Било једном у пекаму

Четрдесети рођендан ТВ серије „Мућке“

Недавно издате поштанске марке с ликовима из чувених „Мућки“ најављују велики овогодишњи јубилеј – четрдесет година од емитовања прве епизоде серије која се сматра најбољом хумористичком серијом икада снимљеном

Већ после двадесетак година екипа британске серије „Мућке“, која је стекла култни статус широм планете, добила је два сера, а у жанру ситкома као целокупни серијал или у конкуренцији појединих епизода од стране публике и критике је проглашавана најсмешнијом од када је телевизијског хумора. Мање-више то важи и данас, још две деценије касније. Далеко од тога да је чувена хумористичка серија заборављена. У последњих двадесетак година, уместо титула и разних других званичних препознавања и почасти, серија је добила ретку квалитетну патину коју заслуже само најбољи, изгубила је неке своје чланове и стекла интернационалну армију поклоника који су јој својом љубављу и подршком обезбедили култни статус. Додуше, у 2021 – у септембру ће и званично бити обележена као година у којој „Мућке“ бележе четири деценије од емитовања прве епизоде – њени јунаци су осванули на поштанским маркама, које је средином фебруара емитовала Британска краљевска пошта. Осам од дванаест специјално дизајнираних маркица које су у продаји у ограниченој серији, засновано је на познатим репликама из серијала, док су остале четири посвећене успомени на четири главна лика Тротерових, а она с ликом Дел Боја објављена је с његовом чувеном реченицом наде и самоуверености малог човека који је одлучан да никада не изгуби наду нити оптимизам, а што је заправо и главна и најнеодољивија порука серије: „У ово време следеће године бићемо милионери!“ Тако је почела година великог јубилеја.

Репризе које никоме не падају тешко

Сваке године и скоро свуда у свету око новогодишњих празника, мада и не само тада, на мале екране се враћају браћа Тротер. Вероватно су то једине репризе које никоме не падају тешко. Напротив. Увек се с радошћу дочекују њихове мућке у „Мућкама“ (оригинални назив је „Само будале и коњи“, мислећи да само дотични воле да раде, не и браћа Тротер), њихова шармантна борба са суровим животом, „муљање“ које се углавном завршава лоше, али никад толико да би превагнуло губитничко расположење. Јер они су сигурни да ће следеће године у исто време бити милионери. И није битно колико пута сте се дружили с њима. Увек и свуда је било забавно с Тротеровима. Чак толико да су „Мућке“ широм планете у неколико наврата баш од публике проглашаване најсмешнијом телевизијском серијом свих времена! Питате ли било кога и овде, код нас, рећи ће исто – „Мућке“ су најбоље! Ми, додуше, у генима имамо ту сродност с Тротеровима. Боримо се и када није извесно да ће се борба добро завршити по нас. Муљамо („сналазимо“ се), веома смо духовити и то на готово исти начин на који су били неодољиви Тротерови и сви остали које је духовити и веома проницљиви Џон Саливен, аутор серијала, тако живописно описао да гледалац који је на истој таласној дужини с њима заправо нема утисак да прати ТВ забаву већ живот. Свој живот, прецизније. Зато су „Мућке“ овде, од првог сусрета с њима пре четрдесет година, тако лако прихваћене и одмах завољене. Нашли смо се у Саливеновом штиву. Тај менталитет добродушног ситног преваранта и муватора с дна социјалне лествице био је неодољив за овдашње прилике без обзира што смо у протекле четири деценије променили неколико држава, па и низ друштвених уређења и доживели толико промена, трагедија и животних изазова које друге земље нису вековима. Тротеровски дух непризнавања пораза и сталне борбе са свим недаћама је део нашег генетског кода баш као и њиховог. Када се томе дода изузетни хумор с готово словенским (свакако не типичним енглеским!) духом, „Мућке“ су толико „наше“ као да их је писао Нушић или Душан Ковачевић, а не неко из јужног Лондона чија би душа по географији требало да буде далеко другачија, „енглескија“, хладнија, нама неприлична и неприступачна. Можда су отуда његови јунаци тада, док их је стварао, били много наивнији и невинији у тим својим копањима по талогу британског друштва него што су такви стварни ликови били у оно време. Али ништа мање нису били уверљиви Дел Бој, Родни и остали. Напротив. Заправо, по њиховом менталном склопу, хумору најпре, пристојности у игрању тешким картама које им је живот уделио можемо да упоредимо ондашњег човека и овог данас, односно ондашње време и друштво које је оно обликовало и ово данас. Серија у којој нема ниједне озбиљне псовке, нико није вређан или повређиван, нема насиља, зла и било чега што се данас сматра нормалним и неизбежним састојцима понуде забавне индустрије из тог далеког времена поручује, на духовити али превасходно сентиментални начин, колико смо били привилеговани да смо бар део живота провели у таквом времену и с таквим људима. Само то нисмо знали да ценимо. У времену актуелном, времену одурних ријалити емисија, читавих ТВ канала с таквим „програмом“, с продукцијом која деградира све људске вредности, па и човека, у добу насиља и комплетне корумпираности свих нас есенцијалним злом, „Мућке“ су као одлазак на лечење у неку оазу где неким чудом још увек владају старе вредности које су управо биле то – вредности. И ко на том лечењу (гледању серије) успе да то препозна може да се нада да још није савладан и изгубљен.

Племићке титуле и одласци у вечност

У последњих двадесетак година, уместо титула и разних других званичних препознавања и почасти, серија је добила ретку квалитетну патину коју заслуже само најбољи, изгубила је неке своје чланове и стекла интернаци-оналну армију поклоника који су јој својом љубављу и подршком обезбедили култни статус

На Острву је иначе, кажу, њихов највернији поклоник, навијач и обожавалац – краљица! Рекло би се да је немогуће да неко плаве крви ужива у ситкому „из народа“, с улице. Али управо је супротно. Краљица је своју наклоност доказала давањем почасне племићке титуле „за заслуге у области комедије“ писцу Џону Саливену, потписнику свих епизода „Мућки“, а неколико година потом је истом чашћу овенчала и Дејвида Џејсона без обзира што је његов телевизијски алтер-его Дел Бој Тротер синоним својеврсног грађанског пркоса, па и непослушности. Џејсонов и Саливенов допринос неговању британске телевизијске културе је немерљив. Ни ове титуле нису довољне. Посебно из данашње перспективе. Мада, верност публике је највеће и најприкладније признање свим људима који стоје иза „Мућки“. Па и најласкавије јер је од свега најтеже купити вечност у срцима публике. А то су урадиле „Мућке“ које заслужише, ето, и поштанске марке.
Занимљиво је да је Дејвид Џејсон, који је више пута проглашаван комичарем године, најомиљенијим ТВ глумцем, најуспешнијим јунаком ситкома, те добијао и Награду британске академије за филмску уметност и науку, а лауреат је и специјалне Британске награде за животно дело у области комедије, постао Дел Бој сасвим случајно, пошто су понуду одбили многи, укључујући и чувеног британског глумца Џима Бродбента (појавио се у серији као љигави полицајац Слејтер). Серија је, иначе, била последња сламка спаса и за писца Саливена – годинама је безуспешно покушавао да се домогне прилике на телевизији и с „Мућкама“ је за њега заиста било бити или не бити. Све очајничке варијанте, све мудрости с улице, порази и сва аутентичност „шибања живота“ који су свеприсутни у сваком кадру серије, али су добро замаскирани интелигентним хумором и маестралном игром глумаца, заправо су Саливеново искуство преживљавања на улицама јужног Лондона.
Серија је званично завршена 1991. епизодом „Три мушкарца, жена и беба“ и од тада се враћала искључиво у форми тзв. божићних специјала који су снимани све до 2003. године. И Дејвид Џејсон и Николас Линдхерст, који игра Дел Бојевог млађег брата Роднија, постали су суперзвезде британске телевизије. Обојица су наставила да раде самостално, у другим серијама. Џејсон је у томе имао много више успеха, посебно од када је постао детектив у серији „Фрост“, коју је наша публика имала прилике да гледа, а у којој је као виспрени детектив провео много дуже него у „Мућкама“. Смрт је значајно ослабила тим „Мућки“. Још за време снимања умрли су глумци који су играли деку и стрица (Ленард Пирс и Бастер Мерифилд). Касније је преминуо и писац Џон Саливен (у априлу ће бити 10 година како је отишао), па његова идеја, започета радом на прве три епизоде спинофа серије који се бавио младошћу Дела Боја и Роднија, „Било једном у Пекаму“, никада није развијена до краја; пре тога се спиноф с ликом Бојсија „Зелена, зелена трава“ није показао довољно успешним да досегне успех „Мућки“. Касније су умрли и Мајкл Фишер, који је играо власника паба „Рагина глава“ у коме су се окупљали јунаци серије, као и Роџер Лојд Пак, чувени Тригер, али и неколицина других тумача мањих епизода. Прошлогодишња породична трагедија Николаса Линдхерста (Родни), коме је умро 19-годишњи син јединац, тешко је погодила све љубитеље „Мућки“. Што је још један доказ трајне популарности серије и њених актера с којима су се бројни поклоници и на приватном нивоу у потпуности поистоветили.

Један коментар

  1. Кад би се само неко угледао на ауторе “Мућки”! Да сними дело које никог не вређа, у коме нема насиља, нити вулгарности – као да су псовке, саме по себи, тај неопходни зачин који неко дело чини комичним. “Мућке” није гледао само онај који није знао шта пропушта! Од моћног сценарија и врхунске глуме… “Мућке” су доказ да је комедија НАЈОЗБИЉНИЈИ жанр у коме не може свако да се, с успехом, огледа. И да буде смешна! Каква је то комедија која оставља нпр. горак укус?
    Увек ће се бројна публика радо враћати гледању ове серије; она је издржала пробу времена, што је најбољи доказ квалитета. Ништа не вреди дизање халабуке око неког дела, кад оно буде заборављено истог трена кад се заврши последња сцена. “Мућке” су ремек-дело енглеске кинематографије, серија за сва времена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *