Ауторитет у који је народ веровао

Заблуде доктринарног конзерватизма 3.део

Да ли је Аустроугарску сахранио Принципов пуцањ или неодољива привлачност демократских политичких установа њеног маленог суседа?

Полазећи од тезе да су демократски устав, опште бирачко право и право на слободно политичко организовање, уз ширење писмености, „неопходни реквизити“ за процес „трансформације националног покрета од елитног у масовни тип“, Милорад Екмечић закључује како је на југословенском простору пре 1918. године те „састојке остварило само друштво Краљевине Србије“. С уделом грађана који су имали активно бирачко право од 22% у укупном броју становника, Србија је не само далеко надмашивала најопаснијег геополитичког такмаца Аустроугарску (нпр. четири пута мањи је био удео бирача у угарском делу Двојне монархије) већ се, према истраживањима С. Антонића, нашла тик уз ондашње светске „шампионе“ у ширењу бирачког права – Француску и Белгију.

ОПШТЕ БИРАЧКО ПРАВО, ЦЕМЕНТ МОДЕРНЕ НАЦИЈЕ Био је то резултат дводеценијске борбе радикала за опште и једнако бирачко право, крунисане доношењем Устава од 1903. године, који је додатно проширио круг бирача, пошто се од тада у минимални бирачки порески услов – да сваки пунолетни грађанин плаћа „најмање 15 динара непосредне порезе на годину“ – урачунавао и „стални државни прирез“. За Екмечића је неспорно да је у процесу трансформације српског националног покрета од елитног у масовни тип пресудну улогу имала Народна радикална странка Николе Пашића, која је од 1882. године постала „најзначајнији масовни политички покрет на Балканском полуострву“ уносећи „дух избореног и ненаметнутог јединства целе нације“.
„Када је окупацијом Србије 1915. ова странка разбијена заједно са државом коју је водила и историјски уздигла, са историјске сцене је заувек нестало једног политичког ауторитета у који би цео народ веровао“, закључио је Екмечић.

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ Када је под радикалским владама од 1903. до 1914. године парламентаризам у Краљевини Србији, речју Марка Павловића, „достигао своје европске узоре“, јасно се могло видети колико је српска национална политика добила од радикалске борбе за демократију. Још далеке 1884. млади Пашић је објашњавао грофу Игњатијеву како залагање за демократизацију политичког живота у Србији има, између осталог, и циљ „да средством наших реформи у духу народњем омилимо Србију нашој још неослобођеној браћи и осталим народима на Балканском полуострву“. Да се у томе и те како успело потврђује егзалтирана порука јужнословенској омладини Тина Ујевића из 1912. године: „Један крај земље, који је наш и који је слободан: то је идеал, а тај је крај земље Србија: наша Србија, слободна Србија.“ Тако су „старорадикалско форсирање начела народне суверености“ и „стриктно придржавање уставних овлашћења“ од стране краља Петра Карађорђевића допринели да „златно доба“ српске демократије постане истовремено и „златно доба“ српског национализма, како је то с нескривеном заједљивошћу истицала Олга Поповић Обрадовић. Пошто се „Србија 1903. определила да води ’српску’, а не више ’србијанску’ политику, као у доба Обреновића“.
Имајући то у виду, само је на први поглед био парадоксалан страх који је велика Аустроугарска после 1903. године осећала од мале Србије. Насупрот национално и верски хетерогене царевине, с нефункционалним конфедералним уређењем једне реалне уније, недемократским политичким установама и полуфеудалним друштвом огромних класних разлика, стајала је национално, верски и класно хомогена уставна парламентарна монархија с политичким и економским поретком који се темељио на општем бирачком праву и законом заштићеном земљорадничком минимуму (тзв. окућје). У поређењу с полицијско-бирократском аустријском царевином Србија је заиста деловала као „слободија“, посебно из угла колонијалних босанско-херцеговачких прилика. Пишући о односу младобосанаца према Србији, Ратко Парежанин вели: „Србија је за њих слободна земља, а свака влада била је влада те слободне земље. Тамо пак, у њиховом завичају, постојали су робови и тирани…“ С ауторитарним навикама последњих Обреновића Србија није могла да постане популарни Пијемонт Српства, стога су се сви инострани противници српског интегрализма добрано трудили да буду поуздан ослонац нашим аутократама. Следствено, није Аустроугарску сахранио Принципов пуцањ већ неодољива привлачност демократских политичких установа њеног маленог суседа после 1903. године.

СУВЕРЕНОСТ И ЕКОНОМИЈА Да је Никола Пашић био највећи стратег нововековне српске политике, те да је у деловању радикала било много више идеолошке доследности него што то могу да виде аутори који понављају оцене Брозових историчара о наводној идеолошкој недоследности, популизму и „малограђанском конзервативизму“ радикала, најјасније показују први кораци прве хомогене радикалске владе формиране после доношења Устава од 1888, абдикације краља Милана, те помиловања Пашића и његовог повратка из изгнанства.
Као што су „младоконзервативци“ (напредњаци) 1881. године започели своју владавину стављајући Србијину спољну (закључењем тзв. Тајне конвенције) и економску (закључењем Трговинског уговора) политику под аустроугарско туторство, тако су и радикали своју владавину отпочели постепеним ослобађањем Србије од аустроугарског утицаја. Током владавине напредњака, према оцени Пашићевог политичког противника либерала Живана Живановића, „материјални притисак странаца био је осетан у земљи и пресудно је утицао на државне финансије. Нису то били само спољни дугови, који су притискивали Србију… Странци су били у самој земљи, и држали, поред монопола соли и српску ’државну’ железницу у својим рукама. Пошто су је саградили како су већ они могли, заштићени највишом протекцијом, они су њоме и управљали још од њена оснивања (1884) и вршили експлоатацију управљајући се чисто и једино користима својега друштва и својег предузећа… Тако су се странци повлађивањем претходних влада, уз потпору краља Милана, угнездили као нека држава у држави“, истиче Живановић, па додаје: „Али су једном и они наишли на један необичан отпор.“ Отпор ондашњим страним инвеститорима пружила је, уз подршку Намесништва, нова радикалска влада, доносећи већ 20. маја 1889. Указ који је почињао налогом: „Да држава одмах узме у своје руке експлоатацију наших железница.“ Пошто је акција враћања железнице у посед државе изведена брзо и успешно, радикалска влада се одлучила да раскине и уговор којим је „Англо-аустријској банци“ 1882. године био уступљен монопол у трговини соли у Србији.

СЕОСКЕ ГАЗДЕ И ТРГОВЦИ Посматран из угла одлука прве радикалске владе из 1889. године, Пашићев улазак у Царински рат с Аустроугарском 1905. делује као чин доследности једног државника стратега. Циник би приметио како ништа мање доследности нису показали краљ Милан и шеф прве напредњачке владе Милан Пироћанац, када су 1881. и 1889. дали предност личним лукративним мотивима над државним интересима. Наиме, Милан Обреновић је 1881. године аустријску заштиту платио давањем страним инвеститорима гарантије привилегованог статуса, док је чин абдикације с престола 1889. „наплатио“ хипотекарним зајмом који му је одобрила руска Волошко-Камска банка. Пироћанац је каријеру председника владе започео тиме што је без конкурса закључио концесиони уговор о градњи и експлоатацији железничке пруге Београд–Ниш с француском „Генералном унијом“ Ежена Бонтуа, да би се у моменту преузимања железница из руку странаца 1889. године нашао, ни мање ни више, у улози адвоката француске компаније, улажући протест радикалској влади због повреде интереса страног инвеститора.
Борба за демократизацију политичког живота, национална политика пијемонтског типа и борба за економску самосталност државе – чине три циља јединствене политике радикала. Сва три циља подједнако потврђују оцену С. Јовановића да је реч о странци која је првенствено имала у виду интересе сеоских газда. Ако је „после слома оних политичких и социјалних установа које су (у Србији) до рата 1914. израстале у органском и природном развоју“, у југословенској краљевини, како тврди Екмечић, „наступило време владавине духа посредничке трговине у којој адвокати и масонске ложе играју водећу улогу“, онда је бивши премијер Пироћанац у улози адвоката страног концесионара био претеча тог доба.

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *