалног човека.
Кренимо редом, од Антологије српске теотоколошке поезије. Од средњег века до данас српски песници се обраћају Пресветој Богородици, којој су Свети Симеон и Сава посветили Студеницу и Хиландар, а Стефан Високи престони Београд, при чему је и Мајка цркава, Пећка патријаршија, Богомајчина. Наш народ каже: „И Бог има Мајку.“ Колико је лик Дјеве Марије укорењен у српској стваралачкој традицији?
Ова књига, колико год да уздиже песнике заступљене у њој, још више уздиже народ којем ти песници припадају. Хоћу да кажем да су ретки народи који имају хиљадугодишњу традицију певања о Пресветој Богородици. И ретки су народи чији су песници били расејани по целом свету а нису заборавили Мајку Спаситеља њихових. Антологија, иначе, почиње песмом – молитвом, која је написана на Синајској гори пре хиљаду година, а завршава се песмама песника с Косова и Метохије, које су настале недавно. Једна је Мајка Божја у њиховом срцу, у њиховим стиховима, на иконама које постају стална инспирација: Синајска, Пећка, Хиландарска, Савинска итд.
Међу песмама и акатистима Богородици нашли су се и савремени свети – попут владике Николаја и оца Јустина, али и дарови и приношења Ивана В. Лалића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Рајка Петрова Нога, Новице Тадића, Ивана Негришорца итд. Шта савременог песника, који је прошао искуство нихилизма, привлачи лику Оне којој је свети песник Јован Дамаскин приложио трећу руку?
Можда то што су песници као деца, односно што су прави песници као деца, блиски Христовом поимању о достојности Царства небеског. У том контексту могуће је одговорити и на други део питања. Ко се подиже из гроба? Христос! Ко устаје из блата? Човек! Коме је својствено превазилажење нихилизма? Песнику! Зар Лаза Костић у својој теотоколошкој и есхатолошкој поеми не слави управо дизање из бездана (безњенице) и уздизање до небеских висина?
Свети Сава, који је типике Хиландара и Студенице ускладио са цариградским моделом Евергетидског типика (манастира Богородице Добротворке), био је тема младалачког рада великог и трагичног српског књижевника Григорија Божовића, који је теологију, као и многи други његови сународници, учио у Москви. Открили сте и објавили његов рад. Како је до тога дошло?
Наша културна јавност је тек од краја прошлог века била у прилици да се упозна с књижевним делом Григорија Божовића. Фактички до 1990. био је забрањен писац. Од издавања његових изабраних дела били смо у прилици да се упознамо и с детаљима из његовог живота. У његовој биографији свакако важно место заузима то да је студије богословља завршио на Московској духовној академији 1905. године. Дуго се, међутим, ништа није знало о његовој кандидатској дисертацији. На њу је први скренуо пажњу професор Владислав Пузовић. Захваљујући сарадњи Међународног центра за православне студије с Московском духовном академијом, добили смо рукопис дисертације, превели је на српски језик и објавили.

Фотографије Стефан Красић

Као књижевник и јавни делатник, Григорије Божовић је ишао стазом светосавске духовности. У чему је видео величину и значај оца српске самоистоветности? Има ли његово виђење актуелност, која нам је потребна у доба нових историјских искушења?
Читајући ову дисертацију, био сам импресиониран њеном актуелношћу, ширином истраживачких захвата њеног аутора, а посебно бих истакао снагу научног талента Григорија Божовића. Његов књижевни таленат нам није био непознат. Међутим, његова студија о Светоме Сави показује невероватну зрелост аутора, који је имао само 25 година када је писао ово дело. Задивљује његово познавање и разумевање историје, филологије и теологије. Управо, он дело Светога Саве посматра кроз јединство научних дисциплина истичући да без укључивања богословског аспекта није могуће разумети Савино дело. Све оно што је написао у дисертацији представља заснивање једног погледа који називамо светосавским, који ће своју пуну дефиницију добити много година касније. Да се Божовић није бавио националним радом и књижевношћу, он би сигурно био један од најзначајнијих универзитетских професора између два рата. За то је поседовао изузетан потенцијал. Радови који се о њему објављују у последње време указују на различита његова истраживачка интересовања, међу којима су не само теолошка него и лингвистичка, етнографска и сл.
Ивица Живковић, у студији Једина светлост која се није срела са тамом, бави се вашим обделавањем домаћег културног и књижевног тла. Хришћанин, наравно, не треба да се бави собом (осим покајањем за своје грехе), ни да се узноси (осим смирењем ка Богу), па ипак, покушајмо да будемо објективни и поводом ове књиге. Колико сте, у свом раду на књижевности нашег средњег века, прихватили ревизионистичку тезу Владимира Вујића да то није „средњовековна“ књижевност (јер ми нисмо имали антику) него је у питању наша прва књижевност, која, с извесним модификацијама, траје од Светог Саве до Гаврила Стефановића Венцловића?
Једино што бих о тој књизи могао да кажем јесте да представља значајну тековину једне културне средине. Када је реч о „средњовековној“ књижевности, од почетка бављења њоме залагао сам се да се назове, сходно својој намени и суштини, црквена. Занимљиво је да и Григорије Божовић у поменутој књизи инсистира на томе. У контексту Вујићевих идеја треба рећи да су темељи читаве наше књижевности освештани, јер наш књижевни ход почиње светом књижевношћу, а наша култура и писменост нису хватали корак с антиком већ са Светим Оцима.
На Универзитету у Нишу, на Филозофском факултету на коме предајете, омогућили сте, каже Живковић, да се ваш предмет разграна, па сад имамо Рецепцију хришћанства у српској књижевности, Рецепцију библијске и светоотачке књижевности, Љубав у старој српској књижевности, Поетику и теологију стваралаштва. Захваљујући томе, ваши студенти су свеснији праоснова српске културе и њене заветности. Колико је могуће младом човеку приближити ту првотну озареност српског историјског постојања?
Већ од следеће школске године биће у прилици да слушају и предмете Свети Сава у српској књижевности и култури, Свето писмо и стара српска књижевност, као и неке друге. Мислим да сам осмишљавањем и избором оваквих предмета ишао у сусрет научној и духовној радозналости младих људи. Њихове реакције су изванредне. Сетва није била залудна. Верујем да су многе средине, у које су се вратили наши србисти, у њима препознале вредне апостоле српске културе. Многима, нажалост, није једноставно да се остваре, нису у прилици да добију шансу, да раде с децом и младим људима.
Бавили сте се везом између софиологије и есхатологије, повезивали учење о Премудрости – Логосу и суду над појединцем и човечанством, који се Премудрошћу остварује. Колико је свест о безграничности бесмртне душе и ограничености биолошке егзистенције прожимала дела наших писаца и мислилаца?
Софиолошка и есхатолошка свест заузимају важно место у стваралаштву наших првих писаца: и Светога Саве, и Доментијана, и архиепископа Данила Другог… Довољно је само прочитати Савино Житије Светог Симеона, па се уверити из какве традиције се рађа први српски архиепископ, колико на њега утичу јеванђелисти, старозаветни песници, али и Јефрем Сирин и Теодор Студит. Његово дело је прожето есхатологијом ове двојице. Та есхатолошка свест подразумева бесмртност душе и вечна блаженства, наравно преко испуњења свих оних заповести које су дате човеку кроз реалност испуњења, а не преко некакве стваралачке фикције.
Само је вечност сигурна, али ми се надамо и да ће нам бити дато и време за рад и стваралаштво. Шта су вам планови за будућност, ако, да се „есхатолошки“ нашалимо, буде будућности?
Имао сам срећу да магистрирам на „песнику будућег века“ (Димитрију Кантакузину), а да докторску тезу радим о Светом Јефрему Сирину. Они су на најбољи могући начин потврдили оно што је кључни есхатологизам Светог апостола Павла (о пролазности овога света и века). Изнад оквира те пролазности могуће је ипак подићи лествице ка будућем веку. Будућност за коју мислимо да ћемо је досањати у овом свету већ данас постаје прошлост.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *