Барокна грозница

Бостонски фестивал старе музике (Boston early Music Festival, BЕMF), највећи и најзначајнији фестивал ове музике у свету, после четири деценије морао је да откаже жива извођења и пресели се на интернет

Отварајући сезону 2021. ансамбл Жива (Quicksilver) наступио је премијерно 6. фебруара у новом центру класичне музике ДиМена у Њујорку, у сали која је истовремено и савршен студио за снимања и преносе концерата. Програм назван Две виолине: Европско путовање представио је музику 17. века с акцентом на рађање сонатног облика у делима не много познатих композитора Италије и Немачке. Чланови ансамбла су Роберт Мили и Џули Андриџески – барокне виолине, Чарлс Вивер – теорба и барокна гитара, и Ави Стајн – чембало. Подразумева се да сви свирају на инструментима периода, а чембало је копија француског двомануалног инструмента, израђено у радионици Вилијама Хајмана, америчког пионира градитеља историјских инструмената. Музичари су свирали с таблета уместо из нота с пулта, у успешној комбинацији 17. и 21. века. Директно преношен концерт могао се пратити на јутјубу, где је остао до краја фебруара.
Кроз Сонате за две виолине и континуо венецијанских аутора 17. века Дарија Кастела и Ђованија Батисте Фонтане приказан је развој виолинске технике (који ће до краја усавршити Вивалди) у формама у којима виолинисти имају креативну слободу узајамног дијалога кроз маштовите импровизације. Слобода у афектима прати италијанску музику (Маурицио Кацати, Ђовани Легренци) у којој се барокна форма сонате још није усталила и дефинитивно формирала. У сонатама напуљске школе (Андреа Фалконијери) Чарлс Вивер свира на барокној гитари, јер је ритам жив и играчки, а угођај шпански – Напуљ још увек припада шпанској круни – да би своје мајсторство представио соло у шпанској Хакари. Код немачких аутора (Јохан Каспар Керл, Јохан Розенмилер) форма је установљена, али је остављено и слободног простора за инвенцију извођача. Чембалиста се соло приказао у Прелудијуму Дитриха Букстехудеа, који је био узор великом Ј. С. Баху. Најатрактивнији су били Пољски народни плесови Јохана Шмелцера, где ансамбл звучи као сеоске гајде, а барокна гитара као удараљка, са упечатљивом темом до-ре-ми-до-ре-до (некад је то био звиждук којим су се препознавали студенти Музичке академије у Београду!). Чакона Филипа Ханјриха Ерлебаха – за ефектно финале вансеријског, узбудљивог концерта на предлошку којим би мање надахнути музичари публику довели до зевања и спавања. Поред префињене музикалности, изванредна техничка обученост у музицирању на старим инструментима до крајњих интерпретативних граница резултат је љубави, рада и напора да се освоје инструменти који су се свирали пре 200 година, о чему су чланови ансамбла говорили у постконцертном онлајн-разговору с публиком.
Музичка академија у Београду (ФМУ) пропустила је прилику да се седамдесетих и осамдесетих година прошлог века прикључи великом таласу аутентичне интерпретације барокне музике на оригиналним инструментима, који је од тада прогресивно јачао и данас заузима важно место на концертним сценама света. Не желећи да користе искуства и знање својих колега који су се школовали у иностранству и донели то знање код нас, ФМУ је далеко заостао у дисциплинама старе музике које су данас део курикулума већине музичких образовних институција у свету. Једини је тада пратио тренд градитељ оргуља Марио Бјелановић, који је направио неколико чембала одличног квалитета, али није имао коме да их пласира, јер се у Београду барок свирао на модерним инструментима. Тек много касније, с великим закашњењем, ФМУ покушава да се прикључи светском давно етаблираном начину аутентичне интерпретације, али тај воз је за нас одавно напустио станицу. Штета, јер смо имали предиспозиције и могућности, укључујући и ансамбл Ренесанс, који је уз средњи век почео да изводи и барок, као и велико интересовање младих, да постанемо значајан центар старе музике у овом делу Европе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *